Špageti, italo-disko i nesnađenost

Dosta nalik onome ispisanom tokom jednog časa na školskoj tabli, gde se svaka asocijativnost i umreženost tu iznetog, baš kao i dramaturgija tu nanizanog, rasprše poput mehura od sapunice čim zazvoni za kraj, tako i u ama baš svakom trenutku naslovi okupljeni u istom periodu u sklopu bioskopskog repertoara u biti predstavljaju tek plod puke koincidencije, uslovljene mnoštvom uglavnom praktičnih kriterijuma. Stoga je poteže naći iole ubedljivije tematske i slične “rime” između naslova čiji se početak bioskopskih života jednostavno poklopi, što, naravno, nikako i nipošto ne znači da ne treba pokušavati – evo, na primer, među novitetima u ovdašnjoj bioskopskoj ponudi ovih dana i sedmica našla su se i dva posve raznorodna ostvarenja, koja pak imaju dva lako uočljiva zajednička sadržatelja. Konkretnije, filmove Neizmernost i Mafija Mama u narečenu “rimu” dovode dva pojma – Italija, gle čuda, prikazana i kao motiv rabljena na ovaj ili onaj način, i prominentni ženski likovi na tački krupne nesnađenosti. I da, od filmova koji plediraju da u bioskopske dvorane privuku što veći broj gledalaca pomalo je iluzorno uvek očekivati da ukažu, podsete ili nam razbistre krupne životne mudrosti, pa još i iz fundusa univerzalnosti i univerzalno pojmljivih i primenljivih istina. Što ponovo ne znači da ne vredi pokušavati u tom pravcu. Srećom, u tu svrhu imamo i druge vidove nadahnuća i barem povremeno utehe; na primer, kad je već pomenuta Italija, podsetimo i na ovaj citat vazda autentično mudrog Umberta Eka. On je jednom prilikom iskazao i sledeće: “Svako od nas je ponekad kreten, budala, moran, ludak. Normalna osoba je razumna mešavina tih komponenti, ta četiri idealna tipa”.

Osim te, označimo to tako – empatične mizantropije, ima u te dve rečenice i nesporne mudrosti, koja nam može poslužiti i da pojasnimo o čemu i sa koliko uspeha govore dva filma koji su se našli u žiži ovog dvojnog prikaza. U kvalitativnom smislu, preimućstvo svakako sa puno prava i po više osnova zavređuje italijanski (preciznije, italijansko-francuski) film Neizmernost (L’immensità) sa Penelope Kruz u glavnoj ulozi majke kao okosnice i udarnog potpornog stuba porodice (negde tamo sedamdesetih godina prošlog veka), koja se svakako može opisati i kao, u neku ruku i u zametljivoj meri, disfunkcionalna, ali u kojoj ipak makar tu i tamo ne manjka i evidentne bliskosti i radosti saživota. Ključni lik, majka i supruga Klara, skućena je i u osetnoj meri emancipovana, ali u isto vreme i svesna da se našla pred tačkom kada se na njena pleća obrušilo naprosto previše i to priličnog skliskog i kabastog tereta – muževljevo neverstvo, povremeni naleti potištenosti, osećanje praznine i nedorečenosti usled repetitivne svakodnevice, istrajno i uporno insistiranje starije kćerke da se gde god može u tim osetljivim pubertetskim godinama prikaže kao dečak…

To predstavlja zamajac identitetske i duševne drame ponajpre glavne akterke i njene starije kćerke, a onda i ostalih junaka ove svedene porodične sage, koju scenarista i reditelj Emanuele Krijaleze nastoji da prikaže kao tipsku, manje-više uobičajenu za to podneblje i tu eru snevanih, sugerisanih korenitih promena, koje se suštinski na koncu te kolektivne/planetarne samoobmane ipak nisu zbilja i dogodile. Krijaleze u tom aspektu pogađa u tu samozacrtanu metu – priča je, uz ponešto implicitno datih sinkopa, ipak veoma pitka, pripovedanje je pregledno, likovi jasno i sigurno smešteni na kotu u kojoj se spajaju svakidašnjost i blaga a primetna oneobičenost.

Stoga, u krajnjoj instanci, Neizmernost, obilato potpomognuta darovima popularne kulture tog doba, te oku izrazito ugodnom, naglašenom estetizacijom na planu kostimografskih i scenografskih rešenja, uspeva da se nametne kao film koji je istovremeno i prijatan za gledanje i kadar da se prikaže i kao ishod intelektualističkog shvatanja filma kao narativnog medija sposobnog, uz to, i da podstakne na barem mikropolemike među gledaocima na temu paralela i razmimoilaženja između života nekada i sada, ovde ili tamo. Ima u Neizmernosti uticaja Egojanove poetike iz za njega krunskih devedestih godina dvadesetog veka, ima tu i očiglednih odjeka tropa iz američkog nezavisnog filma, čiji su autori izabrali da egzistencijalnu mučninu sagledavaju u retrovizoru (u tom pogledu, Neizmernost ulazi u nezgodnu analogiju sa remek-delom Anga Lija, besprekornom Ledenom olujom, a, iskreno, iz tog poređenja bi i znatno kvalitetniji i autorski odrešitiji filmovi umešnijih reditelja nego što je Krijaleze mereno na dosadašnjem uzorku izašli kao brzo poražena strana). Neizmernost zaista funkcioniše kao arthaus film srednjeg/festivalskog usmerenja koji ima smisla i kada ga posmatramo u kontekstu dela kino-ponude, ali ostaje utisak da naprosto, mimo krajnje uspelih delova i segmenata (poput onog kada deca na kraju popodnevne zabave krenu da istražuju vodovodne lagume ispod terase na kojoj im se i dalje zabavljaju majke), ovaj film ipak deluje kao skup pojedinačnih rešenja i neujednačenih delova nego kao organska, ujednačena i upečatljiva celina. Tome treba dodati i povremeno odveć intruzivnu i prenaglašenu poetičnost i liričnost, kao i utisak da na kraju autor nije uspeo da razreši onu čitav niz decenija tešku mozgalicu – kako “gromko” i ubedljivo okončati filmsku priču koja je već od prvih joj minuta jasno postavljena kao drama nižeg intenziteta.

Na italo-teme i sa ženskim likovima u prvom planu nešto sasvim drugačije nam dolazi iz repertoarske, može se slobodno reći i (donekle i neočekivano) pučke i perolake feminističke komedije Mafija Mama/Mafia Mamma, koja je u marketinškom smislu ipak prevashodno plasirana kroz par ključnih aduta – Toni Kolet i Monika Beluči u glavnim rolama, te italijanski krajolici i ponešto pokaznih primera doslovno shvaćene baštine slepstika i mentalitetske komedije kao podžanrova komedije. Zaplet je, možda i svesno, zadržan na tački beslovesnosti – Amerikanka, sluđena lošim brakom, odlaskom sina na koledž i poslom na kojem je, uprkos očiglednoj učinkovitosti, nimalo ne cene, nenadano biva pozvana u Italiju na sahranu dede koga se praktično ni ne seća. Ispostavlja se da je pokojnik bio vođa i stub mafijaškog klana, da uveliko bukti rat među zakvrljenim suparnicima oko tertorija i plena, a da se od dotične očekuje da, po izričitoj želji preminulog, preuzme njegovu poziciju i spase što se spasti može i mora u tom krvoločnom ratu visokih uloga. Ovde treba zastati i ukazati da u rediteljskom smislu ovaj film u neku ruku i neočekivano potpisuje Ketrin Hardvik, nekada, na početku karijere, pre dvadeset godina, velika nada američkog indie filma (silno su hvaljeni njeni filmovi Trinaest i Gospodari Dogtauna), a kasnije, nakon režije prvog dela franšize Sumrak, rutinerka bez previše autorskih finesa i samosvesti.

Naravno, pitanje je šta se ovde moglo zaista uraditi od scenarija i idejne (pa i producentske) postavke, ali Ketrin Hardvik se i kada krene odjavna špica, čini kao zbilja počudan izbor za film ovog tipa i kalibra. Od nečega se živeti mora, sve se menja osim stenja, tako i holivudski reditelji, uključujući tu klonule heroje (i heroine), ali ipak prilično iznenađuje sama bit ovog filma nepobitnih komercijalnih ambicija. Naime, sve i da ste upućeni (na konto trejlera, faktografije…) šta se tu može očekivati, sigurno će vas zbuniti tip humora za koji su se autori ovde opredelili, a ta odluka i u idejnom i stilskom smislu seže i nešto dublje. Da konkretizujemo – humor načelno pripada onome što se prepoznaje kao odlika raspojasanih i drskih gros-aut komedija (kao u ranijim delima braće Fareli, na primer), na šta se nadovezuje obilje grafički eksplicitnog nasilja i ne preterano suptilnih poigravanja rečima i jezikom, te drastično upotrebljenim kulturološkim stereotipima i relativitetima.

To Mafija Mamu, uprkos nominalnoj, naoko slobodarskoj inverziji rodnih uloga u kontekstu nasleđa filmova o mafiji i mafijašima, usmerava put onovremenskih komedija iz VHS ere početka i sredine poslednje decenije veka za nama, te filmom provejava i prijatan duh političke nekorektnosti koja i kakva se sve ređe sreće, posebno u filmovima koji dobacuju do kino-distribucije. Stvar spasavaju magnetizam Toni Kolet i Monike Beluči, dinamičnost u izrazu, potpuno odsustvo moralizatorske nadobudnosti i metiljavosti te uvek prijatna spoznaja da je ovaj jedan od onih slučajeva kada ni autori ozbiljno ne shvataju ono na čemu rade i sebe u toj konkretnoj “izvođačkoj” epizodi. Glavni junaci, uza sve to kao da su čitali ili čuli Eka, te se kroz stotinjak minuta ponašaju upravo kao “kreteni, budale, moroni, ludaci”, pa još sa turistički ustrojenim i prikazanim italijanskim krajolicima i adresama, što barem u izvesnoj meri i u nekim raspoloženjima svakako ume da godi. Mada, ako ćemo i iskreno i pošteno, za Mafija Mamu, kao i za brojne filmove iz tog ili dovoljno sličnog “foldera” striming bi ipak bio primereniji i prirodniji prikazivački “habitat”.