Smisao i uloga umetnosti

Devetnaestog novembra, sto godina manje jedan mesec pošto je Kazimir Maljevič pokazao svetu svoju sliku Crni kvadrat kojom je promenio tok umetnosti, u Muzeju istorije Jugoslavije biće otvorena velika gostujuća izložba iz Rusije – „Ruska avangarda u Beogradu“. Na njoj neće biti slike čiji se jubilej obeležava – Crni kvadrat nikada se ne iznosi iz Rusije – ali biće pokazano 117 reprezentativnih radova 50 ruskih avangardista, u izboru kustoskinja Ane Pahomove i Faine Balahovske. Izbor dela čini pregled ruske avangarde koja ne predstavlja jedinstveni umetnički pravac, već široki okvir za umetničke, literarne i pozorišne eksperimente tokom prve trećine 20. veka, skreću pažnju organizatori. „Taj radikalni umetnički pokret širih razmera, koji je u jednom trenutku slavljen, u drugom potpuno osporen i zabranjen, danas je ponovo prihvaćen. ‘Ruska avangarda u Beogradu’ odslikava jedinstveni fenomen, nastao kada se oformila grupa umetnika koja je u umetnosti videla zamenu za religiju i put ka promeni društva. Uvođenje geometrizacije u likovni izraz umesto figuralnosti, predstavljalo je odraz modernizacije pretežno agrarnog ruskog društva i snažnu veru u radničku revoluciju, progres i industrijalizaciju.“

Na izložbi će biti predstavljeni radovi umetnika koji obuhvataju skoro sve pravce ruske avangarde, konstruktivizam, suprematizam, futurizam i funkcionalizam. Među njima su grafike i slike Vasilija Kandinskog, Aleksandra Rodčenka, Ivana Kljuna, Aleksandra Arhipenka, Aleksandra Vesnina, Ljubov Popove i drugih, zatim skice i scenografije za prvi sovjetski SF film Aelita: Kraljica Marsa Aleksandre Ekster, ilustracije kostima i scenografije režisera Sergeja Ejzenštajna, ilustracije za knjige „oca ruskog futurizma“ Davida Burljuka, arhitektonski radovi El Lisickog, Maljevičev beli čajnik napravljen u fabrici porcelana „Lomonosov“ i drugo. Njima je priključeno i 11 dela iz kolekcije Narodnog muzeja u Beogradu, deo Zbirke Ljubomira Micića. Izložba „Ruska avangarda“ je došla u Srbiju zahvaljujući inicijativi ruskog ministra kulture Vladimira Medinskog, i po svom obimu i značaju predstavlja jedan od najvećih kulturnih događaja godine.

SLIKARSTVO JE PREVAZIĐENO: Devetnaestog decembra 1915. godine u Petrogradu, tada prestonici Rusije, Maljevič je na otvaranju „Poslednje futurističke izložbe slika 0.10.“ izložio svoj Crni kvadrat. Tvrdio je da ga je naslikao u stanju mističnog transa pod uticajem „kosmičke svesti“, pa je ovoj slici pridavao poseban značaj. Na izložbi, Crni kvadrat je postavljen u desnom uglu od ulaza u prostoriju, tamo gde po ruskoj tradiciji u kući stoje ikone, što je za kritičara i slikara Aleksandra Benoa značilo da je „to ikona koju su gospoda futuristi postavili umesto Majke Božije“. Međutim, većina je u ovoj slici videla samo mrtav kvadrat ili personifikaciju noći. Sam Maljevič ga je ovako opisao: „Omamljujuća potreba udaljavanja od objektivnosti dovela me je u pustinju u kojoj ništa nije stvarno sem osećanja. I tako, osećanja su postala suština mog života.“

U programskom tekstu „Od kubizma i futurizma do suprematizma“ Maljevič je dao teorijsko obrazloženje i utemeljenje suprematističkog slikarstva koje je začeo Crnim kvadratom. Suprematizam je označio vrhunac razvojnog toka najznačajnijih savremenih umetničkih pravaca, i umetniku je dao pravo na uspostavljanje sopstvenog koda, vlastite formule, što predstavlja distanciranje od poštovanja tradicije. „O slikarstvu u suprematizmu ne može biti ni reči, slikarstvo je odavno prevaziđeno“, smatrao je Maljevič. Po njemu, o stvaranju se može govoriti samo ako umetnik proizvede novu pojavu, novu formu, a samo stvaranje treba shvatiti kao cilj po sebi. On govori o „rađanju formi“ kojima se mora „dati život“, koje same treba da budu „živa stvar“ a ne ponavljanje „stvari koje žive u životu“. Jer, „stvarati znači živeti, neprestano stvarati novo“. Osnovne forme suprematizma su linija i kvadrat, koji je polazna osnova svih ostalih suprematističkih formi – kruga i trougla. U kvadratu je svako individualno oblikovanje svedeno na svoju nultu tačku, na tačku čiste mogućnosti, čiste potencije i oslobođeno od svih predmetnih i psiholoških asocijacija. „Crni kvadrat je tako postao univerzalna formula avangarde, njegovo najveće dostignuće, neprevaziđen podvig“, napisala je za katalog izložbe Faina Balahovska, jedna od njenih autorki. S vremenom, kako je govorio sam umetnik, Crni kvadrat se pretvorio u svojinu svih njegovih sledbenika. Za učesnike Unovisa, grupe Osnivači nove umetnosti koju je formirao Maljevič 1920. godine, suprematizam je postao novi kanon a Crni kvadrat njegov glavni simbol koji su koristili pri opremanju knjiga, plakata, tekstova.

Nakon toga svako je dao svoj doprinos i interpretaciju novog pravca: Ivan Kljun – žonglirajući drečavim, kontrastnim bojama, Nadežda Uljanova i Aleksandar Vesnin – prostim geometrijskim formama, Ljubov Popova – dinamičnim, slojevitim ispresecanim površinama živopisne arhitektonike, Aleksej Morgunov u grafičkom dizajnu, Olga Rozanova sa apstraktnim kolažima obojenog, često poluprozračnog papira, Kliment Redko sa slikama bojom, novom formalnom zadatku koji je zaneo naredno pokolenje umetnika…

„Uprkos raznovrsnosti, različitoj usmerenosti avangardnog pokreta, u kojem su se dojučerašnji saradnici i jednomišljenici često rastajali naglo i zauvek, teško je ne primetiti sličnost zadataka i okolnosti koje su se nalazile pred umetnicima, za koje je svaki od mnogobrojnih lidera nalazio sopstveno rešenje“, piše Faina Balahovska.

ZENIT: Jedanaest dela kojima se Narodni muzej iz Beograda priključuje izložbi „Ruska avangarda u Beogradu“, deo su umetničke ostavštine Ljubomira Micića, osnivača Zenitizma, osobenog avangardnog pokreta u nas. Zahvaljujući Miciću, koji je u dvobroju časopisa „Zenit“ 1922. godine, poznatom i kao „Ruska sveska“, prvi put na ovim prostorima su predstavljeni akteri i ideje ruske avangarde. Ruski avangardista El Lisicki je dao nacrt za naslovnu stranu tog broja, a zajedno sa drugim urednikom, Iljom Erenburgom, objavio je ključni tekst tog izdanja „Ruska nova umetnost“. Micić je konstatovao da je njegov časopis prvi u Jugoslaviji uspostavio kulturne veze sa savremenom Rusijom i da su u tom broju štampani „samo oni koji su aktivno sudelovali u ruskoj revoluciji, koji su poneli jedan ogroman teret na svojim leđima i koji odlučno sarađuju na izgradnji Nove Rusije“. Dve godine nakon toga, Micić je u Beogradu priredio „Prvu Zenitovu međunarodnu izložbu nove umetnosti“, na kojoj su bili i radovi sada priključeni izložbi „Ruska avangarda u Beogradu“. To su radovi El Lisickog, Aleksandra Arhipenka, Vasilija Kandinskog i Ljubov Kozincove.

Izložba „Ruska avangarda u Beogradu“ će biti otvorena do 7. februara iduće godine.

Intervju – Boris Miljković, autor filma Ruski umetnički eksperiment

Na novom talasu

Kad je 1982. godine na Prvom programu Jugoslovenske radio-televizije prikazan jednočasovni video-film Ruski umetnički eksperiment, gledalište je bilo zgranuto. Njegovi autori Boris Miljković i Branimir Dimitrijević, rediteljski tandem poznat kao Boris i Tucko, doživeli su to kao potvrdu da su film o Maljeviču i istomišljenicima realizovali na način primeren i temi i njenim junacima s obzirom da su izazvali reakciju kakvu je i dvadesetih godina prošlog veka izazvala pojava ruske avangarde.

„Video je tada bio trominutna forma razvijana na MTV-ju, a celovečernji video je bio gotovo nezamisliv“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Boris Miljković, sada kreativni direktor RTS-a. „Upustiti se u takav posao je bio eksperiment u svakom pogledu. Predložak za film je bila knjiga Ruski umetnički eksperiment Kamile Grej, obavezno štivo studenata umetnosti. Pokušali smo da pod tim naslovom napravimo film tako što ćemo koristiti jezik, dizajn i atmosferu ruskih avangardista, film o trenutku u kome smo tada učestvovali, u eksperimentu socijalizma.“ Boris Miljković objašnjava da su se odlučili da o tome govore baš sredstvima ruske avangarde. Zašto? „Zato što nam se činilo da će društvo u kome živimo, s obzirom da je nastalo kao rezultat revolucije, razumeti rečnik i ideju koji su takođe nastali kao reakcija i posledica revolucije. Drugi razlog je bio naš pokušaj da se ovim filmom borimo sa idejom, filozofskom idejom Karla Marksa, na kojoj je bilo bazirano tadašnje društvo. Jer, setimo se, tadašnji sistem je počivao na ideji a ne na diktatu proizvodnje novca koji je danas aktuelan.“

Po Miljkoviću, to su bile značajne godine za Jugoslaviju: „To je vreme nakon Titove smrti, kada se oslobodila energija i kada je svašta kreativno počelo da cveta, ali i nešto što mi tada nismo prepoznali: cveće zla čija će se akcija pokazati krajem osamdesetih. Tada su, u toj oslobođenoj energiji, stotine mladih u celoj zemlji počeli da stvaraju razne nove stvari, pre svega u muzici, bez straha da će biti kažnjeni ako slobodno misle. Već krajem sedamdesetih javio se takozvani novi talas u muzici: u Ljubljani Lačni Franc i Pankrti, u Zagrebu Film i Prljavo kazalište, u Beogradu Idoli i grupe Paket aranžmana, i to rame uz rame sa svetom – što se pre toga nije desilo. Moja generacija je to vreme zvala plesni period. Taj vetar kreativnosti, energije i potrebe za slobodom je bio spajajući, nasuprot onom koji će se desiti krajem te decenije. Umetnici iz Slovenije su bili dobrodošli u Beogradu i obrnuto, Film i Idoli su išli na zajedničke turneje, umetnost je nesmetano kružila Jugoslavijom bez granica. Tada je Jugoslavija izgledala onako kako bi Evropa mogla da izgleda. U tom istom vetru naletale su i promene u likovnoj umetnosti, omladinskoj štampi, a u Beogradskoj televiziji su se pojavili novi ljudi poput Branimira Dimitrijevića i mene, Stanka Crnobrnje i Slobodana Pešića, koji su bili ne samo realizatori nego i autori programa.“

Na Filmskom festivalu u Monte Karlu Ruski umetnički eksperiment skrenuo je pažnju na sebe – Miljković se seća pohvala koje su za film imali Žana Moro, Danijel Olbricki i Roman Polanski, ali i na državu. Miljković se seća da su „za našu muziku, na primer, počeli da se interesuju tada važni evropski mediji, u jednom momentu Idoli su bili prva grupa u Evropi u timu sa svetskim grupama UB40, Yellow, You Two, vodeća novinarka New musical exspressa je došla u Beograd da intervjuiše Branimira Dimitrijevića i mene. Evropa je prepoznala kreativnu energiju koja se ovde pojavila i koja je pomerala granice umirućeg socijalizma, i podržala nas je.“

S. Ć.

Nikolaj Sinezubov, Plavi dan

Aleksandra Ekster, Balerina

Aleksandar Labas, Metro

Ivan Kljun, Supermatizam