Legenda o Uredniku

Oko velikih urednika oduvek su se plele legende, pa je teško, uprkos svedočanstvima (ili upravo njima zahvaljujući), dobiti pouzdanu sliku. Tome su, uostalom, doprinosili i sami urednici (i oko Zigfrida Unzelda, na primer, velikog urednika hamburškog “Zurkampa”, plele su se legende koje ovaj ne samo da nije razvejavao, nego ih je vešto podsticao), a Ježi Gjedrojć u tom pogledu nije bio drugačiji. Pratio ga je, naime, glas da je tiranin i da nikoga ne sluša. “Uvriježeno mišljenje o meni koje kola kulturnim krugovima”, piše Gjedrojć u autobiografiji, “jest da sam tiranin i da uredništvo Kulture nikad nije postojalo, odnosno da se sastojalo isključivo od jedne osobe, to jest mene. Otvoren sam za sugestije i kritike prem tom stavu i često se dogodi da nakon rasprave uspijem promijeniti mišljenje onih koji takvo što tvrde” (str. 219). A čitalac neka ovo mesto razume po sopstvenom nahođenju.

U Mezon-Lafitu upoznajem istoričara, profesora Slavomira Novinovskog, koji o Gjedrojću i Institutu zna, verovatno, više od bilo koga drugog. Kao mlad čovek upoznao je Urednika upravo na mestu na kojem vodimo razgovor. Pitam ga kako je to izgledalo. “U prvom trenutku zastrašujuće”, kaže. “Ušao sam u njegovu kancelariju, pozdravio me je, pokazao na stolicu i ponudio cigaretom (uglavnom nije prestajao da puši), a kada sam odbio jer ne pušim, istog sam trenutka video da sam još niže pao u njegovim očima. ‘Recite mi zašto se ovde?’, pitao je kratko i ućutao, a ja u tom trenutku ničega nisam mogao da se setim. Kasnije sam, uz dosta muke, uspeo da izmamim od njega nešto što je negde izdaleka zaličilo na osmeh. Tada sam shvatio da sam uspeo. Naši su razgovori, posle toga, bili zanimljivi i sadržajni. Bio je izuzetan sagovornik. Umeo je da sluša”.

...

BURAN ŽIVOT I MONAŠKA DUŠA

Rođen u Minsku 1906. godine, Ježi Gjedrojć je, sve do dolaska u Mezon-Lafit, živeo životom koji se ne može nazvati drugačije do burnim, iako je, kako sam kaže, sanjario o nekoj vrsti manastirskog života u kojem bi ga svi pustili na miru i u kojem bi mogao da čita (str. 147). Po dolasku u Pariz zaista je živeo asketskim, ali ne baš i monaškim životom (bio je u neprestanoj potrazi za novcem), a budući da je jedva uspevao da skrpi četiri sata spavanja dnevno, strahovito puno je radio i čitao. Pisao gotovo nije uopšte, osim pisama koja se broje na hiljade (uvek je pravio kopije, zlu ne trebalo) i koja se čuvaju u arhivu Instituta. Iscrpljivao se u prepiskama sa svojim autorima, bio je uporan, ljutio se na njih i svađao s njima (što posao urednika podrazumeva), a najvećma ih nagovarao na pisanje. Neki od najvećih, poput Vitolda Gombroviča i Česlava Miloša, bez Gjedrojća gotovo sigurno ne bi postali ono što jesu. Ni s jednim od njih dvojice, međutim, nije bio u dobrim i srdačnim odnosima: bio je odveć konzervativan da bi prihvatio raspusnog Gombroviča i isuviše iskusan da bi tek tako ukazao poverenje preobraćenom komunisti Milošu, dok mu se Miloševa teorija o ketmanu koji poprima izgled neprijatelja kako bi se uvukao u njegove redove i podrivao ga iznutra – činila pukim izgovorom. Nikada, međutim, nije odbio ni Gombrovičev ni Milošev tekst. Bio je isuviše dobar urednik da ne bi, sebi uprkos, shvatio o kakvim je piscima reč. Ni s Janom Kotom se nije slagao – a i kako bi kad je ovaj bio nezgodan, nezahvalan i, zapravo, nepodnošljiv – ali mu je bez oklevanja pomogao.

...

Gjedrojć je iz Poljske otišao 1939. godine, da se u zemlju koju je voleo više od svega nikada ne vrati. (Zbog čega se nikada nije vratio u Poljsku, pitam profesora Novinovskog. Jedan od razloga je, verovatno, odgovara profesor, što je do kraja želeo da ostane na distanci kako bi bolje video.) Put ga vodi u Bukurešt, potom u Afriku s vojskom generala Andersa, s kojom će, uglavnom na administrativnim poslovima, ostati do kraja rata. U Africi upoznaje Jozefa Čapskog, s kojim će prijateljevati do slikareve smrti. (Jozef Čapski je, inače, jedan od najvećih poljskih intelektualaca 20. veka. Ako je život Ježija Gjedrojća bio uzbudljiv, za Čapskog bi se moglo reći da je svedok epohe koji je, ne uvek na svoju radost, u događajima učestvovao, ili sedeo u prvim redovima kao posmatrač, sve dok ga sa scene ne bi pokupili i načinili akterom radnje. Kako je govorio barem šest jezika, u internom žargonu Mezon-Lafita nazivali su ga ministrom spoljnih poslova Kulture. Upravo zahvaljujući njegovim putovanjim po svetu, predavanjima koje je držao po slavnim univerzitetima – sav zarađeni novac ulagao je u Kulturu – te vezama i ličnoj sposobnosti, Kultura je, u početku, preživljavala uglavnom od njegovih poduhvata. Koliki je ugled uživao govori i podatak da je njegova soba iz Mezon-Lafita – dakle nameštaj, stvari, knjige – posle smrti Čapskog preneta u Poljsku, u Krakov.) Na istom mestu Gjedrojć susreće i bračni par Zofiju Herc i Zigmunta Herca, te Gustava Herlinga Gruđinskog. Njih petoro će, uz mlađeg Gjedrojćevog brata Henrika, sačinjavati jezgro Književnog instituta i, izuzev Gruđinskog, zajedno živeti u Mezon-Lafitu. (Neka mi je dopušteno reći da su mi ljubazni domaćini za vreme zajedničkih obeda ustupali mesto na kojem je Urednik uvek sedeo, te sam se osećao važno i povlašćeno.) Posle kraćeg zadržavanja u Italiji (Poljaci su učestvovali u nekim od najkrvavijih okršaja na tlu Italije, u bici za Monte Kasino na primer) i Engleskoj, poljska ekipa će utočište pronaći u Parizu. “Uz svu tobožnju racionalnost”, piše Gjedrojć, “dolazak u Pariz bio je u neku ruku luđački pothvat. Nismo znali kako ćemo preživjeti. (…) Bili smo bez prebijene pare” (str. 142).

Stvari, međutim, lagano kreću da se poboljšavaju, časopis postaje sve popularaniji, a Urednik i njegovi prijatelji pokazuju se kao prilično sposoban svet (u poslovnom smislu). Ipak, njihova osnovna aktivnost je izdavanje časopisa i knjiga na poljskom.

KULTURA JE POLITIKA (I OBRATNO)

...

Nikada za tu malu grupu Poljaka nije bilo upitno da je kultura po definiciji politička, te da je politika, opet po definiciji, kulturna. Zbog toga je Kultura objavljivala tekstove u najširem mogućem dijapazonu, od političkih analiza odluka parlamenta Zapadne Nemačke, Solženjicinovih tekstova, Kestlerovih knjiga, geopolitičkih razmišljanja i refleksija o totalitarnim režimima, preko istoriografskih eseja, svedočanstava iz komunističke Poljske, promišljanja religije (koja je, kaže profesor Slavomir Novinovski, igrala diskretnu ulogu u Gjedrojćevom životu, ali sva je prilika da je on prema Crkvi bio suzdržan čak i kada se ona pokazala kao dobar saveznik u borbi protiv komunizma), razmatranja složenih, nimalo lakih poljsko-ukrajinskih odnosa, do ogleda o kulturi i umetnosti… I uvek, bez izuzetka, bile su to refleksije o slobodi, ali ne refleksije o metafizičkoj i apstraktnoj slobodi na način jednog Sartra, na primer: Svi smo mi u kavezu, mudrovaće Sartr Kamiju, a to što smo u zlatnom kavezu i dalje ne poništava okolnost da smo u kavezu, mon cher Camus. Takva smatranja Gjedrojću i njegovoj odvažnoj ekipi nisu bila bliska. Njih je zanimala politička sloboda, ona sloboda u kojoj se može govoriti i pisati bez opasnosti od represije, u kojoj se slobodno može okupljati i kretati, a unutrašnja sloboda je stvar pojedinaca. Ili, da ostanemo pri Sartru, kavez u Sovjetskom Savezu i “kavez” u Francuskoj nisu baš isti, te za razborite Poljake sartrovske dileme nisu bile naročito izazovne. Otud Poljska kao opsesija, Poljska pod šapom druga Kobe, pa druga Hruščova, pa druga Brežnjeva i drugih ljupkih drugova iz prijateljskog Sovjetskog Saveza. Nije ni čudo što je, posle svega, Aleksandar Kvašnjevski, predsednik Poljske koji je 1995. godine na izborima pobedio Leha Valensu, odmah po preuzimanju funkcije otišao u Mezon-Lafit, Gjedrojću na noge.

To, naravno, ne znači da je Kultura bila zatvorena za metafizička razmatranja, ali kriterijum je uvek i pre svega bio kvalitet teksta. Utoliko je zanimljivo da je u Kulturi tekstove objavilo i nekoliko komunista, ali nacionalisti – nikad. Upravo je taj momenat važan za Srbiju, koja više od 35 godina gaca po bljuzgavici nacionalizma, te je izgubila i uporište i orijentaciju. Nacionalizam je autoimuna bolest, samorazarajući mehanizam koji, poput mržnje, izjeda sebe samog. Gjedrojć je to znao i voleo je Poljsku svim srcem, ali i svom pameću (što, eto, u srpskom slučaju izostaje). Ni u jednom trunutku svog dugog života nije pomislio da bi etničko poreklo, kao takvo, samo po sebi, moglo da ga odredi kao čoveka. I to se jasno vidi kako u časopisu, tako i u knjigama koje Institut objavljuje. Nije se podrazumevalo šta to znači biti Poljakom, jer biti Poljakom – da sažmemo neke od refleksija velikog Urednika – značilo je uvek iznova postajati Poljakom, nikada ne biti ono što jesi, već postajati to što jesi. To je značilo uvek iznova kultivisati sebe (otud kultura). Kada se pogledaju tekstovi objavljeni u Kulturi, čak i po principu slučajnog uzorka, pronalazimo gotovo nepokolebljivu uredničku odluku da se ništa ne podrazumeva, već se, naročito ono što se podrazumeva, iznova mora misliti. Odnosi s Nemačkom, na primer. Ili Ukrajinom (koja će se, pre ili kasnije, osloboditi sovjetskog stiska). Promišljanja istorije i šta prošlost uopšte znači. Šta je to suverenost i kako je ostvariti u konkretnoj situaciji? Koji model slobode izabrati i da li se sloboda uopšte bira? Naprosto, nije bilo nedodirljivih tema.

Gjedrojć je, recimo, govorio samo poljski, čak ni francuski nije dobro savladao. Nije mu išlo, kaže Ana Berhard, energična i duhovita dama koja, sa saradnicima, brine o nasleđu poljskog Književnog instituta u Mezon-Lafitu. To, pak, što je govorio samo poljski nije ga činilo, samo po sebi, Poljakom, niti ga je sprečavalo da bude Evropljanin u najčistijem smislu te reči. Otud konkretno promišljanje granica, političkog uređenja posle pada komunizma, stvaranje mogućih saveza i, naravno, kultura kao samo jezgro onoga što politiku čini politikom.

MUZEJ BEZ MUZEJSKE ATMOSFERE

Danas je gornji deo kuće u Mezon-Lafitu pretvoren u muzej, dok se u prizemlju, pod dirigentskom palicom Ane Bernhard, odvija normalan život. Veoma je ovo neobičan muzej: eksponati su tu, audio-vodič je tu, niko ne govori preglasno, kuća je stara i divna i ima nečeg muzejskog u njoj, ali nema sleđene muzejske atmosfere. Posla je puno, a usud ove institucije jeste neprestana potraga za novcem. Savremena arhiva, sama kuća, dva paviljona u kojima borave istraživači i gosti, poput potpisnika ove reportaže, zahtevaju održavanje. Zbog toga je u samoj kući-muzeju dosta živo. Kad god uđem u kuću, naletim na nekog nepoznatog. Uvek se tu muva poneki posetilac koji, nalik mesečaru sa slušalicama na ušima – sat vremena izuzetno probranog i zanimljivog audio-materijala – prolazi prostorijama, promiču studenti i saradnici, ali Anu, Olgu i Evu (stalni sastav) to ne sprečava da organizuju sve što je potrebno, računajući i zajedničko spremanje hrane. U toj kući punoj dobrih duhova sve to se čini sasvim normalnim, kao da su Ježi Gjedrojć i njegova ekipa otišli na odmor (što, inače, jedva da su dopuštali sebi za života), prepuštajući brigu o svemu što su stvorili nekim drugim, ništa manje posvećenim ljudima.