Vladislav Bajac, jedan od naših najznačajnijih i najprevođenijih pisaca tzv. srednje generacije i direktor ugledne izdavačke kuće Geopoetika, napisao je, posle nekoliko zbirki priča i pesama i romana Knjiga o bambusu (1989), Crna kutija (1993) i Druid iz Sindiduna (1998), novi roman – Bekstvo od biografije, koji se u izdanju Čigoje upravo pojavio u knjižarama. Kroz igru faktografije i fikcije Bajac je u romanu rekonstruisao zanimljiv životopis Đorđa Šagića koji je, lutajući od Evrope do Amerike i Meksika, menjavši imena (Georgius Schagicz, Đorđe Ribar, Džordž Fišer, Horhe Fišer, Georgije Fišer…) i zanimanja (trgovac, sudija, advokat, carinik, revolucionar, novinar, izdavač, grčki konzul u San Francisku), i aktivno učestvujući u izdvajanju Teksasa iz Meksika, osnivanju masonskih loža, početku rada pravoslavne episkopije u Kaliforniji i koječemu drugom, naterao svoje američke biografe da kažu kako je istina o njegovom životu čudnija od svake fikcije. Izlazak novog romana iskoristili smo da sa Vladislavom Bajcem porazgovaramo o književnosti, geopoetici, kulturi i politici.
„VREME„: Kako ste saznali za Đorđa Šagića?
VLADISLAV BAJAC: „Već dugo sam imao želju da napišem knjigu o čoveku koji bi, umesto da eksplicitno iskazuje svoja razmišljanja i životne stavove, sve što ima da kaže saopštio delanjem, činom. Početkom osamdesetih, iz prepiske sa našim istoričarem Nikolom Pribićem, koji je predavao na Univerzitetu u Floridi, saznao sam za Đorđa Šagića, „rodoljuba dva sveta“, kako ga je prof. Pribić nazvao, i odmah shvatio da je to životopis koji sam tražio. Usledila je potraga za podacima u Americi i Srbiji, i na kraju, evo, i roman o ovom fascinantnom čoveku koji je toliko puta padao i uzdizao se, i koji je zakasnivši da se pridruži Karađorđevim ustanicima od celog svog života napravio jednu veliku revoluciju.
U svojim romanima vi se neretko bavite likovima skrajnutim iz zvaničnih istorija, kakvi su Dimitrije Mitrinović u Crnoj Kutiji ili Đorđe Fišer i Gligorije Vozarović, prvi beogradski knjižar i izdavač u ovoj knjizi. Vaš junak razmišlja o „pojavama, ljudima i događajima koji skoro nikad nisu na površini, a čine temelje onoga što bi sutra zidalo budućnost„, da bi i on postao na kraju jedan od takvih, „tvoračkih“ ljudi.
Da, možemo takve ljude nazvati „ljudima iz senke“. U svim vremenima i na svim geografskim prostorima oni su zapravo bili motor napretka svoje sredine, duboko svesni da je rad, čin, delanje, uz veru u to što se radi, nešto sasvim dovoljno za ispunjenje onoga što vide kao svoju moralnu obavezu. Oni ne veruju da sve što čine moraju da čine javno da bi iz toga izvukli nekakvu korist, i čak su svesno protivnici javne zasluge. Za njih slika o njihovom delu nije važnija od dela samog. Moram da priznam da se moja fascinantnost takvim ljudima lako može naći u mojim knjigama.
Roman Bekstvo od biografije za podnaslov ima „Život u osam imena„. Roman o dugom traganju za identitetom?
Pišući ovu knjigu imao sam lepu priliku da uporedim pokušaj traganja za identitetom pojedinca i jedne nacije. Ali osim toga, tu je i potraga za smislom, za oslobađanjem (od koga? od čega?), za sudbinom, za svim onim što pojedinca uvodi u prostor odgovornosti. Potraga uvek podrazumeva neku vrstu osvajanja, i dok pojedinac osvaja prostore slobode u i oko sebe, mudrost ga na kraju dovodi do saznanja da osvajanje slobode nema smisla ako istovremeno ne postoji odgovornost. Isto se može reći i kada je nacija u pitanju.
Šagić se u Novi svet iskrcava sa jednim Škotom i jednim Ircem. Da li ste pri tome imali u vidu da se neki prostori, kulture i narodi međusobno „rimuju„.
U to sam i lično imao prilike da se uverim na svojim putovanjima. Očigledna sličnost postoji npr. između Srba, Bretonaca, Škota i Iraca. Priča o geopoetici jeste priča o jedinstvu prirode i čoveka, prostora i kulture. Sličnosti i razlike među narodima i kulturama evidentno postoje, i otkrivanje sličnosti uvek je uzbudljivo. Uopšteno govoreći, mnogi tragični događaji u istoriji, ne samo našeg, naroda bili su rezultat neznanja, samozadovoljnosti i odsustva istinske komunikacije. Samozadovoljstvo je opasna voda u kojoj se kriterijumi poremete, trećerazredni postaju prvorazredni, prave vrednosti se gube, a kolektiv, za razliku od pojedinca, više nije spreman da prizna koliko je usamljen, a vidi koliko samoća počinje da biva novi izvor zaraze koja radi protiv samog kolektiva. Mi smo nažalost prošli takva iskustva, i možda smo došli do tačke kada bismo kao kolektiv trebalo da spoznamo činjenicu koliko je opasno, strašno i nedopustivo ostati sam.
Da li ste iz te želje za komunikacijom i težnje ka spoznaji sebe kroz drugog, puštali junake vaših romana da lutaju/putuju/beže kroz najudaljenije geografske prostore i vremena, od Japana do Amerike, od Vinče i Kelta do XX veka.
Svojevremeno mi je otvoreno rečeno da nikad neću imati značaj u ovoj književnosti ako ne napišem knjigu koja se bavi isključivo nacionalnim. To je za mene bilo poražavajuće. Mislim da pisci o čemu god pisali ne mogu da ne pišu o svojoj naciji, jer se ne može čovek odreći svog jezika, koji je mnogo više od onoga što se pretpostavlja u smislu pripadnosti. Treba li ja sad da govorim o istorijskim paralelama između vremena secesionizma Teksasa, o čemu se radi u ovom romanu, i događajima čiji smo savremenici? Svaki pametan čovek s osnovnim istorijskim uvidom može da zaključi šta su paralele, šta su ponavljanja, šta je politička strategija, i ko tu šta dobija i zašto.
Posle decenijske izolacije, kako vidite naš put u Evropu?
Ujedinjenje Evrope i naša integracija u nju mora biti istovremeno politička, ekonomska ali, što se često previđa, i – kulturna i duhovna. Iz politike je već poodavno izbačeno svako vizionarstvo, romantika i sve ono što se ne može podvesti pod najvulgarniji pragmatizam. Moja skepsa ne odnosi se samo na naše političare, već i na evropske, o čemu sam pisao još osamdesetih godina uvidevši činjenicu da Evropi nedostaju političari sa vizijom, i da umesto njih na važna mesta dolaze ljudi bez duha, birokrate. Rečju, ljudi kojima se ne može verovati da su u stanju da odvedu Evropu u pravcu o kojem govorimo. Haos i heterogenost Balkana, koji su poslednjih decenija predstavljali hendikep, mogli bi se pretvoriti u prednost baš zahvaljujući romantizmu i postojanju vizije koju je Srbija sačuvala u zabranu u kojem se poslednje decenije nalazila. Istu prednost vidim i kod Bugara ili Grka, a pravu šansu najpre u činjenici da se danas interesi SAD i Evropske unije savršeno poklapaju sa našim – u procesu regionalizacije nalazi se rešenje svih naših političkih problema. Govorim, dakle, o prostoru Jugoistočne Evrope ili, kako ja više volim da kažem – o Balkanu, jer to je pojam koji se može od pežorativne preinačiti u afirmativnu odrednicu. Ako sam ikad bio teritorijalno i geopolitički opredeljen, onda sam to bio unutar termina „Balkan“. Osim toga, mi nipošto ne smemo patiti od kompleksa male kulture, kao što ne smemo ići ni u drugu krajnost i misliti o sebi kao o izabranom narodu. Ja to pričam, ali stav je stav, a čin je čin. Možda sam, zasićen silnim stavovima i praznom pričom, za svoj roman i uzeo jedan lik koji ne priča već čini, da pokažem kako u određenim istorijskim okolnostima izgleda kad pojedinac nešto radi i uradi. Možete li zamisliti kako bi izgledalo kada bi ova nacija prestala više sa pričom i konačno počela nešto da čini, i učinila.
