Slušajući vetar

Cat Power je ime pod kojim nastupa jedna od najznačajnijih savremenih autorskih ličnosti – kantautorka Chan Marshall. Antizvezda rok muzike, ona je jedan od malog broja generacijski važnih umetnika u popularnoj kulturi koji su uspešno prešli put od alternativnog zvuka devedesetih do intimističkog mainstreama današnjice, pogodnog za trošenje Youtubeom.

Poreklom sa Juga, Cat Power je pomalo nenamerno postala jedan od simbola uznemirene ženstvenosti u okvirima grunge generacije. Njen slave i uspeha vredan prelazak u Njujork, ka svetlima Warholovog velegrada, doveo ju je u željeno globalno arty okruženje, ali u njenoj muzici se i dalje zna red – u prvom planu je uvek taj jedinstveno čežnjiv glas koji natapa tradicionalne folk i soul kosture pesama i vodi ih u budućnost u kojoj će jednog dana biti ljubavi za svakog. Retko objavljuje svoje dirljive albume, retko nastupa, a prvi put ćemo je videti kod nas u Domu omladine Beograda, na karakterističan datum: 11/9.

„VREME„: Koje je vaše prvo sećanje na neki zvuk iz okoline, a koja vas je muzika, neka određena pesma ili ploča, učinila svesnom da je zaista slušate, da vam se dopada i da vam nešto veoma važno znači?

CAT POWER: Prvi zvuk prirode koji me je potpuno opčinio bio je zvuk vetra, u vreme kad sam živela na farmi duvana, u ruralnoj Severnoj Karolini, između svoje 10 i 12 godine. Prvi put kad se uopšte sećam da sam imala običaj da slušam vetar bilo je još pre, dok sam živela u Memfisu, Tenesi, u svojoj devetoj godini. Ali tek kad smo se preselili u čistu prirodu, postala sam uključena u slušanje vetra. Kad sam malo odrasla, u svojim dvadesetim godinama, služila sam se time kao tehnikom za relaksiranje kad god sam imala neke superstresne ili veoma emotivne situacije – tako sam čekala i koncentrisala se samo na slušanje vetra, to me je uvek smirivalo.

Drugi zvuk koji me je opčinio bio je zvuk vode koja teče kroz pukotinu u zemlji, na istoj farmi duvana. I ja bih onda sela i slušala to do beskonačnosti. U isto vreme sam u sebi zviždukala izmišljene pesme.

Konačno, prva pesma koju sam slušala, a da sam bila svesna da je stvarno doživljavam snažno, bila je jedna koju sam čula u tom istom uzrastu, u tatinom stanu u Atlanti. Morala sam da ostanem kod kuće i ne odem u školu zbog neke užasne infekcije uha, gledala sam televiziju, kad se odjednom odnekud na ekranu pojavio stari snimak Arete Frenklin, valjda iz 1967, čini mi se iz Karnegi hola ili nekog sličnog glamuroznog mesta. Imala je podignutu frizuru i ajlajner kao Kleopatra – mada je snimak bio crno-beli, pretpostavljam da je njen do poda dugi ogrtač bez rukava bio bele ili krem boje… I onda je zapevala „Amazing Grace“.

Znala sam tu pesmu od malih nogu, iz crkve, a i zahvaljujući mom južnjačkom poreklu. Ali nikad nisam osetila te stihove ranije i zbog Aretinog neverovatnog, od Boga datog glasa, konačno sam shvatila da je muzika nešto više, nešto što menja život…

I kako sam bila samo dete, to me je duboko pomerilo.

To je bilo u mojoj 11 ili 12 godini, kad sam tek počinjala da razmišljam kao individua, te sam bila oduvana, razneta, osećala sam u isto vreme veliku ljubav i najdublju tugu. Oči su mi se napunile suzama i pustila sam sebe da plačem.

Mislim da sam se rasplakala, zato što sam u Aretinoj muzici čula istu onu svest o svemu oko sebe, koju sam već osećala – tako sam u jednom trenutku naučila kako muzika može istinski biti važna.

Tog dana sam se zaljubila u nju i soul muziku…

Kako je izgledala zbirka ploča u vašoj kući dok ste odrastali, da li se mnogo slušao radio? Kakvu vrstu muzike su u to vreme ljudi najradije slušali u mestima u kojima ste boravili?

Moje detinjstvo je prošlo u preseljavanjima, živela sam sa različitim roditeljima, rođacima, ponekad prijateljima mojih roditelja, tako da sam slušala uvek drugačiju muziku, u zavisnosti od toga gde sam bila. Moja baka je volela kantri i gospel iz crkve, dok je moj otac pratio moderne pojave, kao što su u to vreme bili posebno The Police, The Clash, Sade, i sve drugo što je bilo novo tokom osamdesetih – on je inače pevao u klubovima obrade trenutnih hitova. Ali je takođe imao svoju kolekciju ploča, koju sam našla duboko u njegovom ormanu jednog dana, i kao suv sunđer upila sve, birajući ono što ću prvo da preslušam po privlačnosti omota: to su bili Billie Holiday, Buddy Holly, Eartha Kitt, Miles Davis.

Moja majka i očuh su imali ploče Rolling Stonesa, Creedensa, Led Zeppelina, The Beatlesa, Bob Marleya, Janis Joplin, Hendrixa i svu tu malo klasičniju rok muziku. U isto vreme na radiju su stalno puštali Donnu Summer, Dianu Ross, Sister Sledge, Earth Wind and Fire, i ja sam volela svu disko i funk muziku kao devojčica.

Kad nam se desio MTV, on je uveo potpuno nova pravila igre: prvi video koji sam gledala bio je Grandmaster Flash „The Message“ – potpuno me je oduševio i zarazio. To je bilo nešto sasvim novo… videti Bronx i ruševne delove Njujorka… za mene je bilo neverovatno. Nisam mogla da verujem da Amerika pušta neke ljude da žive u takvim degradirajućim uslovima.

To je bilo kao da je neko bacao petarde po mom mozgu, ritam, rime, ozbiljnost pesme „The Message“ – sve to me je pokrenulo da ubuduće tražim ozbiljan lirski sadržaj, kome i sad težim… Borba, ljudi koji se bore, poruka…

Od moje trinaeste godine sam počela da se razlikujem od ostalih oko mene – ja sam slušala sve što se moglo čuti na radiju, od REM, preko Siouxsie & The Banshees, Johna Lee Hookera i Velvet Undergrounda, do Black Sabbatha, ali ne Poison ili Guns N’ Roses. Nemojte me pogrešno shvatiti, sad volim Gunse, ali u ono vreme me je nerviralo to muško poziranje.

Prva ploča koju sam dobila na poklon, sa šest godina, bila je „Destroyer“ grupe Kiss, posle toga nisam mogla neko vreme da podnesem te duge kose, mada su Metallica i Slayer uvek imali moju naklonost, haha. Prvi album koji sam sama kupila bio je „Metal Circus“ grupe Husker Du.

Da li je do vas stizao punk u doba kada se zaista i događao ili je efekat novih muzičkih žanrova dolazio sa izvesnim zakašnjenjem?

Da, u isto vreme dok sam otkrivala Johnnyja Casha, otkrivala sam i X, Husker Du, Black Flag, Corrosion of Conformity, Bauhaus, Circle Jerks, Joy Division, the Cure, taj ogromni prostor muzike koju su sačinjavali hardcore, punk, gothic… toliko je toga bilo. Potom su se pojavili Beastie Boys sa genijalnim albumom „Paul’s Boutique“, koji je eksplodirao, pa su potom Butthole Surfers, Sonic Youth, Nick Cave, and Jesus Lizard počeli da nastupaju po Jugu, a sve je to bilo pre nego što se desila Nirvana. Postojala je ta ogromna vibracija nove muzike koja se odjednom dešavala svuda okolo tokom osamdesetih i bila je radikalna!

Posle toliko mnogo različitih škola, nemanja istog ukusa sa drugom decom, odjednom sam se našla sama sa sobom i bila sam u prilici da vidim gomilu koncerata – to je bio jedan od najboljih perioda u mom životu. Konačno sam se osećala povezanom sa svetom.

Koliko su česte selidbe tokom vaših mladih godina uticale na vašu percepciju, primanje zvučnih utisaka iz okoline, vezivanje za umetničko izražavanje uopšte, reagovanje na pop kulturu?

Pretvorile su me u osobu koja ne sudi o drugima i sve oko sebe pažljivo posmatra. Išla sam od grada do grada, nikad se nisam osećala istinski voljeno, ali sam se mnogo puta osećala iskorenjeno, međutim muzika je uvek za mene imala centralno mesto. Od četrnaeste godine sam otkrivala slikanje i time sam želela da se bavim.

Sve što sam želela bilo je da slušam muziku i crtam ili slikam. Radila sam to godinama. Čak i kao sasvim odrasla.

Potom sam sa šesnaest godina počela da se bavim poezijom i usput razvila ogroman interes za ratnu fotografiju. Ali u suštini, sve vreme sam zapravo želela da budem slikar.

Uvek i svuda sam bila onaj novi klinac u odeljenju, što me je bacalo u nepredvidive situacije pune napetosti, pa sam prvo naučila vrlo dobro kako da budem sama, a onda i kako da preusmerim pažnju sa sebe na nešto drugo. To je razlog zbog koga nikad nisam želela da budem muzičar. Iskreno.

Bila sam užasno bolno stidljiva.

Koje su vaše omiljene knjige i filmovi iz tinejdžerskog perioda?

O bože, kao mnogi južnjaci bila sam opsednuta knjigom Ubiti pticu rugalicu, ta knjiga me je naterala da plačem. Nepravda me je naterala da plačem.

Osećam da je to tema koja se ponavlja u mom životu stalno… kako ja pokušavam da pomognem svetu… Znam da nisam u tome sama. Imam dvoje velikih prijatelja koji su poznate rok zvezde, čije ćerke imaju isto ime kao autorka knjige – tako da sam sigurna da je ta priča udarila i druge, ne samo nas južnjake. Kao odrasla, obožavala sam još jedan veliki roman autorke sa Juga, Srce je usamljeni lovac.

A filmovi koji su mi bili značajni… O bože, svakako Raising Arizona, Stand By Me, Taxi Driver.

Kako je izgledala alternativna rock scena devedesetih, kad ste na nju stupili, koliko je postojao neki osećaj zajedništva među muzičarima širom Amerike koji su pripadali tom miljeu?

Nikad se nisam osećala kao deo te scene. Ona se zasnivala najviše na muškom vajbu, a ja sam bila usamljena devojka sa gitarom. Većina momaka nema naklonost prema tome.

Koje su danas vaši najomiljeniji gradovi širom sveta? I zašto?

Oh, to je teško pitanje! Osaka zbog hrane! Rio de Žaneiro zbog pogleda na more i predgrađa Santa Maria! Tuson zbog skrivenog gradskog bazena! Pariz zbog Jardin Tuilleries! Mogu ovako da nastavljam u beskonačnost…

Gde ste bili 11. septembra 2001? Kakva su bila tada vaša osećanja u vezi sa onim što se desilo?

Bila sam u East Villageu, na svom krovu, gledajući kule sve vreme dok se nisu srušile, to je bilo užasno za sve u gradu. Svaka osoba koju ste prošli idući ulicom tog dana nosila je ista osećanja kao i ja. Dva različita stara prijatelja su mi bila pored kula tog dana samo sat ranije, jedna da ostavi decu u dnevni boravak, druga da dostavi pošiljku FedExom. Govoreći o neverovatnim događajima koji čine život…