Slike Balkana

Obeležavanje 150 godina od rođenja velikog Paje Jovanovića počelo je 16. juna na njegov rođendan, izložbom „Slike Balkana“ u njegovom rodnom Vršcu, a nastaviće se na jesen otvaranjem Legata, objavljivanjem nekoliko publikacija, centralnom izložbom u Galeriji SANU-a, i završiće se izložbom u Novom Sadu u martu iduće godine. Pokrovitelj programa proslave je Ministarstvo kulture Srbije, a realizatori su Narodni muzej u Beogradu, Muzej grada Beograda, Galerija Matice srpske, Galerija SANU-a i Gradski muzej Vršac.

Postoji mišljenje da se o Paji Jovanoviću često piše – nakon njegove smrti uglavnom povodom informacija o prodaji njegovih slika po svetu, odnosno, da je on jedan od retkih naših umetnika koji nije zaboravljen i koga se javnost seti samo povodom godišnjice smrti ili rođenja, i koji je prisutniji u svetu nego ovde. Poznata je anegdota da početkom prošlog veka nijedna poštena srpska kuća nije bila bez neke reprodukcije Paje Jovanovića na zidu, a da su originali bili po inostranstvu. Podatak po kome je Paja Jovanović naslikao i nacrtao oko četiri hiljade dela, od kojih je samo deset odsto u Srbiji, moguće dokazuje verodostojnost navedene anegdote.

ŽIVOTNI PUT: „Neka nejasna želja da postanem slikar i izradim žive slike rodila se u meni pre nego što sam naučio pisati i čitati. A ta želja rasla je sa mnom dok, najposle, nisam uvideo da moram početi sa crtanjem. To je bio početak moje umetničke karijere, a crkva je bila moj prvi učitelj…“, zapisao je u memoarima Paja Jovanović. Provodio je sate i sate u mesnoj crkvi kopirajući freske, jasno pokazujući ocu Stevanu Jovanoviću, uglednom vršačkom fotografu, da prvencu neće uspeti da nametne svoj zanat. Slikara je u Paji Jovanoviću otkrio Aleksandar Tokin, tutor vršačke crkve: gledajući njegove crteže, odlučio je da nova zvona Saborne crkve, naručena iz Beča, budu ukrašena baš Jovanovićevim crtežima. Tako je Paja Jovanović prvu narudžbinu i prvi honorar – dvadeset forinti, dobio u 14. godini. U šesnaestoj je upisao slikarstvo na Bečkoj akademiji, izdržavao se stipendijom Matice srpske od 35 forinti mesečno, a zatim, tokom usavršavanja kod Karla Milera, tada čuvenog orijentaliste, stipendijom iz ličnog fonda cara Franje Josifa, koju je dobio kao nagradu Akademije za najuspešniji studentski rad, sliku Ranjeni Crnogorac. Hteo je da ode u Egipat i poput svog profesora slika tada, zbog Sueca, moderni Orijent, ali ga je ovaj posavetovao da se pozabavi Balkanom. Zato Paja Jovanović sliku Mačevanje radi u Crnoj Gori jer, kako mu je rekao profesor, „tek kad se slika bude rađala u sredini naroda kojeg ima da predstavlja, počeće u njoj životna krv da struji. Pa onda, ali tek onda može, rekao sam – može, to da postane i neka vrsta umetničkog dela.“ Paja slika Crnogorce, ranjene i na polasku u boj, Arnaute, mačevanja, borbe petlova… Završenu sliku je video londonski galerista Henri Valis i preporučio ga galeriji Frenč, što mu je donelo idealne uslove za rad: bankovni račun, atelje, poslugu, sve što mu je trebalo. Nakon prve samostalne izložbe 1884. godine u galeriji Frenč, kritičar „Morning posta“ je napisao da se pojavilo ime koje će sigurno biti čuveno. Ova i slične ocene, kao i činjenica da su Pajine žanr-scene iz balkanskog života bile u duhu tadašnje naklonosti Evrope prema Orijentu, doprinele su da njegove slike postanu veoma uvažavane i – tražene. Paja Jovanović je tu povoljnost upotrebio za putovanja po Egiptu, Maroku, Maloj Aziji, Kavkazu i Evropi: Minhen, Pariz, Beč. Pet statueta starih više od dva milenijuma koje je doneo iz Afrike i poklonio ih vršačkom Gradskom muzeju, postale su osnova staroegipatske zbirke.

Kad se potvrdio u Evropi, bio je primljen i kod nas: 1893. godine postao je stalni član Srpske kraljevske akademije i tim povodom imao prvu izložbu u Beogradu. Svetska slava Paje Jovanovića i čast u domovini, podstakli su Aleksandra Obrenovića da baš od njega poruči sliku kojom će biti obeležena osamdesetogodišnjica izbijanja Takovskog ustanka. Međutim, kad ju je završio, dvor nije kupio sliku, pa je Paja izlaže u izlogu fotografske radnje svog brata Milana. Slika je preneta u dvor tek kasnije, kad ju je otkupio zagrebački trgovac Petar Nikolić, otkupivši pri tom i prava da je umnožava. Ubrzo, veličinu i značaj ove narudžbine nadvisuje zadatak koji je Paji Jovanoviću postavio srpski patrijarh Georgije Branković: da za Milenijumsku izložbu 1896. godine u Budimpešti naslika monumentalnu istorijsku kompoziciju koja bi predstavljala seobu Srba iz 1690. godine pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem. Paja je zadatu temu slikao deset meseci, ali patrijarh nije bio zadovoljan rezultatom: zahtevao je da se desni deo slike, na kome su žene, deca, stoka i ostali detalji, zameni vojnicima-ratnicima, koji bi izgledom nametali zaključak o spremnosti Srba da granice Zapada brane od prodora islama. Nije ga odobrovoljila čak ni činjenica da je Paja lik Arsenija Čarnojevića naslikao po patrijarhovom liku. Međutim, bilo je prekasno za tako obimne prepravke, pa je u Budimpeštu otišao triptih, na kome su predstavljene vršačka žetva, pijaca i berba grožđa. Paja je kasnije popravio Seobu Srba, i od nje napravio desetak varijanti – kao što je, uostalom, radio i sa svim svojim velikim istorijskim slikama. Kasnije je zapisao da je to bilo uludo bačeno vreme.

Zbog prikupljanja građe za Krunisanje cara Dušana u Skoplju, najznačajniju istorijsku kompoziciju, putovao je u Veneciju, Južnu Srbiju, Kosovo, Metohiju i Skoplje. Slika je predstavljala Srbiju na Svetskoj izložbi u Parizu, tamo je za nju dobio zlatnu medalju, a ona i danas ima status jednog od najznačajnijih ostvarenja u celokupnom srpskom slikarstvu novijeg doba.

SA VLADARIMA: Smatra se da je žanr scenama iz života balkanskih naroda, posebno istorijskim kompozicijama Takovski ustanak, Seoba Srba, Krunisanje cara Dušana i Ženidba cara Dušana, Paja Jovanović vidno pomogao vaspitanju i podizanju nacionalne svesti u godinama pre balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. U Ameriku je otputovao 1902. godine, na vrhuncu slave, a po povratku se posvetio portretnom slikarstvu. Nije bilo krupnog kapitaliste – od Krupa do krunisanih glava, srpskog dvora, belgijske kraljice – koji nije naručivao portret od Jovanovića. Ovekovečio je kralja Aleksandra, kraljicu Mariju, grofa Bogdana Dunđerskog, vožda Karađorđa, svetog Stefana Dečanskog… Car Franja Josif je, kažu, naročito voleo kako ga je Paja portretisao. Umetnik je sa svojim modelima imao pozitivna iskustva. Vreme provedeno sa drugom Titom između 1947/48. godine ovako je opisao u memoarima: „Ove godine zimsko doba sam lepo proveo, radeći u Dvoru portret Maršala. Baš mi je milo što su, nastojanjem Branka Šotre, i mene Srbina pozvali na tu utakmicu, mada su način tog konkursa i način portretisanja, bili apsurdni. Bilo mi je simpatično Maršalovo strpljenje, kojim se potčinio tom dosadnom sedenju. Lepa, baš dvorska ponuda, zakuska, vina, likeri, rakija i kafa, činili su da sa zadovoljstvom odlazim na Dedinje, a za mene kao čiču, bila je to lepa razonoda.“

Pred kraj života, iako nije imao većih zdravstvenih problema, prestao je da stvara. Zabeležio je: „Glava bi htela, ruka bi mogla, ali oči ne daju.“ Preminuo je u Beču 30. novembra 1957. godine. Prema njegovoj poslednjoj želji, urna sa pepelom preneta je i položena u Beogradu.

Paja Jovanović je danas najskuplji srpski slikar u inostranstvu. Njegova najskuplja slika je Ukrotitelj zmija iz 1887. godine koja je pre deset godina prodata za 169.580 evra kod londonskog „Kristija“. Po svetu je izuzetno tražen – to pokazuje i razlika između početne aukcijske cene od 15.000 evra i dobijene – a kod nas nije.

GODIŠNJICA: Prvi deo programa obeležavanja stopedesetogodišnjice rođenja Paje Jovanovića, izložba „Slike Balkana“ u Gradskom muzeju Vršca (jun–jul) predstavila je slike na teme koje su ga proslavile. Autor izložbe je Petar Petrović. „U vreme probuđenog interesovanja Evrope za Orijentom u XIX veku, i uže za Balkanom, i Paja Jovanović je osetio duh vremena i temom orijentalizma započeo svoj obiman i raznovrstan stvaralački opus. U slučaju Paje Jovanovića ova tema ima dvostruki značaj – kao opšta tendencija u umetnosti i kao veza sa njegovom postojbinom“, piše u katalogu izložbe.

Velika atrakcija programa je Legat Paje Jovanovića u okviru Muzeja grada. Nalazi se u Ulici kralja Milana 21, u stanu na četvrtom spratu, koji je Skupština grada otkupila za Jovanovićev legat kao uzdarje na 88 slika i preko 600 predmeta koje je slikar poklonio gradu. Legat je otvoren 1969. godine. Paja Jovanović nikada nije živeo u tom stanu, ali je izabran da čuva uspomenu na njega zato što rasporedom podseća na njegov veliki bečki atelje. Podrazumeva se da je tako i uređen, sa autentičnim nameštajem. Ovogodišnji Pajin jubilej je povod da se Legat preuredi i da se pokažu novi predmeti. Legat je i stalna postavka njegovih reprezentativnih slika – jedna od verzija Proglašenja Dušanovog zakonika, na primer. Jasna Marković, viši kustos Muzeja grada i rukovodilac Legata Paje Jovanovića, očekuje da će otvaranje biti do oktobra, čim se završe konzervatorski radovi. Jasna Marković je i autor publikacije „Vodič kroz Legat Paje Jovanovića“ koja će biti objavljena povodom otvaranja.

Centralna izložba, u Galeriji SANU-a, predstaviće sve segmente slikarevog stvaralaštva izborom stotinak reprezentativnih dela: iz života balkanskih naroda, istorijske kompozicije, ilustracije narodnih epskih pesama, portrete, i predele, aktove, i studije. Na izložbi će biti pokazana i manje poznata a veoma značajna dela iz privatnih zbirki, kako bi se sveobuhvatno sagledao Jovanovićev rad. Autori su Nikola Kusovac i Petar Petrović. Izložbu će pratiti monografija u dva toma. Zvuči neverovatno, ali je istinito: biće to prva monografija dostojna Paje Jovanovića. Autori su Nikola Kusovac, Petar Petrović i Vera Grujić.

Obeležavanje godišnjice zatvara izložba u Matici srpskoj „Predstava žene u stvaralaštvu Paje Jovanovića“. Istoričari umetnosti smatraju da su žene značajan tematski segment u svim fazama Jovanovićevog stvaralaštva, pa će ova izložba dati do sada nedovoljno istican pogled na umetnika. Autor izložbe je Tijana Palkovljević, viši kustos Galerije Matice srpske.

Ovaj planirani program u Ministarstvu kulture najavljen je kao prvi ozbiljniji susret srpske javnosti sa Pajom Jovanovićem. Namera mu je da pokaže i dokaže, i to naročito mladima, da je Paja Jovanović svojom ekstenzivnom karijerom primer za ugled, i to posebno zbog spoja tuđeg i našeg, sada toliko važnog za našu kulturu i državu. Naime, kako je podsetio ministar kulture Nebojša Bradić, najavljujući program proslave, Paja Jovanović je obrazovanjem, talentom, kulturom, profesionalnim kapacitetima odgovarao evropskim standardima svog vremena, dok je izborom tema i odnosom prema tradiciji ovog prostora bio i te kako naš.