Snivanja i sablazni s kauča

Zove se Sanja i ima trideset i osam godina. O sebi kaže: “Zovem se Sanja i imam trideset i osam godina.” Misli da je ničija, možda ni svoja. Leži na tetkinom kariranom kauču, tetka je otišla na pijacu i nikako da se vrati, a pomalo je već dementna, pa to postaje zabrinjavajuće. Čekajući tetku da se vrati, ili ne vrati, Sanja koja ima trideset i osam godina i nije više ničija, pa možda ni svoja, razmišlja, kontemplira, premotava u svim pravcima ceo svoj život, kanda u nameri da sazna kako je, dođavola, završila tu gde jeste: da se kao tridesetosmogodišnjakinja čepi po tetkinom kariranom kauču. A napolju je rano leto 2020, napolju je tek ukinuto korona-vanredno stanje, napolju je Srbija, Beograd, negde napolju je njen muž s kojim se više ne voli i koji će upravo nekog od sledećih trenutaka umreti od raka jednjaka u kombinaciji s koronom, napolju je momak kojeg je volela da voli ali on ima neke druge planove, napolju je dekadentna tranzicija mutirala u burazerski kapitalizam, napolju je štrokavi velegrad s palanačkim nazorima, napolju su ocvali pankeri presvučeni u trećerazredne biznismene koji balave za balavim Amazonkama zvučno i vizuelno uklopljenim u nešto čemu je turbo folk tek davni pradeda, milozvučan kao Šopenova mazurka. Ali napolju je, naposletku, i čitav Sanjin život, kako god okreneš. Ovaj njegov trenutak, u kojem ona filozofira na tetkinom kauču, možda je korak ka nečemu novom, a možda nije ništa, samo podnevna misaona bludnja jedne sredovečne izgubljene duše prenadraženih živaca, ko će to znati?

final

Sanja, dakako, nije Tomas Bernhard u autofikcijskoj izvedbi Tomasa Bernharda, i njen je jezik neretko hrapav, gotovo grub, deziluzioniran do granice prividne simplifikacije, no upravo je zato lišen redundantnosti. Utoliko, Sniva ne piše “poetično”, njen se jezik na površinskoj ravni opire “lepoti” kakva bi možda zadivila Sanjinu tetku, dajući prednost bespoštednoj ispovednosti i svođenju računa sa sobom i bližnjima do granice samoodbrambenog i samoanalizirajućeg brutalizma. Uostalom, ne dugujemo li sebi barem toliko kada razmišljamo o vlastitoj dosadašnjoj životnoj deonici prevrćući se po kauču, ne nužno tetkinom?

Milica Sniva (pseudonim, dakako; rođena 1986.) ispisuje roman Simptomi u tzv. tehnici skaza, ali ne baš klasičnoj, nego više “bernhardizovanoj”, što se možda doima relativno jednostavnim, a donekle je i u trendu, ali je zapravo mnogo opasnije i nezahvalnije nego što to početnici misle. Pa dobro, i Sniva je početnica, ovo joj je prva knjiga. Ali, Sniva zna kuda udara, drži tekst pod savršenom kontrolom od početka do kraja, što je simptom sazrelog spisateljskog umeća (tako bi to njena naratorka Sanja rekla). Sanjin (i)skaz ni za trenutak ne otklizava u proizvoljno gomilanje reči ili traženje prečica do nameravanog efekta na čitaoca (sablažnjujućeg, sentimentalnog, “društveno kritičkog” ili bilo kojeg četvrtog) nego tog istog čitaoca snabdeva i potrebnom količinom informacija, to jest, daje mu pregled Sanjinog života, njenih emotivno-seksualnih veza, porodičnog bekgraunda i ostalog, i sasvim dobro odmerenu karakterizaciju likova, i onaj specifični širi mizanscen društva i epohe bez kojeg retko biva dobrog romana.

Dobar će čitalac i još bolja čitateljka svakako opaziti da je autorkina možda najbliža poetička srodnica i prethodnica Biljana Jovanović, da u Simptomima ima nešto od beskompromisne, tvrdoglave i erotične ženske energije junakinja Biljaninih romana. Neke dalje veze mogle bi se uspostavljati u raznim drugim pravcima, od Milene Marković do Jelene Lengold, ali ovo je magistralno. U isto vreme, čitalac je svestan da ime Biljane Jovanović ne treba potezati olako i uzalud, ali uz Simptome se to može i sme.

Gledano u ključu famozne “godišnje produkcije”, roman Milice S. jedan je od najupečatljivijih, a rekao bih i svakako najsvežiji novi glas na sceni. Po strani od dominantnih obrazaca i sasvim lišen ambicije da udovoljava bilo kojoj književnoj modi ili vanknjiževnoj agendi, ovaj se roman(čić) od nešto ispod 150 strana čita nadušak, sa nepatvorenim uzbuđenjem rezervisanim samo i jedino za one knjige koje su em potpuno zaokruženi svetovi za sebe, em nagoveštavaju jedan autorski potencijal koji se možda tek zagreva – ako ga nešto ne ohladi ili ukvari, kako se inače u našim prilikama dešava češće nego što bi to bilo zdravo.

A šta će biti kad Sanja ustane s kauča, možda pročitamo u nekom novom romanu, ko zna.