Opšte je mesto da je samozaključana severna hemisfera prestrašene nam planete provela nedelje pandemijske izolacije čitajući, gledajući filmove i, pre svega, besomučno bindžujući propuštene televizijske serije; pa dobro, eto bar neke vajde od inače uludo straćenog buđenja ranog proleća. Neki su pri tome birali eskapističke strategije „lakih“ sadržaja, drugi su na ljutu koronašku ranu previjali ljutu travu nekih drugih umetnički oblikovanih varijanti „smaka sveta“, prisutnih u virtuelnoj ponudi.
Ako ste od ovih potonjih, svakako se niste prevarili – to jest, nećete se prevariti – ako ste okušali sreću s nemačkom osmodelnom serijom Osam dana (8 Tage), u Sky produkciji, dostupnom i kod nas što na legalnim, što na manje legalnim stream platformama.
O kakvih se to osam dana radi? Pa, situacija je prilično nezavidna: pozamašan asteroid leti prema Zemlji i udariće u nju, i to pravo u Evropu, tačno za osam dana – u prvoj epizodi; dakle, za sedam dana u drugoj, za šest dana u trećoj… razumete princip. Ako vas ovo, osim na kojekakve žanrovske kerefeke, podseća na Melanholiju Larsa fon Trira, ne može vas se kriviti; utoliko pre što u seriji uistinu ima primesa „trirovske“ rezignacije nad čovekom i svetom, ali i neke čudne ljubavi za njih. A neke možda podseti i na zagonetnu planetu Nibiru koja jurca iz dubina mračnog svemira da se kobno čvekne sa Zemljom, ali, na svu sreću, Nibiru stanuje samo na internetu, pošto tamo ima dovoljno mesta za svaku detinjastu ludoriju globalne zajednice intelektualno čednih.
Neće biti neki naročit spojler ako vam kažem još ponešto opšteg tipa: Amerikanci su gađali asteroid nuklearnim oružjem ne bi li ga rastavili u bezopasne parčiće, ali sve što su uspeli je da mu malko promene putanju, što će tek izazvati pometnju. Naime, šta se za to vreme dešava ovde dole, na tlu? Evropa je u haosu, čak i ona poslovična Njemačka u koju je Suljo iz vica naumio da se skloni s familijom ako nastupi kraj sveta. Kao i svi ostali, i Nemci nastoje da se dočepaju ili Poljske, pa Rusije, pa što dalje Azije, ili pak Amerike, ali džaba, granice su hermetički zatvorene unakrst (eto nam jezovite korona-reference!). Kad ono, negde u trećoj epizodi, ispostaviće se da će zbog one američke bombe asteroid umesto u Francusku sleteti negde u Kazahstan ili tako neku boratovsku destinaciju, što za Evropu, Nemačku i Berlin – u koji je smešten najveći deo radnje – znači „samo“ to da neće pomreti baš svi koje sudar zatekne tu: oni koji pronađu dovoljno sigurno podzemno sklonište moći će da prežive, makar i malko ugruvani. Eh, ali mesta nema ni približno dovoljno za sve, čak ni u Nemačkoj… Ko je „dostojniji“ da preživi, i na osnovu čega?
Ono o čemu zapravo govori 8 dana je raspad: društva, porodice, rođačkih, ljubavnih i ostalih veza i samopodrazumevanih lojalnosti u suočenju s bliskom perspektivom smrti i ništavila, ili pak sa etički možda degradirajućom, ali ipak sasvim neodoljivom perspektivom ličnog spasenja, makar i bez „prtljaga“ svega onoga i svih onih koji su tvorili pojedinčev život. Scenaristi 8 dana u tom pogledu nisu ni naivni čovekoljupci ni olaki nihilisti: oni će sve svoje likove staviti na probu, a rezultati ispita čovečnosti u ekstremnim uslovima biće, naravno, šareni, na mnoštvo uglavnom nepredvidljivih, a uvek ljudski i dramaturški zakonomernih načina. U tom će procesu iskušavanja neminovno isplivati mnoge tajne i laži, raspašće se ono što je raspadu ionako bilo sklono, samo bi bez asteroidnog ubrzanja trulelo i smrdelo do kraja vremena, ali će se ponešto vredno čuvanja i te kako potvrditi čak i u okolnostima u kojima čovek nema nikakve šanse. Tu dolazi do punog izražaja sjajna nemačka dramaturška škola, kao i reklo bi se neiscrpan izvor sjajnih glumaca (apsolutno harizmatična Christiane Paul, te Mark Waschke, Fabian Hinrichs, Murthan Muslu i Henry Hubchen neki su od najistaknutijih).
Kako se dani do Sudara odbrojavaju, tako se „civilizovano društvo“ sve više i dublje truni i razgrađuje, ali su utoliko dirljiviji i veći primeri ustrajavanja u njegovom održavanju. U redu, gospodo, svi ćemo potonuti, ali to nije dobar razlog da orkestar na Titaniku ne radi svoj posao sve dok mu voda ne uđe u violine i trube! Filozofski intoniran na nimalo plakatski niti pamfletski način, 8 dana inteligentno i dozirano prikazuje jednu zakonomernost koja vas neće iznenaditi: što su bliže izvoru ozbiljne moći, finansijske ili političke, to su protagonistima veće šanse da se pokažu kao kukavice i hulje… Na drugoj strani, najverniji i sebi i onima koje bezinteresno, pa i direktno protiv tzv. vlastitog interesa vole, i najprivrženiji sistemima vrednosti do kojih im je stalo, pokazaće se dvojica „autsajdera“: jedan je policajac turskog porekla, čovek koji ne namerava da odstupi od svoje zakletve da će štititi one kojima je zaštita potrebna i da će goniti one koje goniti valja sve dok ga jebeni asteroid u tome fizički ne spreči, i otac glavne junakinje, rezignirani penzioner, bivši visoki oficir vojske DDR-a i vernik istorijski bankrotirane ideologije, štulićevski rečeno „čovjek drugog sistema“ (koji – čovek, a ne sistem – takođe ima svoju „tajnu“), onaj koji je ostao bez svog sveta mnogo pre udara asteroida…
I, šta je bilo na kraju, je li asteroid udario kako je predviđeno, ko je i kako preživeo? Ne budite naivni: ja znam (da ništa ne znam), ali ne smem da vam kažem.
