Marjan Čakarević (1978) ovogodišnji je laureat nagrade „Branko Miljković“, jedne od najprestižnijih nagrada u oblasti poezije. Nagrađen je za zbirku Tkiva (Povelja, Kraljevo 2016), čijih sedam delova od prve do poslednje pesme govore o onome što poeziju čini poezijom – o njenom tkivu. Marjan Čakarević je doktorand Filološkog fakulteta. Objavio je knjige poezije Paragrad (1999), Sistem (2011), Jezik (2014, nagrada „Miroslav Antić“) i Sedam reči grada (2014). Priredio je tematski broj časopisa „Gradac“ posvećen dendizmu, član je uredništva časopisa „Polja“.
„VREME„: Šta mislite o nagradama?
MARJAN ČAKAREVIĆ: Nagrade su delom književno-estetske, ali jednako tako, ako ne i više, i društvene institucije, te kao takve održavaju odnose poetičko-političke moći u jednoj zajednici. Štaviše, mislim da politika nagrađivanja, barem kada su najznačajnije nagrade u pitanju, mnogo preciznije odražava dublje društvene odnose i dugoročnije socijalne tendencije, nego što je slučaj sa sferom politike. Tako se, kada se pogledaju nagrađene knjige poslednjih godina, može lako videti da je naše društvo, uprkos deklarativnom zalaganju za modernizaciju, otvaranje, poštovanje manjina, drugačijeg mišljenja i tako dalje, zapravo dubinski konzervativno, u najboljem slučaju možemo govoriti o nekakvom građanskom, mada zapravo malograđanskom konzervativizmu, a da modernosti, estetsko-političke subverzivnosti nema ni u naznakama, osim na rubovima književne i kulturne scene.
Inače, pripadam generaciji koja se sa velikim prezirom odnosila prema nagradama, jer sam odrastao devedesetih, u sistemu u kojem se sve urušavalo, ali sam ovu nagradu s radošću dočekao. Intimno mi znači što sam je dobio baš za ovu knjigu, koja je moja do sada najintimnija pesnička ispovest. Nemam nikakvog razloga da se stidim što sam, za sada, poslednji u nizu kojem pripadaju, između ostalih, i Popa, Radović, Dragojević, Davičo, Sarajlić, Raičković, Ristović ili Dejan Ilić. Štaviše, ta činjenica ispunjava me u određenoj meri ponosom.
Šta su tkiva u naslovu zbirke?
Reč „tkiva“ je prevod latinske reči tekst(ovi), pa otuda knjiga predstavlja pokušaj da se odrede dometi i umetničke mogućnosti jednog pesničkog teksta danas. Dakle, ne teksta kao dela nekog šireg literarnog koncepta, nego teksta kao samostalne estetske jedinice. Sa druge strane, u knjizi, a pre svega u naslovnoj poemi, govori o odrastanju, o emocionalno-psihološkim tkivima kojima smo vezani za roditelje, porodicu, ljubavi, prijatelje, svemu onome što nas oblikuje kao ljudska bića, a što je uvek vrlo kompleksno, i bolno. Sa treće strane pak, reč je o čitanju i o tkivima umetnosti. Kroz knjigu su manje ili više otvoreno rasute brojne reference na knjige, ploče, slike, filmove, koji su definisali moje razumevanje književnosti i umetnosti. Sve te, nekad eksplicitno navedene, a nekad duboko prikrivene i vrlo lične šifre jesu veze kojima sam želeo da svoju knjigu umrežim sa istorijom književnosti i umetnosti. Iza svake te šifre kriju se ne samo iskustvo čitanja nego stvarni doživljaji stvarni bolovi i ushićenja. To su tkiva Tkiva.
Ova zbirka prestavlja vaš autoportret. Koliko je taj kontekst važan za razumevanje Tkiva?
Zbirku nisam pisao da bude čitana iz određenog konteksta, ali on postoji, referirali se vi na njega ili ne. Hteo sam da se osvrnem i promislim kako sam došao tu gde sam, kako sam postao neko ko piše. Odrastao sam devedesetih, ali nisam bio neposredno ugrožen. Međutim, kontekst u kojem se odrastanje događalo uticao je na to kakav sam ja, i to više nego što sam tada bio svestan. To je ono što sam u knjizi probao da rekonstruišem. U jednoj od pesama pominje se dečak, koji se doseljava u našu ulicu. To je istinita priča. Bio je taj klinac koji je došao iz Bosne, mlađi nekoliko godina od svih nas, što je neverovatna razlika u tim godinama, i koji je pritom bio druge nacije. Onda smo ga mi, stariji dečaci maltretirali, onako kako dečaci maltretiraju druge dečake. Nije to imalo veze sa nacijom, to je dečačka stvar. To je moja veza sa ratom. On je u našoj ulici bio vrlo kratko, a onda se odselio u neku Švedsku, Dansku… U tom času, ja njegovo doseljavanje nisam razumeo kao proizvod gadnog rata koji se dešavao par stotina kilometara odatle. Tek naknadno sam shvatio o čemu je reč, a još malo kasnije, da je taj naš odnos mogao da se čita i kroz međunacionalnu perspektivu. To je taj kontekst – koji te oblikuje, a da ti toga nisi svestan. Znam da sam dugo posle toga osećao nekakav stid zbog tog našeg odnosa, hteo sam da ga nađem na internetu, ali ja ni prezimena njegovog ne mogu da se setim. Nije da bismo postali prijatelji dvadeset godina kasnije, ali bilo mi je stalo da znam da je živ i da je dobro.
U zbirci se poigravate motivom bekstva. Kakvu ulogu u vašem kreativnom procesu ima bekstvo od stvarnosti?
Mislim da je svaki umetnički čin vrsta bekstva, koja može da se čita kao romantičarski beg od stvarnosti. Cilj mog bekstva bio je da sagledam lično iskustvo. U tom smislu, ova zbirka je moje ogledalo, osvrtanje u ono što je bilo pre… Taj trenutak je uvek izmeštanje iz stvarnosti – trenutak preispitivanja. Mislim da je jedna od osnovnih uloga umetnosti da podstakne samopreispitivanje. Nema druge oblasti ljudske delatnosti, koja kao poezija nudi mogućnost za autorefleksiju i sagledavanja celine života, i onog života koji je postojao pre nas, uz težnju da se dokuči kakve veze sa svim tim mi imamo. Zbog toga umetnost i opstaje, uprkos crnim predviđanjima.
U poslednjem segmentu zbirke je pesma Postpop omaž lutanjima Godunova–Čerdinceva, glavnog junaka Nabokovljevog romana Dar. Zašto baš njemu?
Isprobao sam do sada različite avangardne modele, od radikalnog ruskog u Sistemu, preko referencijalnog američkog u 7 reči grada, do mešavine različitih tipova u Jeziku.
Zatim sam ponovo čitao Nabokovljev „Dar“, pa mi je otvorio neke prozorčiće i tako su se uobličila Tkiva. Ključna u „Daru“ je rekonstrukcija mehanizma po kojem umetnost funkcioniše. Pokušao sam da u jednom manjem obimu uradim slično što i Nabokov, pa otud i eksplicitna referenca. Godunov-Čerdincev je pesnik, koji umetnost vidi u najbanalnijim stvarima – tu gde drugi ljudi vide bandere, on vidi pravilan pesnički metar… A u umetnosti stvari zapravo tako i funkcionišu i to je ono što sam pokušao da pokažem.
U pesmi Nož govorite o katarzičnom momentu do kojeg se dolazi kroz bol.
Ovo je epoha potiskivanja i izbegavanja bola. Postoje razne vrste anestezija, počev od onih najbanalnijih koje ljudi dobijaju kad idu kod lekara. Medicina teži da se svaki bol izbegne na svaki način. Bol je činjenica ljudskog postojanja i mislim da bez bola nema trenutka samospoznaje iako je neprijatan. Upravo zato Evropa i ne želi da vidi izbeglice – to su ljudi koji pate, takvo viđenje je bolno. Zato granice, zato žice – sve su to anestezije. Potreba da se bol izbegne je vrlo ljudska, zato žicama ograđujemo bol izbeglica, ali mislim da to u nekom trenutku postaje kontraproduktivno: vrati nam se kroz fašizme, samo zato što nismo spremni da istrpimo bol.
Zašto ste odabrali kraljevačku Povelju da bude izdavač Tkiva?
Povelja mi je bila prirodan izbor, budući da se njena edicija u poslednjih petnaestak godina nametnula kao klasična i, sada se već može reći, kanonska u našoj književnosti, na isti onaj način na koji su to bile u svoje vreme Nolitova Bela edicija ili Prosvetina Pesnička edicija. Dakle, reč je, po mom mišljenju, o modernizmu u boljem smislu reči: otvorenom za različita nova pesnička iskustva, a opet ne tako radikalnom da bi se sama institucija poezije dovela u pitanje. Hoću da kažem da je sama poetička promena u pisanju uticala i na izbor izdavača.
Zbog čega se objavljivanje pesničkih zbirki kod nas najčešće dovodi u vezu sa malim izdavačima?
Najveći srpski izdavači uglavnom ne objavljuju poeziju, i njihovo obrazloženje je jednostavno i rezolutno, oni kažu: ne objavljujemo poeziju! Uz eventualnu dopunu obrazloženja da je reč o žanru koji ne može da se proda. Čak i oni izdavači koji su dovoljno veliki da bi štampanje knjižica poezije mogli da podvedu pod troškove marketinga, nemaju nikakvu svest o važnosti ovog žanra za jedan jezik i jednu kulturu. Otuda poeziju objavljuju, ako se tako može reći, državne izdavačke kuće, nastale pri bibliotekama ili kulturnim centrima, kakve su Povelja, Kulturni centar Novog Sada, UKKP iz Pančeva, KOV, ili ono malo privatnih izdavača koji još imaju svest o tome šta su književnost i kultura i koji objave poneku pesničku knjigu u toku godine, kakvi su Arhipelag, Fabrika knjiga, Gradac, LOM, Kontrast i još poneko, uz projekat Treći trg, koji herojski objavljuje samo poeziju. Ipak, mislim da je ovoliko izdavača poezije zapravo dovoljno: u našoj kulturi godišnje objavi se, recimo, desetak do dvadeset relevantnih pesničkih knjiga.
Šta mislite, da li je tačno da se danas čita mnogo daleko nego ranije?
Ono što ja vidim jeste da je broj ljudi koji pišu jako veliki – što isto govori o potrebi da se nešto sebi objasni, da se osećanja života artikulišu i da se to podeli sa drugima. Upravo je to čas u kojem poezija nastaje. Možda je postojao jedan period u doba Jugoslavije kada se opšta pismenost stanovništva povećala, ali nije to dugo trajalo. Posle toga smo imali period urušavanja svega toga, a sada pokušavamo da ponovo nešto izgradimo. Ono što ostaje je ljudska potreba za izražavanjem.
