Službe, snajka, službe

Devetnaestog septembra, nakon niza festivalskih projekcija u Srbiji i nagrade na 19. izdanju Međunarodnog filmskog festivala Beverli Hils u Los Anđelesu (u pitanju je Nagrada za najbolji celovečernji film), u redovnu bioskopsku distribuciju u našoj zemlji stižu Pijavice, novi, peti dugometražni film scenariste i reditelja Dragana Marinkovića. Žanrovski i idejno, ovo ostvarenje može se okarakterisati i kao polemički i paranoidni politički triler, što svakako jeste retka pojava u srpskom filmu današnjice, a u njenoj žiži je književnik Petar Mirić (u tumačenju Nikole Đurička) koji se nađe u vrtlogu lične pobune protiv nepravičnog i nezdravog političkog sistema, vlastitih nesigurnosti, nemira, trzavica i šumova u komunikaciji sa bližnjima i onima na koje je upućen, te vršljanja i sučeljavanja raznorodnih, ovdašnjih i stranih obaveštajnih službi. Uz Đurička, u Pijavicama značajne uloge odigrali su i Lazar Ristovski (jedan od koproducenata ovog filma), Iva Mihalić, Marijana Janković, Toni Mihajlovski i Tihomir Stanić, uz Marinkovića na scenariju su radili i David Albahari i Dušan Spasojević, a film je nastao kao srpsko-hrvatsko-makedonska koprodukcija. Istoimeni roman velikog Davida Albaharija bio je nadahnuće i polazište za scenario. Podsećamo, ovo je čak peti put da se ovaj autor prihvata filmskih adaptacija proznih dela ovdašnjih autora – Neka čudna zemlja je bila nadahnuta delom Radoja Domanovića, Vizantijsko plavo prozom Milorada Pavića, Boomerang je nastao po predlošku Svetislava Basare, a prethodni film, Diši duboko, bio je zasnovan na prozi Hajdane Baletić. I upravo tu, na tački susreta filma i književnosti, može i možda i treba da počne ovaj razgovor sa Draganom Marinkovićem, sa početkom kino-distribucije kao direktnim povodom.

„VREME„: I u slučaju Pijavica ostajete verni adaptaciji književnih dela, to je i jedna od specifičnosti vašeg opusa. Da li je to sada već svestan autorski izbor ili je ipak reč o sticaju produkcionih i drugih okolnosti?

DRAGAN MARINKOVIĆ: Nikada nisam o tome razmišljao, ali sada mi se čini da ste u pravu da je to autorski izbor jer su i moji prvi kratki filmovi rađeni prema literaturi Ive Andrića i Aleksandra Tišme. Nakon toga dolazi dramska serija Ex libris koja je predstavljala knjige najpoznatijih svetskih pisaca, među kojima su G. G. Markes, Edgar Alan Po, Džordž Orvel…

S tim u vezi, šta je to što vas je baš u ovom trenutku privuklo prozi Davida Albaharija i konkretno Pijavicama?

Taj trenutak se produžio. Počeo je pre desetak godina, kada sam ja živeo u Cirihu, a David u Kanadi. Naravno, i trenuci se menjaju, pogotovo u tako dugom, turbulentnom vremenskom periodu.

Pošto se Pijavice mogu odrediti i kao politički triler, kako se postiže ta pipava ravnoteža između evidentne političke dimenzije priče i te žanrovske, trilerske oblande?

Nema nikakve potrebe za ravnotežom, čini mi se da politička dimenzija uvek ima triler elemente, tako da se prožimaju, a otkrivaju se pre ili kasnije.

Pijavice se dobrim delom bave i motivom pobunjenog intelektualca. Koji su, po vašem viđenju, stvarni dometi takvih pokušaja?

Nikakvi ili veoma slabi, što se vidi i danas, a takav stav sam pokušao da prezentiram i u filmu. Uvek sam se pitao da li je ta lična „pobuna“ iskrena ili se dešava po nekoj logici običnih floskula. Kada to kažem, mislim na ove naše prostore.

Petar, glavni junak vaših Pijavica, iniciran vrtlogom zavere čiji je deo postao, počinje da sumnja u sve oko sebe. Gde vidite mogućnost zaštite prostora ličnog, privatnog i intimnog pred naletom onog šireg, društvenog i moćnijeg?

Pokušaću posredno da odgovorim. Ja sam u jednom periodu života bio ubeđen da svi u mojoj okolini rade za neke službe i da su moja privatnost, moj integritet, ozbiljno ugroženi. Svako koga sretnem pitao me je „šta si radio juče, gde si bio“… To je počelo da me opseda i pokušavao sam na razne načine da se odbranim. Bili su to sitni pokušaji, čitanje, pisanje, snimanje… Tokom vremena sam shvatio da odbrane nema, čak i ako pokušate ekstremno, da odete nekuda daleko. To je jako bitan segment filma Pijavice: bekstvo, ma koliko daleko, nije moguće. Ako zaista želite da se kao pojedinac odbranite, od zla moćnijeg, kako ste rekli, morate pronaći neki radikalniji lični otpor.

Ovaj vaš film značajnim delom polemiše i sa aspektom nadgornjavanja i rovarenja službi bezbednosti. Da li ste (radeći na ovom filmu) pronikli u srž objašnjenja primetne fascinacije naših građana delanjem i moćima tih službi i da li se službe kao česta tema naših filmova i serija ipak mogu posmatrati i kao u nekim slučajevima implicitno podilaženje senzacionalizmu sklonog dela publike?

Nema nikakvog senzacionalizma, postoji samo realnost, koja nije baš uvek prijatna. Voleo bih da mogu da se složim sa vašim ocenama o fascinaciji naših građana moćima raznih službi, ali po mom mišljenju građani, ili bolje da se fokusiram na gledaoce, su u pravu. Da se vratim na stav koji sam izneo, postoji samo realnost od koje je teško pobeći, a još teže suprotstaviti se pametno.

Posve slučajno, početak bioskopske distribucije Pijavica poklapa se i sa ponovo aktuelizovanim pričama o nužnosti brze izgradnje memorijalnog centra na lokaciji Starog sajmišta, te vas molim za komentar tog važnog društvenog pitanja.

Nema tu posebnog komentara, već čista logika, koja proizvodi zaključak da je to trebalo uraditi decenijama ranije. Ako već nije bilo dovoljno pažnje prema drugima, što je besmislica, memorijalni centar na Starom sajmištu morao je da se uradi zbog svog naroda. To se vidi u filmu, ubijen je otac Srbin, njegovo dete je jevrejskog porekla. Taj deo se nekim ljudima koji se bave evropskim filmom nije dopao, jer sam „napustio čistu liniju filma i to nepotrebno ubacio“. Znam da tu nije u pitanju mit, samo činjenice.

Ovaj vek ste započeli naoko lahorastom apsurdnošću postpetooktobarske Srbije (nakon, kako se u monologu na početku tog filma ističe, manjeg nesporazuma naše zemlje sa ostatkom sveta) u filmu Boomerang, a Pijavice pak određuju i nose znatno mračniji tonovi. Kako smo stigli od tog (o)smeha sa zadrškom do mraka koji prikazuje vaš najnoviji film?

Veoma jednostavno. Smeh je bio velika nada posle 2000. godine, i ja sam svojoj deci, nakon povratka iz Nemačke, uporno govorio da je Srbija zemlja budućnosti. Nažalost, ispalo je da je to iskreno očekivanje deo komedije koje je moju radost u odnosu na film umanjilo. Pokušaću da nađem snagu za još jednu crnu komediju u stilu Boomeranga, dvadesetak godina kasnije. Čini mi se da je ta ideja veoma logična.

Mimo onoga što će sada i bioskopska publika videti u Pijavicama, koji deo, koji aspekt naše stvarnosti u ovom trenutku vidite i prepoznajete kao filmski najispirativniji i najpotentniji u tom smislu?

Prethodno je odgovor i na ovo pitanje. Jednostavno – komedija.