Kanda zauvek razapeti iznad sve uže provalije koja odeljuje amerokanofiliju, mahom sa korenom u popularnoj kulturi, te već vek dugom procesu vesternizacije koja je dobrano pod svoje dizgine stavila dobar deo planete, i straha od Amerike, prevashodno proisteklog iz zdravorazumskog instinkta spram intervencionizma, i ovdašnji civil svako malo može da vaga i pokuša da artikuliše i vlastiti odnos prema onome što mu Amerika danas predstavlja. Okidač može biti dosta toga krajnje različitog a katkad i oprečnog – u rasponu od još jedne posete Metjua Palmera do pojave novih američkih serija i filmova (jer, kako smo već mnogo puta posvedočili i utvrdili, kada valjaju, američki filmovi i serije valjaju nekako najprivlačnije); na tom tragu, tu je sada još jedna nova tamošnja igrana serija, a po svim, pa i onim sitnijim i perifernijim, osnovama izvanredna. U pitanju je premijera serije Mer iz Istauna, uz već pomenuto, veoma znakovit fenomen iz domena tekuće serijske proizvodnje i ponude.
Uostalom, kako je u poglavlju nazvanom Pokušaj hronologije svoje briljantne studije Civilizacija – Kako smo postali Amerikanci (preveo Pavle Sekeruš, objavila kuća Kiša iz Novog Sada) podsetio Režis Debre, tadašnji francuski predsednik Nikolas Sarkozi je početkom novembra 2007. godine u američkom Kongresu u Vašingtonu sličan osećaj izrazio ovim rečima: „Tog dana kada su Amerikanci hodali po Mesecu, Amerika je bila univerzalna i svako je želeo da bude deo te avanture. Ono što je za nas bilo najneobičnije jeste da nam se činilo da je kroz vašu književnost, film i muziku Amerika iz nevolja i izazova sa kojima se suočavala izlazila veća i jača. Činilo nam se da su ta iskušenja, umesto da Ameriku nateraju da u sebe sumnja, samo učvrstila njeno verovanje u sopstvene vrednosti. (…) Potvrđujem to ispred govornice ovog Kongresa, snaga Amerike nije samo materijalna snaga, to je pre svega moralna i duhovna snaga.“ Amerika, doduše, nije više toliko usamljena u poodmaklim svemirskim istraživanjima i srodnim ekstravagantnim misijama, a danas u svojoj biti, u geografskom srcu svog postojanja u stvarnosnoj dimenziji, tamo gde se javljaju i stasavaju nepatvoreni zameci one mitopoetičke Amerikane, tamošnji neznatni civili više nemaju taj luksuz da, pritisnuti brojnim iskušenjima, nikada preterano ne sumnjaju u sebe i vlastite snage, snage prevladavanje opipljivih nevolje i vitalističke snage koja svoj (dubok) koren ima u onoj nadaleko čuvenoj, možda već dugo oveštaloj veri u novi, a potom i „još noviji“ početak. Na to nam ukazuje ovoprolećna premijerna serija Mer iz Istauna (iz ponude HBO Go-a), koja, pritom, odlično funkcioniše ukoliko se ciljano omeđi kriterijumima viđenim prevashodno za odmeravanje onoga što nam nude novopristigli, dakle, ovovremenski sadržaji kriminalističke žanrovske prirode.
A čini se da je upravo ta korenska (da naglasimo, svesno „posađena“ i maestralno izbrušena) nadžanrovska ambivalentnost izdvojila Mer iz Istauna iz aktuelne ponude mnogobrojnih slično koncipiranih premijernih i/ili recentnijih serijskih sadržaja koji stižu ne samo i nikako isključivo s one strane Atlantika – naime, u tom svom evidentnom idejnom zametku, Mer iz Istauna dragovoljno stoji čvrsto na proverenim žanrovskim tropama, odnosno, očigledno je da je na toj prvoj instanci polaznog koncepta i ona utemeljena na onoj tipski-rutiniranoj, brzopoteznoj oprečnosti – konkretno, lokalna policajka mora da, kako zna i ime, reši slučajeve nestanka par tinejdžerki (a ubrzo i jednog srodnog ubistva) dok u isti mah, reklo bi se, iz dana u dan, pokušava da za vlastiti račun „normalizuje“ potpunu havariju na planu privatno-porodičnog života, ovde dodatno opterećenog nevoljama koje proističu iz muke proistekle iz samoubistva sina, posledice razvoda od supruga koji, na sve to, živi u susednom dvorištu i sprema se za novi brak, ovisničkim problemima snahe kojoj treba predati maleno unuče na primarno staranje, ekscentričnog ponašanja sve starije i mušičavije majke… Sve, pomenuto, uz tu varijaciju po pitanju konkretnih mikrodetalja i krajnjih podmotivskih pakovanja, smeštaju, dakle, Mer iz Istauna na početnu poziciju sa koje je kretala silina žanrovskih naslova i serijskog i filmskog tipa, čiji su autori išli na tu zicer-sigurnu diskrepancu po kojoj glavni junak ili junakinja naprosto u datom trenutku moraju da žongliraju sa više problema na suštinski isključivim, a opet tako komplementarnim dimenzijama ne baš prijatnih profesionalnih okolnosti i nimalo sređenih i spokojnih prilika u privatnim životima.
S tim u vezi, Mer iz Istauna svako malo izneverava žanrovsku čistotu, ali i potpuniji fokus na burna previranja u egzistenciji narečene Mer na tom, takođe mitskom ličnom planu – i upravo ta fluidnost čini da ova serija u tom kognitivno-emotivnom smislu lako može da opšti i sa gledaocima čije preference nisu plod striktne odanosti žanrovski precizno profilisanim radovima. Nekako brzo postaje jasno da, osim te i zanimljive i zavodljive misterije, nastoje da pred publiku na prvom mestu dovedu priču o životu sa utegama od bola usled gubitka, pritom, to hrabro potcrtavajući detaljističkim prikazom što realnije predočenih života u turobnim delovima Pensilvanije, okovane u siromaštvo, dužničko (hipotekarno i drugo) ropstvo, sveopšte beznađe i neprolazno razočaranje u život koji se odvija po duboko nelagodnom automatizmu, a gde splin nije modni detalj i zgodni odraz ličnih potištenosti i nesnađenosti, već tek samo jedan od pukih odraza možda i jedine moguće iskrene emocije na ono što zbilja nudi i na šta usmerava one koji zaista nemaju previše egzistencijalnih izbora, naravno, uz jako uverenje da je sreća tek krajnje deluzivni i gotovo pa izvesno nedostižan san. Na sve to, Mer iz Istauna poseže za još jednim moćnim oruđem (naravno, u viđenju i izvođenju vičnih i veštih, a kreator i scenarista Bred Ingelsbi, i reditelj Kreg Zobel, poznat po izrazito polemičnim filmovima na temu novoameričkih klasnih i ideoloških muka – Pristajanje i Lov, to svakako jesu) – klaustrofobijom kao konstantom života u malom i mestu koje iz časa u čas gubi na svojoj privlačnosti i nekom načelnom smislu postojanja. U tom smislu, Mer iz Istauna je moguće dovesti u asocijativnu ravan sa takođe friškim srpskim filmom Lihvar (o kome je na ovim stranicama pisano u prošlom broju), gde se, unutar te precizne mreže žanrovskih i podžanrovskih stilema, tropa i uslovnosti, glavni i bočni junaci naprosto i fizički sudaraju, a to njihovo trenje zapravo perpetuira nesreće koje tek treba da se zgode i koje su, imajući taj osećaj sputanosti i suštinske bezizlaznosti, nekako i neminovne.
Naravno, uz dužno poštovanje prema tom minucioznom prikazu sivila i tame koja sve više steže i sve dublje prodire i u onaj strogo i sve strastvenije branjen domen privatnih života i izbora, Mer iz Istauna ne bi bila to što jeste da nije ove maestralno u delo sprovedene poente na uvek nezgodnom terenu izgradnje snažnog ženskog lika, a to je tle koje je takođe posađeno na minskom polju davnih dana prežvakanih i potrošenih opštih mesta. Ne samo zahvaljujući očekivano bravuroznoj glumačkoj kreaciji i inače uvek jedinstvene Kejt Vinslet (a kojoj odlično, uz sve datosti ipak epizodnih likova, pariraju i Džulijana Nikolson, Džin Smrat i Inid Grejem, dok srčane pohvale zaslužuju i svi ostali unutar tog harmonično sklopljenog i nadahnutog glumačkog ansambla), Mer iz Istauna uspeva da temeljno protrese tu mnogo puta viđenu postavku lika žene koja čitavim tim tokom nevoljko ali i postojano spoznaje stvarne konture vlastite zaturene snage prevladavanja i istovremene borbe na više iznimno značajnih frontova. Lik policajke Mer Šijon je naprosto to i znatno i više, i šire, i znakovitije od toga – bezmalo pa ovaploćenje onog jednoroga u tim okvirima – lik kome se bespogovorno veruje i koji svakom narednom scenom opravdava snažno gledalačko uverenje da mu, kao takvom, zaista vredi pokloniti i vreme i poverenje, a što onda bespovratno oblikuje i čitavu tu priču i seriju kao celinu u najboljem i najplodotvornijem pravcu i smislu.
Tako sigurno postavljen središnji lik onda biva i uvek prepotrebna žiža šire zahvaćene priče, u isti mah i vizir kroz koji gledalac prati i poima prikaz života uhvaćenog u tom intrigantnom trenutku kada je ugroženo bitisanje zajednice, ogrezle u onom prećutanom/neizrečenom, u zatomljenim gresima i normalizovanim, a dubokim nedostatnostima, ali i rečit medijum uz pomoć koga autori uspevaju da izbalansiraju to ipak brižljivo kontrolisano obilje motiva – majčinstva, nemogućnosti promene i iskoraka, slabosti ljudskog karaktera kao bukagije na koju se sa ogromnom sigurnošću, i uvek i svugde, može računati, a opet i nužnosti delanja… čime je onda ova vrhunska nova serija, premda zasnovana u potpuno drugačijem motivskom i tematskom registru, prvenstveno na planu emocija pružila zanatski izvanredan odraz teskobe i ove pandemijske stvarnosti.
