Snimljeni romani

Jedna od omiljenih tema za domaće TV serije jeste potraga za izgubljenim vremenom. Proteklih decenija samo se menjao taj zlatni period u kojem smo pratili sudbine junaka ili gradova. Dugo je to bio Drugi svetski rat, tačnije narodnooslobodilačka borba, a po raspadu SFRJ najpopularnija epoha je ona između dva rata.

Istini za volju, neke od najboljih TV serija, rađenih po kvalitetnim literarnim predlošcima, pratile su sudbine porodica od Austrougarske do poratne Jugoslavije. Svaka republika imala je potrebu da ekranizuje i ovekoveči sopstvenu istoriju, da opravda ili objasni zablude, greške i definiše sopstveni nacionalni identitet. Još od sedamdesetih godina, te serije bile su praćene s posebnom pažnjom, jer se merilo koliko se na televiziji potencira srpska, hrvatska ili bosanska (kasnije bošnjačka) vizura. Ipak, nikada se nije mogao osporavati kvalitet većine tih velikih televizijskih projekata. Naši glumci imali su dve opcije za afirmaciju na velikim i malim ekranima. Ili su glumili u skupim produkcijama u partizanskim filmovima, ili su pravili dramske bravure u TV serijama, mahom sa istorijskom tematikom.

Ovo je prilika da se podsetimo nekih svetlih primera.

Kurtoazija nam nalaže da krenemo od komšija. Hrvatska je praktično definisala svoj identitet kroz dve TV serije. Prva je svakako „Malo misto“, kasnije epski nastavljeno u koloru sa „Velim mistom“. Kroz priču o malom otoku, a zatim o Splitu, praktično je kroz sudbine glavnih junaka (i nogometnog kluba Hajduk) opisano šta se u Hrvatskoj desilo od K und K monarhije do socijalističke Jugoslavije. Naravno, literarni predložak Miljenka Smoje bio je podloga za odličnu TV seriju koju smo gledali svi. Meštar je postao alter ego Borisa Dvornika.

Kontinentalni deo na sličan način prikazan je u seriji „Prosjaci i sinovi“, po scenariju Ivana Raosa, iz ugla najniže kaste, nedodirljivih, sirotinje iz Dalmatinske zagore, koja se borila za život. Ova serija lansirala je Fabijana Šovagovića, didu Kikaša i njegovog unuka Matana, lukavog Hercegovca kojeg je glumio Rade Šerbe­džija. Uvek je potka ista, vremena su vunena, carevine se uzdižu i propadaju, a mali čovek pokušava da sačuva živu glavu i mrvicu obraza. Kuriozitet je da je serija nastala netom nakon Hrvatskog proljeća, pa je na emitovanje čekala gotovo 12 godina.

Nije mnogo drugačije bilo ni u Bosni.

Dve serije koje bih izdvojio kao primere ove vrste estetike i žanra prate bosansku ili hercegovačku istoriju i vihore istorijskih prilika.

Bosanska mahala je najbolje ekranizovana u seriji „Kože“, koju su pisali Uroš Kovačević i Aleksandar Jevđević (reditelj). Danas zvuči neverovatno da je u seriji o životu u Bosni učestvovala toliko mešana autorska ekipa, od Dragana Jovičića, Vlade Keroševića, Vere Čukić, Rejhana Demirdžića do Sonje Savić. Kao u Andrićevim romanima, uspon jednog ambicioznog mladića u bosanskoj kasabi, propast begovskog poretka, ratovi, preljube, sevdah i međunacionalni odnosi, sve se to može videti u ovom zaboravljenom remek-delu.

Hercegovina je takođe ekranizovana kroz priču o Stojanu Mutikaši, po delu Svetozara Ćorovića „Porobdžije“, što je lokalni izraz za poreznike. Serija je snimana u Blagaju, a u glumačkoj ekipi iz cele Jugoslavije bili su i Voja Brajović i Zlata Numanagić. Nije mi jasno zašto se od raspada SFRJ nikada glasno neizgovorenom podelom, na našim televizijama nisu reprizirale neke od ovih serija. Kao da je po principu sukcesije svako zgrabio ono što je mislio da mu pripada.

Bosnu nakon rata vidimo i u seriji „Osma ofanziva“, koju je po motivima dela Branka Ćopića uradila maestralno Soja Jovanović.

Njoj je to uspelo još jednom u jednako kvalitetnoj vojvođanskoj bravuri „Pop Ćira i pop Spira“. Verujem da je u toj seriji potpuno definisan vojvođanski identitet, ali se još jednom mora priznati da je bio neophodan vrhunski literarni predložak.

Konačno da stignemo i u Srbiju.

Priču o malom mestu i lokalnim „oriđinalima“ do sada je najbolje ispričao Slobodan Stojanović u seriji „Više od igre“ koju je režirao Zdravko Šotra. Ovde je takođe lokalni fudbalski derbi između Radničkog i Građanskog bio metafora borbe za pravednije društvo. U ambijentu Ivanjice, snimljeno je malo remek-delo o srpskoj provinciji, tradicionalizmu i modernosti, gazdama i sirotinji, građanima i drugovima.

Veoma mi smeta kada danas čujem ime ove emisije u sasvim drugom kontekstu – na televiziji Pink u nekakvom plesnom nadmetanju. Ne treba brkati lončiće!

Ipak, na celom ovom spisku postoji serija koja je dramatično promenila poimanje domaće produkcije. Nastala je po romanu Dragoslava Mihailovića i izazvala prvo paralizu, a zatim malu buru u TV auditorijumu. Bio je to „Petrijin venac“, prva uloga Mirjane Karanović, uloga koja će obeležiti celu njenu karijeru. Sećam se kako su se vodile rasprave o tome da li je sudbina jedne udovice iz Pomoravlja, iz rudarske zabiti, dostojna tema za TV seriju. Posebnu težinu je seriji davao glas autentične Petrije, koja je danas možemo slobodno reći srpska Majka Hrabrost. Komiteti nisu znali da li je to „srbovanje“ ili je neko genijalno opisao dvadeseti vek u Srbiji kroz sudbinu jedne žene. Teoretičari književnosti su u „Petriji“ prepoznali taj narativ, tu skasku koju je bilo potrebno verno ekranizovati.

Zato smo sa nestrpljenjem čekali premijeru serije „Čizmaši“ po još jednom Mihailovićevom romanu, za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Ovde je vizura muška, sudbina artiljerijskog podoficira Žike Kurjaka. Adaptaciju scenarija uradio je Đorđe Milosavljević, a reditelj je Dejan Zečević. Za sada smo videli dve epizode, u veoma pristojnoj produkciji, u skladu sa predloškom, na autentičnim lokacijama i kostimima epohe. Bez želje da poredim, mada posle „Petrijinog venca“ teško to mogu izbeći, da izvinite na izrazu, još čekam da se „nešto“ desi! Dok je „Petrija“ bila remek–delo introspekcije, pogled iz unutrašnje perspektive, koji je i kod gledalaca izazivao organski grč u stomaku, u „Čizmašima“ nisam uspeo da uhvatim taj „glas“ koji će nas voditi kroz priču. Istini za volju, mi ga čujemo, to je glas Mikija Manojlovića, ali on nema tu dodatnu snagu, koja nije samo naracija već „priča pored priče“. Pošto serija nije gotova, još se nadam da će taj glas konačno dopreti do nas. „Čizmaši“ zato ne smeju biti asocijacija ni na „Vojnu akademiju“, niti na brojne ekranizacije epohe u režiji Zdravka Šotre. Rat, vojska, epopeja i istorija, samo su kulise za jednu životnu priču koja je tiha, koja dolazi duboko iz čoveka i koju je lako prečuti, ako je okolo galama.

Zato ću sačekati do kraja i saslušati priču Žike Kurjaka.