Splav operske Meduze

Za „Vreme“ iz Holandije

Amsterdamski festival Opera Forward (18-26. marta), uz Operske dane u Roterdamu redak je praznik savremene opere i muzičkog teatra u Evropi. Ovogodišnje izdanje festivala predstavilo je niz celovečernjih operskih produkcija: Splav Meduze (1968) Hansa Vernera Hencea, oratorijum postavljen u režiji Romea Kastelučija, Avanture duše i tela u inscenaciji Nine Spajkers a prema muzici Đerđa Ligetija i Rafaela Cenda, Ne treba da budemo ganuti (2017), opersku produkciju Opere Filadelfija, kompozitora Danijela Bernarda Rumejna sa koreografijom, libretom i režijom Bila T. Džonsa (predstava koju je „Njujork tajms“ proglasio najinteresantnijim događajem na polju klasične muzike prošle godine), dve jednočinke izvedene iste večeri – Nevolja na Tahitiju (1951) Leonarda Bernštajna i Milosrđe (2011) Džejmsa Mekmilana, zatim Orfejevu smrt, baroknu operu Stefana Landija u režiji umetničkog direktora festivala Pjera Audija, kao i odlomke iz megalomanskog operskog ciklusa Svetlost (1977-2003) Karlhajnca Štokhauzena, čije je izvođenje zatvorio festival. Pored ovih produkcija premijerno je prikazano i šest dvadesetominutnih studentskih opera, relativno bogat festivalski prateći program u kome su držana predavanja, vođene debate, i film Opera of the World (2017) Mantije Dijavare.

Koncept festivala favorizuje rastezanje granica operskog sveta. U tom smislu, čini se da su najviše podbacile studentske opere, koje su bile najkonzervativniji deo festivala. Zašto generacija najmlađih kompozitora nema dovoljno kreativnosti, smelosti, mašte da izmisli nekakv novi operski svet jeste za mene i političko pitanje. Divna barokna opera Stefana Landija iz 1619. godine vratila je „operski film“ prema počecima ove umetnosti. Međutim, iako spektakularno izvedena i zanimljivo režirana, nije uspela da ubedi da joj je mesto u budućnosti operskog žanra u smislu pomeranja njegovih granica. Slično je bilo i sa jednočinkom Milosrđe Džejmsa Mekmilana. Odlomci Svetlosti, kao i muzički teatar zasnovan na muzici Ligetija pokazali su muzički modernizam u njegovom punom sjaju i beskompromisnosti koji, iako fascinantni, ipak ne pripadaju ni sadašnjem, a pogotovo ne budućem operskom trenutku.

Bernštajnova Nevolja na Tahitiju kritički je veoma izoštreno delo. Govori o malograđanštini američkog ali i svakog drugog predgrađa gde su predmeti želje dobar auto, dobra škola za decu, igralište u blizini i mala bela kuća u vlasništvu. Problem je u tome što ovi predmeti želja najčešće postanu graničnici horizonta. Junaci su muž i žena u bračnoj krizi. Vode dosadan život, imaju dosadne diskusije o dosadnim „problemima“. Pomoći nema jer njihov horizont je limitiran, oni ne vide dalje od granica sveta koji su za sebe sami iscrtali. Pri kraju, On predlaže da odu zajedno da vide mjuzikl o Tahitiju, i tu shvatamo da je mjuzikl-opera koji gledamo onaj koji je predložen. Bernštajn ispred nas postavlja ogledalo i začikava nas. Poziv za izlazak iz zone komfora je ono što stoji kao koncept ovog dela. Na sličnoj političkoj osi funkcionisalo je i delo Ne treba da budemo ganuti koje operiše kao politički manifest koji ukazuje na borbu obojenih za jednakost u Americi. Iako je zadivljujući aktivizam Bila T. Džonsa (njegovo predavanje u pratećem programu je bilo zapaljivo), sama opera nije pokazala veliki stepen inventivnosti u odnosu na ono što su neki klasici savremene američke opere prethodno dosegli.

Glavni junak ovogodišnjeg Opera Forward-a bio je Romeo Kasteluči. Henceov oratorijum koji je on postavio kao operu inspirisan je brodolomom fregate Meduza koja je 1816. poslata u Senegal da pomogne pri ponovnom uspostavljanju kolonijalnih odnosa. Međutim, brod udara u sprud, posada se ukrcava u čamce za spasavanje, a iza sebe ostavlja improvizovani splav sa više od sto pedeset ljudi na kome posle deset dana užasa preživljava samo njih petnaestak. Upravo je ova tragedija poslužila i kao inspiracija za čuvenu Žerikoovu sliku. Kastelučijeva inscenacija je zasnovana na džinovskom transparentnom ekranu koji je postavljen preko čitave scene. Video koji se na ekranu prikazuje usredsređen je na lokalnog učitelja plivanja koji je bio sniman kako četiri dana, izmučen do iznemoglosti, pluta u moru. Video je snimljen na mestu na kome je Meduza doživela brodolom, a snimljen je verovatno dronom, tako da se gledaocu čini da se nalazi baš pored davljenika. Kasteluči stavlja svakog člana publike u situaciju da shvati kako zaista izgleda kada se boriš za sopstveni život. Mnogobrojni članovi hora ‘plutaju’ iza providnog platna delujući kao jato riba ili morska čudovišta. Ambivalentna situacija između opere i filma, politička aktuelnost zapleta Meduze danas, kao i tendencija da se delo koje originalno nije sačinjeno kao opera promoviše u operu doveli su do spektakularnog rezultata koji operski žanr odvodi korak dalje.