Spiritualno osećanje

U pariskom Site de la Muziku, velikom koncertnom gradu, Peter Selars, nekadašnje „strasno dete“ američkog teatra, danas jedan od najvećih reditelja, postavio je na scenu dve kantate Johana Sebastijana Baha: Srce mi se kupa u krvi (br. 199) i Imam sve što mi treba (br. 82). Uz učešće kristalno čistog mecosoprana nove dive Loren Hant Liberson – koju mnogi porede sa Kalasovom – i orkestra, originalnog Bahovog liturgijskog hora „Emanuel muzik“, Selars je dao potpuno novi, ekspresionistički pristup Bahovom spiritualnom delu. Želja mu je bila, kako je rekao, da „deestetizuje“ Baha koji sebe nije video kao umetnika, već kao „slugu Božijeg“. Već u Bahovo vreme ove kantate su smatrane suviše „jakim“ da bi se izvodile u crkvi. Piter Selars je nakon koncerta, propraćenog burnim ovacijama, izjavio da je celokupni mizanscen uredio prema zahtevima kineskog pozorišta, da se otvorena misao i forma Istoka u njegovom pristupu podudarila sa zapadnim spiritualnim kanonom. Kad su ga francuski novinari zamolili da izabere za njega najznačajnije umetničko delo savremenog trenutka, Selars se opredelio za statue polomljenih buda koje su talibani uništili u Avganistanu. O njegovim spiritualnim i ostalim interesima razgovaramo dan kasnije pred njegovu drugu predstavu.

„VREME„: Predložili ste bude iz Bahmijana, stare preko 1500 godina, koje su nedavno razorili talibani, za umetnički predmet godine. Nedavno je pri Unesku održana konferencija koja je imala za cilj očuvanje ovih umetničkih dela velike vrednosti, ali javnost nije mogla da spreči vandalizam. Šta mislite da bi moglo da se učini?

PITER SELARS: Pokušavao sam i lično da učestvujem u tom košmaru, ali bezuspešno. Pitanje je kakvu akciju čovek može da preduzme u takvom slučaju? Čovek ne može da glasa protiv talibanske vlade i za njeno smenjivanje jer, kao i na mnogim drugim mestima u svetu, ne znamo kakva bi opozicija došla na njeno mesto. Ja sam uključen u slične projekte već nekoliko godina. Trenutno živim u Australiji i direktor sam Festivala umetnosti u Adeleidu. Planiram za dve godine da postavim predstavu Vimalakurti sutru, i stoga mi je veoma bliska ideja budizma iz prvog veka naše ere, dolazak budizma u Kinu i taj tranzitorni period. To je momenat kada budizam prelazi u veoma važnu fazu, počinje da se ostvaruje u pećinama i na skrovitim mestima, osnivaju se budistički manastiri… Ceo taj period za mene je veoma važan. Voleo bih da ostvarim taj projekat već sledeće godine, ali je rad preveliki, trebaće mi sigurno za sve to nekoliko godina.

Kada ste se preselili u Australiju i zašto?

Pre osamnaest meseci – želeo sam novi milenijum da otpočnem na nekom drugom delu planete, jer verujem da je cela priča našeg novog stoleća sadržana u odgovoru južnog dela planete severu. Ili Istoka – Zapadu. Za mene je to veoma snažno novo poglavlje u istoriji. Australija je zanimljiv kontinent: u njoj se mogu čuti precizni odgovori i rešenja na pitanja na koja, na primer, ni Engleska, ni Francuska, a ni Amerika nisu nasle odgovore. Saznao sam, na primer, doista preciznije šta se događa u Istočnom Timoru, a i sve u vezi sa Mandelom i Afrikom jasnije mi je iz tamošnjeg ugla; postoje oslobodilački pokreti u celom svetu danas, od kojih su mnogi, od 1980. naovamo, kristalisali svoju aktivnost tako da ne moramo više da čekamo nekih trista godina da bi se ljudska prava koliko-toliko realizovala u određenim delovima sveta: ako bih danas želeo da sretnem Džordža Vašingtona, siguran sam da bih otišao u Koreju i tu bih ga sreo u liku neke dvadesetogodišnje devojke.

Na univerzitetu u Seulu razvija se upravo snažan studentski pokret – eto, takve stvari me interesuju. Očigledno, ja se bavim umetnošću i umetnicima, ali da bih susreo ono ljudsko u svom radu znam da moram da se okrenem Angoli, Nigeriji i Zimbabveu, Salvadoru i Gvatemali, gde su se ljudi poslednjih stotinak godina rađali i umirali u genocidu. Postavlja se pitanje kako da okrenemo novi list istorije – ne samo da konstatujemo, kao što znamo, da je u pitanju monstruozno delo, kriminal protiv čovečanstva itd. – kako da promenimo stvari, povratimo izgubljeno: u Nigeriji, Zimbabveu i Avganistanu? Šta bi to trebalo da se dogodi u novoj generaciji da bi ona uspela da promeni stvari u kulturnom i civilizacijskom domenu… Zato radim u Australiji sa grupom umetnika koja pokušava da ostvari određeni kulturni preporod u mestima kojima je on najpotrebniji. Zato i ne znam šta bismo radili sa „sudovima pravde“, sa ljudima kao što su Dezmond Tutu i Mandela, jer oni jesu preživeli ali ne mogu da se vrate u prošlost. Legitimno pitanje je šta možemo da učinimo da bismo pomogli? Šta bi to njima pomoglo da unaprede svoje živote? Neke od ovih pojava se, pak, pretvore u svoje antipode… uzmimo primer tibetanskog budizma – užasnim kineskim čistkama skoro svi su proterani sa Tibeta; odjednom, tibetanski budizam postaje najveća moda Zapada – danas nalazimo tibetanske lame u Čikagu. Kineske čistke potpuno su preobrazile razvoj tibetanske kulture i religije, ne baš na način na koji je možda on trebalo da se odvija… Takođe, u slučaju talibana – ne znamo ko bi odista trebalo i mogao sa njima da razgovara, ja ne znam čak ni ko su talibani? To jest, ko stoji iza njih i ko muči te ljude u Avganistanu?

Da li se kao moguć odgovor nudi rad Pakistanske obaveštajne službe?

Da, to je jedna mogućnost… Obično sam veoma oprezan kad pristajem, često i sa zadovoljstvom, da učestvujem u nekim humanitarnim operacijama. Moja iskustva sa Hagom i ostalim tribunalima bila su veoma potresna, deprimirajuća i negativna. Mora da postoji bolji način da se ostvari ljudska pravda a ne ovaj kazneno-popravni… često gone pogrešne ljude, i tamo se rukuju sa onima kojima bi eventualno trebalo suditi… to nije visokomoralan put da se sudi ljudima i nacijama. Trenutno sarađujem sa ministarstvom inostranih poslova u Australiji na posebnom projektu: dovodimo grupe umetnika ili pojedince kojima je potrebna pomoć a koji su prethodno bili žrtve genocida – ovde prevashodno mislim na umetnike iz Nigerije koji su inače trebali da završe u zatvoru i budu pogubljeni. Omogućavamo im da organizuju umetničke radionice, predavanja, a zatim i da učestvuju na Umetničkom festivalu čiji sam direktor, gde mogu da prikažu svoj originalan rad. Mnogi od njih se zatim i vrate u svoje domovine, sa grupom australijskih umetnika sa kojima su sarađivali, gde takođe pokušavaju, sada s izmenjenim statusom, da nastave život. Računam da će se za nekih desetak godina ostvariti međunarodna mreža umetnika u celom svetu koji će sarađivati, jer ono što je ljudima uopšte, a umetnicima pogotovo, najvažnije, jeste da se ne osećaju usamljenima…

Šta vas je navelo da predstavite ovoga puta Baha u Parizu? Prethodno ste predstavljali Mocarta…

Poslednjih nekoliko godina pokušavam da povežem scenske slike sa spiritualnim životom i tradicijom – ono što sam zaključio jeste da se najdragocenija osećanja spiritualnosti kod ljudi danas mogu naći izvan organizovanih religija; uloga koju je kultura u našem novom veku preuzela podseća na ulogu koju je nekad imala religija. U periodu koji je zaista zanimljiv, jer ništa u stvari nije zabranjeno, pornografija je čak prihvaćena, ali jedino što se „ne radi“ jeste prikazivanje spiritualnog iskustva na javnoj sceni. Za mene predstavlja izazov da prikažem duboko spiritualno osećanje na sceni, jer neću i ne mogu da ga prikažem u crkvi, džamiji ili sinagogi. Zanima me dokle možemo da doguramo ovu problematiku a da ne uđemo u dogmu i doktrinu, zanima me šta je preostalo to od tropa, dakle – porekla pozorišta a što nije ruinirala dogma i crkva. Za mene je, geografski, Centralna Azija veoma duboko i zanimljivo područje jer predstavlja raskrsnicu budizma i hrišćanstva, starih kineskih i persijskih kultura. Stoga verujem – uz činjenicu da su neke od najnovijih zemalja formirane u Centralnoj Aziji – da će ona opet biti u budućnosti jedno od najzanimljivijih područja koje trenutno pati, ali koje će uskoro, verujte mi, postati izuzetno važno na svetskoj sceni. Nekada su gradovi kao London i Pariz bili svetske prestonice, ali danas – i ovde ne govorimo samo o internetu – događa se da nepoznata mesta, kao Istočni Timor i Bahmijan, za koje ljudi doskora nisu ni znali da postoje na mapi – postaju najvažniji centri svetskih zbivanja. Naravno, ta mesta plaćaju za svoju „popularnost“ visoku cenu.