final
Milica Sniva: Simptomi; Partizanska knjiga 2021.
Zove se Sanja i ima trideset i osam godina. O sebi kaže: “Zovem se Sanja i imam trideset i osam godina.” Misli da je ničija, možda ni svoja. Leži na tetkinom kariranom kauču, tetka je otišla na pijacu i nikako da se vrati, a pomalo je već dementna, pa to postaje zabrinjavajuće. Čekajući tetku da se vrati, ili ne vrati, Sanja koja ima trideset i osam godina i nije više ničija, pa možda ni svoja, razmišlja, kontemplira, premotava u svim pravcima ceo svoj život, kanda u nameri da sazna kako je, dođavola, završila tu gde jeste: da se kao tridesetosmogodišnjakinja čepi po tetkinom kariranom kauču. A napolju je rano leto 2020, napolju je tek ukinuto korona-vanredno stanje, napolju je Srbija, Beograd, negde napolju je njen muž s kojim se više ne voli i koji će upravo nekog od sledećih trenutaka umreti od raka jednjaka u kombinaciji s koronom, napolju je momak kojeg je volela da voli ali on ima neke druge planove, napolju je dekadentna tranzicija mutirala u burazerski kapitalizam, napolju je štrokavi velegrad s palanačkim nazorima, napolju su ocvali pankeri presvučeni u trećerazredne biznismene koji balave za balavim Amazonkama zvučno i vizuelno uklopljenim u nešto čemu je turbo folk tek davni pradeda, milozvučan kao Šopenova mazurka. Ali napolju je, naposletku, i čitav Sanjin život, kako god okreneš. Ovaj njegov trenutak, u kojem ona filozofira na tetkinom kauču, možda je korak ka nečemu novom, a možda nije ništa, samo podnevna misaona bludnja jedne sredovečne izgubljene duše prenadraženih živaca, ko će to znati?
Sanja, dakako, nije Tomas Bernhard u autofikcijskoj izvedbi Tomasa Bernharda, i njen je jezik neretko hrapav, gotovo grub, deziluzioniran do granice prividne simplifikacije, no upravo je zato lišen redundantnosti. Utoliko, Sniva ne piše “poetično”, njen se jezik na površinskoj ravni opire “lepoti” kakva bi možda zadivila Sanjinu tetku, dajući prednost bespoštednoj ispovednosti i svođenju računa sa sobom i bližnjima do granice samoodbrambenog i samoanalizirajućeg brutalizma. Uostalom, ne dugujemo li sebi barem toliko kada razmišljamo o vlastitoj dosadašnjoj životnoj deonici prevrćući se po kauču, ne nužno tetkinom?
Milica Sniva (pseudonim, dakako; rođena 1986.) ispisuje roman Simptomi u tzv. tehnici skaza, ali ne baš klasičnoj, nego više “bernhardizovanoj”, što se možda doima relativno jednostavnim, a donekle je i u trendu, ali je zapravo mnogo opasnije i nezahvalnije nego što to početnici misle. Pa dobro, i Sniva je početnica, ovo joj je prva knjiga. Ali, Sniva zna kuda udara, drži tekst pod savršenom kontrolom od početka do kraja, što je simptom sazrelog spisateljskog umeća (tako bi to njena naratorka Sanja rekla). Sanjin (i)skaz ni za trenutak ne otklizava u proizvoljno gomilanje reči ili traženje prečica do nameravanog efekta na čitaoca (sablažnjujućeg, sentimentalnog, “društveno kritičkog” ili bilo kojeg četvrtog) nego tog istog čitaoca snabdeva i potrebnom količinom informacija, to jest, daje mu pregled Sanjinog života, njenih emotivno-seksualnih veza, porodičnog bekgraunda i ostalog, i sasvim dobro odmerenu karakterizaciju likova, i onaj specifični širi mizanscen društva i epohe bez kojeg retko biva dobrog romana.
Dobar će čitalac i još bolja čitateljka svakako opaziti da je autorkina možda najbliža poetička srodnica i prethodnica Biljana Jovanović, da u Simptomima ima nešto od beskompromisne, tvrdoglave i erotične ženske energije junakinja Biljaninih romana. Neke dalje veze mogle bi se uspostavljati u raznim drugim pravcima, od Milene Marković do Jelene Lengold, ali ovo je magistralno. U isto vreme, čitalac je svestan da ime Biljane Jovanović ne treba potezati olako i uzalud, ali uz Simptome se to može i sme.
Gledano u ključu famozne “godišnje produkcije”, roman Milice S. jedan je od najupečatljivijih, a rekao bih i svakako najsvežiji novi glas na sceni. Po strani od dominantnih obrazaca i sasvim lišen ambicije da udovoljava bilo kojoj književnoj modi ili vanknjiževnoj agendi, ovaj se roman(čić) od nešto ispod 150 strana čita nadušak, sa nepatvorenim uzbuđenjem rezervisanim samo i jedino za one knjige koje su em potpuno zaokruženi svetovi za sebe, em nagoveštavaju jedan autorski potencijal koji se možda tek zagreva – ako ga nešto ne ohladi ili ukvari, kako se inače u našim prilikama dešava češće nego što bi to bilo zdravo.
A šta će biti kad Sanja ustane s kauča, možda pročitamo u nekom novom romanu, ko zna.
Sin i ja stvaramo u porodičnoj kući, u našem kućnom studiju, ne sukobljavamo se, imamo blizak i topao odnos. Isto sam to zaključio dok sam čitao knjigu koju je napravio Spenser Tvidi, o ljudima koji prave muziku iz svog “bedroom” studija. Išao je sa drugarima po kućama i gledao kako ljudi snimaju uz pomoć štapa i kanapa
Na kraju “običnih” godina prave se liste knjiga, filmova i pozorišnih predstava. Međutim, ova godina je bila jedna od onih koju ćemo pamtiti po intenzivnoj borbi za društvene promene pa nema smisla ponašati se kao da je sve regularno. Zato ću u ovom tekstu pisati ne samo o predstavama već i o pozorišnim utiscima koje ćemo poneti iz 2025. godine
Neki od najvećih, poput Vitolda Gombroviča i Česlava Miloša, bez Ježija Gjedrojća gotovo sigurno ne bi postali ono što jesu. Ni s jednim od njih, međutim, nije bio u dobrim odnosima: bio je odveć konzervativan da bi prihvatio raspusnog Gombroviča i isuviše iskusan da bi tek tako ukazao poverenje preobraćenom komunisti Milošu. Nikada, međutim, nije odbio ni Gombrovičev ni Milošev tekst. Bio je previše dobar urednik da ne bi, sebi uprkos, shvatio o kakvim je piscima reč
Crkni, ljubavi, režija Lin Remzi, igra Dženifer Lorens; Marti Veličanstveni, režija Ben Safdi, igra Timoti Šalame
Poslednja objava o aktivnostima ministra Nikole Selakovića na sajtu Ministarstva kulture je od 29. decembra. Ali to što ne otvara izložbe, ne znači da nema druga posla
Zašto Vučić iz Abu Dabija kaže da će „blokaderi“ ako dođu na vlast „silovati žene“ i „jahati popove“? Zato da sablazni i odvuče pažnju od koncerta Ane Bekute u Čačku teškog 40 000 evra dok Čačani plaćaju hodanje trotoarom
Teško je izračunati ko je koliko kriv za ponor u kojem je košarkaški klub Partizan. Ali predsednik Ostoja Mijailović volontira za najvećeg krivca time što ne razume da mora da ode i tako otvori šansu za novi početak
Pa šta ako je na trotoarima debeli sloj leda!? Nemojte da ste diletanti koji kukaju i kude vlast zbog više sile
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
