Sloboda je uvek i mišljenje o slobodi

Kada sam dobio predlog da napišem neku vrstu intelektualne reportaže o poljskom emigrantskom časopisu Kultura i poljskom Književnom institutu u Parizu, o tome sam znao, otprilike, onoliko koliko je potrebno za kviz: najvažniji poljski časopis XX veka, mesečnik koji se pravio i štampao u Parizu od 1947. do 2000. godine i za koji su pisali Vitold Gombrovič, Česlav Miloš, Gustav Hering-Gruđinski, Slavomir Mrožek, Vislava Šimborska, Adam Mihnjik (za njih sam bio siguran, ali za Kulturu je pisalo više od dve hiljade autora iz Evrope i sveta). Slikar i pisac Jozef Čapski, svedok oktobarske revolucije i jedan od preživelih poljskih oficira smaknutih u Katinu 1940, bio je u uredništvu, od “naših” sarađivali su Mihajlo Mihajlov i Milovan Đilas, dok ime velikog urednika Ježija Gjedrojća (Jerzi Giedroyc) nikako nisam uspevao da izgovorim kako treba. No, to se dalo naučiti. Važnija dilema bila je: zbog čega bi reportaža o jednoj pre svega poljskoj stvari bila releventna za ovdašnjeg čitaoca?

foto: ivan milenković

DVA (RAZLIČITA) ISKUSTVA

Nije mi bilo potrebno puno da pronađem i više nego dobre razloge za ovu, pre svega, intelektualnu avanturu: priča o poljskom Književnom institutu (Instytut Literacki) u Parizu, časopisu Kultura (Kultura Paryska) i Gjedrojću, duboko se dotiče savremene Srbije, njenog civilizacijskog sunovrata i potpune političke dezorijentacije, a da, u istom, nudi putokaze, pojmovne alate i prakse koji su Srbiji neophodni u osvajanju slobode. Što je reč o “poljskoj stvari” u ovom slučaju nije prepreka jer delovanja i pisanja Ježija Gjedrojća i njegove ekipe, koliko god bili usmereni na Poljsku i njeno mesto u Evropi, dostiže onu vrstu opštosti od koje je sačinjeno samo tkivo civilizacije. Najzad, oni nude varijantu privrženosti svojoj zemlji koja je potpuno strana ovdašnjim prilikama. Naime, već 1947. godine, u razrušenoj Evropi, Gjedrojć i njegov tim počinju da promišljaju budućnost Poljske u slobodnoj Evropi, a pre svega odnose s Nemačkom i Rusijom. Već sam taj podatak je zapanjujuć uzmemo li u obzir da su nacisti i nemačka vojska u Drugom svetskom ratu pobili osam milion Poljaka, razorili Varšavu i na teritoriji Poljske organizovali najveći zločin u istoriji, dok su Rusi, s druge strane, pobili više od 20.000 Poljaka 1940. godine u Katinskoj šumi i logorima u kojima su ih držali kao zarobljenike (od toga oko 8000 oficira), a onda su se, pred kraj rata, zaustavili na Visli kako bi – prema mračnijoj verziji priče – pustili naciste i nemačku vojsku da na miru uguše varšavski ustanak i Varšavu sravne sa zemljom. Uz to, u tom trenutku, godine 1947, Poljska je pod Staljinovom čizmom, a Nemačka je prepolovljena na istočni u zapadni deo. Nijednog trenutka, međutim, Gjedrojć i njegovi saradnici ni ne pomišljaju da to može biti trajno stanje, te da bi Sovjetski Savez – tiranija bez premca – mogao da opstane.

foto: ivan milenković

E sad, kakve to veze ima sa Srbijom? Gjedrojć, dakle, kome ne pada na pamet da se vrati u zarobljenu zemlju, od samog početka misli politički u najboljem smislu te reči: umesto da podgreva mržnju prema Nemcima i Rusima – a imao bi sve pravo ovoga sveta da to radi – ili da zapomaže nad zlehudom sudbinom Poljske, kojoj nije prvi put u istoriji da se nađe između ruskog čekića i nemačkog nakovnja (ili obratno), promišlja budućnost Poljske upravo u odnosu s “arhineprijateljima” i najvećim zlotvorima. Političko, u ovom slučaju, znači pronaći mesto Poljske u široj, slobodnoj zajednici, a ne raspirivati mržnju, tražiti (i nužno pronalaziti) neprijatelje i izgovore, te postavljati nedostižne ciljeve kako bi se – budući nedostižni – zauvek išlo ka njima na radost populističkih bitangi (svi Poljaci u jednoj državi, na primer). Srpsko političko mišljenje – o praksi da i ne govorimo – u tom je pogledu kudikamo problematičnije. U poslednjih četrdesetak godina ovde dominira ne promišljanje političke slobode, već metafizičko muljanje koje se ne obazire na prizemna pitanja poput odnosa sa susedima koji su, istovremeno, i “arhineprijatelji” (Hrvati, Albanci, ili Bošnjaci) jer s njima se, znaju metafizičari, ne može. Sledstveno, izostaje ozbiljan i sistematski rad na osnovnim političkim pojmovima poput, recimo, suverenosti, republike, ili same slobode. Tome nasuprot, dominiraju palanački sentiment i plemenske strasti, koji do političkog mišljenja i ne dopiru. Naravno, pisac reportaže ne zanemaruje nesvodivu specifičnost poljskog i srpskog iskustva, kao i razliku između poljskog i jugoslovenskog socijalizma, te mu, u istom, ne pada na pamet da potceni pojedince poput, recimo, Radomira Konstantonovića koji, duboko uronjen u kulturu, krajem šezdesetih godina upozoravaju na opasnost od nacionalizma u Srbiji, ili “Beogradski krug” koji se suprotstavlja palanačkoj svesti Miloševićevog doba, ali nešto poput Kulture, te škole političkog mišljenja (kako profesor Slavomir Novinovski naziva nesvakidašnji poduhvat male grupe Poljaka), Srbija nije imala.

foto: i. milenković

MEZON–LAFIT

Kažem svome poljskom prijatelju da ću sa zadovoljstvom pisati, ali, dodajem, ne vidim preku potrebu za odlaskom u Pariz. Materijala je puno, iz Zagreba sam odmah dobavio autobiografiju Ježija Gjedrojća, Autobiografija na sve četiri, tu su i nedavno prevedene knjige Kultura Ježija Gjedrojća – škola političkog mišljenja, koju je priredio profesor Slavomir M. Novinovski, te knjiga Bazila Kerskog Evropljani iz kantona Poljska, uz bogati materijal koji nudi sajt Književnog instituta. Da, odvraća moj sagovornik, ali to je legendarno mesto, verujem da je dobro osetiti atmosferu. Kakva atmosfera, mislim, Gjedrojć nas je napustio pre 25 godina, deo kuće pretvoren je u muzej, a u muzeju se može očekivati muzejska atmosfera, s kojom ne znam šta bih da radim. (Ljuto sam se prevario, ali o tome kasnije.) Ipak, nisam pružao prejak otpor: Pariz je Pariz.

Iskrcavam se iz prigradskog voza (RER, crvena linija) u Mezon-Lafitu (Maisons-Laffitte), lepom gradiću na Seni, na obodu Pariza, poznatom po dvorcu što ga je sazidao Fransoa Mansar, najveći arhitekta francuskog baroka, ali i po hipodromu s najdužom stazom u Evropi. Nedelja je i sledeći autobus dolazi za dvadesetak minuta, što znači da mi ne pada na pamet da ga čekam i sa sve koferom krećem put Književnog instituta. (Napomena: govorimo o Parizu u kojem se trotoarima, za razliku od beogradskih, može ne samo hodati bez bojazni da ćete slomiti nogu, već i kofer vući.) Dok odmičem, lako mogu da zamislim koliko je pedesetih godina prošloga veka bilo komplikovano doći do ovog mesta – na starim fotografijama nema, recimo, ni traga od asfalta – a nedaleko od kuće koja je postala dom Ježija Gjedrojća i njegove ekipe prostirala se gusta šuma (prostire se i danas, jednako gusta). Verovatno su Poljaci i zbog svega toga, uz pregovaračke veštine i kvalitetna poznanstva (svom snagom ih je podržavao jedan Andre Malro, a sam Gjedrojć bio je nosilac francuskog ordana Legije časti), uspeli da spuste cenu i uz pomoć donatora i čitalaca Kulture kupe kuću. Posle nešto manje od pola sata hoda najpre sam ugledao šumu, a potom i veliko senovito dvorište sa starom kućom u pozadini. Kapiju mi, starinskim ključem, otvara Olga i bez bespotrebnih pokreta uvodi u kuću koja me, da ne okolišam, ostavlja bez daha: tamno drvo, masivno stepenište, svuda slike i skulpture, radna soba Ježija Gjedrojća, kroz koju je prošao svako ko je u Poljskoj nešto značio, čuvena zimska bašta (jardin d’hiver) sva u staklu i s masovnim drvenim stolom na sredini, te knjige, svuda knjige, po policama koje sežu do plafona, po stolovima, iznad ragastova, ispod prozora, po tlu… Za 53 godine ovde je uređeno 637 brojeva Kulture (najmanje 170 stranica svaki) plus specijalni brojevi, 379 tomova književne i naučne proze i 134 broja časopisa Istorijske sveske. I sve to radila je ekipa od šestoro ljudi.

Nastavak u sledećem broju