Ogromna je predrasuda da su u filozofiji presudne ideje, te je način na koji se piše manje važan. Filozofija je, drže ljudi, stvar duboka, pa ako im ne polazi za rukom da se probiju kroz splet ideja to je, misle, zbog njih, zbog toga što nisu dovoljno pametni, uporni i obrazovani, što nisu dorasli zahtevima filozofskog teksta, a teške ideje zahtevaju težak stil. Ne retko, međutim, ispada da to što se izdaje za filozofiju nije drugo do gorda ispraznost praćena suštinskom nepismenošću. I obratno. Tamo gde ima ideja, čak i ako filozofi nisu genijalni pisci, poput Kanta i Deleza na primer, stil će, gonjen silinom mišljenja, da pronađe svoje puteve, makar morao, poput ponornice, da dubi stenu. Đorđo Agamben, pak, spada među filozofe-košnice iz kojih izleću rojevi ideja, a da su, istovremeno, čudesni pisci. U njegovom bogatom opusu dve knjige tekstova – Profanacije i Golotinja – zauzimaju naročito mesto: mogu se s jednakim ugođajem čitati kao tvrda filozofija i kao vrhunska esejistika koju vrhunskom, znamo to od Montenja, čini upravo stil. Ako u Profanacijama (vidi „Vreme“ br. 1040) desakralizuje uzvišena mesta filozofije, književnosti i filma, u Golotinji se Agamben predaje svojoj strasti izučavanja teoloških tekstova kako bi ih profanizovao, posuvratio i otvorio za mogućnosti koje teološkim tumačenjima, po definiciji, izmiču (jer teologija pretpostavlja ono što dokazuje).
U najdužem ogledu po kojem je naslovljena knjiga, Agamben ispituje problem golotinje počev od Adama i Eve, uočavajući da njih dvoje nisu ni znali šta je golotinja budući da su, sve dok se nisu izbezobrazili, bili ogrnuti plaštom božanske milosti. Zato se nisu ni stideli. Problemi počinju sa odećom i oblačenjem (a ne sa bezobrazlukom), što Agamben provlači kroz duhovitu analizu vitraža iz XI veka u crkvi Svetog Isidora u Leonu: na vitražu vidimo već obučenog i unezverenog Adama (više mu se, izgleda, sviđalo dok je bio nag), polugolu Evu i iznerviranog boga koji, očigledno na silu, pokušava Evi da navuče tuniku. Ona se žestoko opire. Agamben će reći da se Eva suprotstavlja božijem nasilju, dok bi opušteniji tumač mogao da primeti kako bog, usput, bogougodno pipka Evu. Ispostavlja se, zapravo, da su tumači izgona iz raja, poput Avgustina i Jovana Zlatoustog, na primer, i te kako uočili ovu neprijatnu epizodu sa oblačenjem, što Agamben koristi za bogohulne analize u kojima Tvorca svako malo prokaže kao nasilnika. Posebno su uzbudljivi Agambenovi skokovi iz mitskih vremena, ili s teoloških rasprava, na savremeni kontekst i umetničke performanse (performans Vanese Bikroft iz 2005. godine u berlinskoj Novoj nacionalnoj galeriji) u kojima ženski modeli, odeveni u cipele sa štiklama, svojim držanjem otklanjaju svaku pomisao na grešne misli. Te bi se grešne misli, pak, javile u drugačijem kontekstu, intimnijem svakako, ali ostaje da su te žene nage i poželjne, jedino što se njihova nagost, čudnim preokretom konteksta, ne vidi (iako, naravno, ništa drugo ni ne gledamo do gole žene… Agamben tekst ilustruje slikama), a poželjnost se, pred njihovim držanjem i njihovim pogledima – drskim, nezainteresovanim, prodornim, izazivačkim – pretvara u neprijatnost. Kako to? Naime, na tim su se umetničkim performansima, kako kaže Agamben, zbivala nezbivanja, događali su se nedogađaji, odnosno „nešto što je moglo i možda trebalo da se dogodi, nije se dogodilo“ (str. 79). Ovakve formulacije daleko su od pukih igara rečima i nipošto nisu tek izraz jezičke dovitljivosti, već proističu iz začudnih Agambenovih čitanja antičkih filozofa. U tekstu „O onome što možemo da ne činimo“ pronalazimo ključ za čitanje ove knjige: u Aristotelovoj Metafizici, u slavnim redovima o mogućnosti i ostvarenju mogućnosti, pronalazi Agamben jedno strahovito mesto: mogućnost pretpostavlja i nemogućnost, ono „moći ne činiti“. Moć u sebi nosi i neostvarivanje moći. Utoliko nemogućnost (adynamia) ne znači samo odsustvo mogućnosti, nego pre svega „moći ne činiti“: moć da se ne izvrši sopstvena moć. (Valja pribeležiti, u istom kontekstu, ali drugom pojmovnom registru: diktatura je moć koja se nikada ne samoograničava, ona svoju moć uvek aktualizuje i nikada je ne razume kao moć nečinjenja. Zbog toga je svaka diktatura nasilje.) Upravo ova dvostrukost sačinjava punu sadržinu ljudske mogućnosti kao moći (a ne pukog nasilja). Otud i vrtoglavo tumačenje Kafke u tekstu „K.“: da li je moguće klevetom se boriti protiv nasilne vlasti? Da, pod uslovom da kleveta podriva tu vlast. Setimo se prve rečenice Procesa: „Mora da je neko oklevetao Jozefa K.“ Do kraja knjige, međutim, nismo saznali ko je klevetnik. Ali šta ako je klevetnik sam Jozef K, pita Agamben? Tada stvar postaje zanimljivija jer još od rimskog prava znamo da čovek ne može da okleveta samoga sebe. Kako, dakle, reaguje pravni sistem kada se nađe pred paradoksom, pred slučajem koji nije u njegovoj nadležnosti, ali mora njime da se bavi? Tada se – i eto golotinje – taj sistem ogoljava u svojoj nepravednosti.
Šta, zapravo, ovim i ovakvim tekstovima radi Agamben? Dekonstruiše naše bazične intuicije i vodi jezik u predele koje nismo bili u stanju ni da zamislimo. U istom gestu on s lica filozofije strže odvratnu masku večnosti ostavljajući je pred stvarnošću – golom. Zato i sme da napiše: „Savremenik je onaj ko prima direktno u lice snop tame što ga odašilje njegovo vreme“.
