Slike iz rata

Povodom obeležavanja 70 godina od pobede nad fašizmom, u Muzeju istorije Jugoslavije u Beogradu, na Dan pobede 9. maja, otvorena je izložba „Umetnost kao otpor fašizmu“. Dragoljub Kuprešanin, autor izložbe, izabrao je 145 likovnih dela, slika, crteža, grafika i skulptura od 73 autora, nastalih tokom Drugog svetskog rata i u godinama nakon oslobođenja. „Izložba predstavlja umetnički pogled na ratnu stvarnost, ali i posleratnu reakciju na ideologiju fašizma“, kaže za „Vreme“ Kuprešanin. „Nismo se bavili umetničkim vrednostima izloženih dela niti smo ih analizirali, već nas je isključivo zanimala istorija u njima. Želeli smo da pokažemo kako je likovna umetnost pričala o Drugom svetskom ratu. Ratna dešavanja, život u izmenjenim uslovima, sukobi, portreti učesnika rata, ratne siročadi, tifusara, narod u zbegu, strahote u koncentracionim logorima, smrt na bojištu, pobeda, bili su inspiracija umetnika.“

Stav da likovna dela iz ratnog perioda imaju značaj dokumenta o ratnim istorijskim događajima i ličnostima, Dragoljub Kuprešanin ilustruje primerima sa izložbe: slikarskim delima Igmanski marš Đorđa Teodorovića i Prelaz preko Neretve Ismeta Mujezinovića, drvorezom Branka Šotre Sutjeska, mapom crteža Ismeta Mujezinovića Najmlađi za slobodu, litografijom Ede Murtić Iz zbega, crtežom tušem Bore Baruha Bežanija, bakropisom Krste Hegedušića Vešanje, uljem na platnu Marijana Detonija Noć na Zelengori, pastelom Streljanje Zlatka Price, crtežom olovkom Miloša Bajića Odlazak na rad nastalim u logoru Mathauzen, crtežom tušem Aleksandra Deroka Ćelija u Đušinoj ulici, njegovim akvarelom Prva patrola oslobodilaca u mojoj ulici, printom Ismeta Mujezinovića Pobeda, skulpturom u bronzi 6. april Save Sandića, skulpturom u drvetu i bronzi Krvava bajka Stevana Dukića, skulpturom u bronzi Rastanak Lojzeta Dolinara, figuralnom grupom u bronzi Ustanak Frana Kršinića…

Slike i skulpture su, kaže Kuprešanin, nastajale posle oslobođenja na osnovu crteža i skica urađenih tokom rata: „Na frontu niti je bilo vremena niti materijala za razradu skiciranog. U torbi su se nosili blok i olovka, u koncentracionim logorima je bilo samo materijala koji se prokrijumčario po cenu života, a u zarobljeničke logore, dakle u one gde je Crveni krst imao pristup, ponekad je i stizalo ponešto za crtanje.“

Jedan od autora tekstova objavljenih u katalogu ove izložbe, Miklavž Komelj, kaže da bismo partizansku umetnost Jugoslavije mogli shvatiti kao paradigmatski primer umetnosti Otpora, ali, s druge strane, ona je mnogo više od toga, pošto je otpor u Jugoslaviji prerastao u istinsku revoluciju, koja je i reči partizan proširila značenje, u svetskom kontekstu. On smatra da je partizanski pokret pobudio stvaralaštvo narodnih masa i da se upravo u tom uzdizanju, koje se manifestiralo u eksploziji stvaralaštva među ljudima, koji su se u borbi prvi put politički osvestili, može videti dokaz dubine revolucionarnog procesa. „U današnjim revizionističkim raspravama o odnosu između partizanskog pokreta i revolucije, često se pravi jedna fundamentalna greška: masovnom narodnooslobodilačkom pokretu, koji navodno nije imao veze sa revolucijom, želi se suprotstaviti jedan tanak sloj profesionalnih revolucionara, koji su u pokret unosili revolucionarne ideje po ugledu na Sovjetski Savez. Istraživanje partizanske umetnosti omogućuje nam, naprotiv, da otkrivamo duboku revolucionarnost čitavog pokreta upravo u njegovim krajnjim protivrečjima.“ A jedno od njih je, smatra Kornel, činjenica da je i umetnost stvarana u ratu, kao i partizanski pokret, u sebi integrisala protivrečje: ratovanje protiv rata.

Rizah Štetić, Ustaše u selu, 1946.

Branko Kovačević, Bili smo okupirani, ali…

Pivo Karamatijević, Partizanka

Emir Dragulj, Povratak ratnika, 1971.