Nije retka pojava u istoriji savremenog pozorišta da se ozbiljni reditelji vraćaju, po nekoliko puta u toku karijere, istim tekstovima; najčešće se navodi slučaj Đorđa Strelera, legende italijanskog pozorišta druge polovine XX veka, koji je čak sedam puta režirao Goldonijevu komediju Arlekino sluga dvaju gospodara. Najnoviji takav slučaj u našem pozorištu jeste povratak reditelja Egona Savina klasičnom delu ruske književnosti, romanu Oblomov Ivana Aleksandroviča Gončarova; pre nekoliko godina, Savin je ovaj roman scenski adaptirao u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici, da bi ga nedavno ponovo inscenirao u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu… Poređenje se neminovno nameće.
Deluje krajnje poražavajuće da je tema oblomovštine i danas, pet godina posle podgoričke predstave, podjednako aktuelna na ovim prostorima. Posle kratkotrajnog perioda nade, uzleta i aktivizma, ponovo smo se survali u stanje opšte apatije, nemoći i bezvoljnosti, koje je bilo karakteristično za vreme pre političkih promena 2000. godine i koje se može definisati upravo kao oblomovština. Pored ovog svođenja jednog intimnog, psihološkog stanja na „globalnu metaforu“ naših sveukupnih društvenih prilika, predstava Srpskog narodnog pozorišta ima i druga značenja, i druge razloge postojanja. Diskretnom jezičkom diferencijacijom, čiji je autor Ljiljana Mrkić-Popović, reditelj smešta radnju ove predstave u vojvođanski milje, što nikako ne deluje kao banalna rekontekstualizacija; naprotiv, reč je o produbljenom uvidu da oblomovština nije samo šifra opšte nacionalne nemoći pred neminovnim tranzicijskim promenama, već i slika specifičnog ravničarskog mentaliteta, koji se oduvek povlačio i predavao pred naletima gorštačkog i primitivnog vitalizma.
Ipak, ni u ovoj predstavi priča o Oblomovu nije samo sociopolitička dijagnoza ili mentalitetski portret, već i prikaz intimnog sveta jedne veoma neobične, složene i ranjive ličnosti. Najznačajnija promena u odnosu na prethodnu Savinovu postavku istog romana nalazi se u glumačkoj podeli – ovog puta Oblomov je prikazan, kako je pisac Gončarov i zamislio, kao mlad čovek (igra ga mladi prvak SNP-a Jugoslav Krajnov). Ovo rešenje nije bitno zato što odgovara autorovim namerama, već zbog toga što je dramski ubojitije, pošto nas apatija mladog čoveka više uznemirava i pokreće na razmišljanje od letargije starog; a sada jedna neskromna digresija – naša kritika podgoričke predstave odnosila se i na problematičnu odluku da junaka tumači glumac starije generacije, Predrag Ejdus (pa nek sada neko kaže da kritika nema smisla!).
Neobrijan, umereno gojazan, tromih pokreta i tužnog lica, večito u dugoj noćnoj košulji, s čarapama u dve različite boje (odličan kostim Bojane Nikitović), Oblomov Jugoslava Krajnova je slika i prilika, blago komički intonirana, jednog sporog, umornog, zapuštenog, nesigurnog, neodlučnog, uplašenog i prerano ostarelog mladog čoveka. Kao što se iz prethodnog opisa vidi, sve osobine junaka pripadaju istom psihološkom registru; za veću slojevitost nedostaje mu ona intelektualna suptilnost koju ima Oblomov kod Gončarova – on, na primer, suvereno raspravlja o „realnom pravcu“ u književnosti – i koja uvodi, paralelno s motivom lenjosti i apatije, i motiv neprilagođenosti intelektualca. Doduše, ovde se mora naglasiti da sam tekst Savinove dramatizacije nije pružio glumcu mogućnost za ovakvo produbljivanje.
Podmlađivanje glavnog junaka delimično je otklonilo problem motivacije Olginog lika, koji je bio veoma prisutan u podgoričkoj predstavi, mada ni u novosadskoj nije bilo baš najjasnije šta je to što je ovu devojku privuklo njenom nadasve neobičnom izabraniku. U tumačenju Nade Šargin, lik Olge je ostao nedefinisan, gubio se u već prepoznatljivim glumičinim manirima (kliše „samozatajne heroine“, šta god to značilo), a bio je i tehnički ugrožen lošom artikulacijom, na granici čujnosti. Slični problemi – govorna i dramska nerazgovetnost – javljali su se i u igri Dragana Kojića, koji je tumačio Andreja. Odlične partnere Krajnov je imao u Radetu Kojadinoviću i Gordani Đurđević-Dimić, koji su na diskretno komičan način igrali sluge Zaharija i Jelku; Zaharije je bio staračka, namćorasta i zabušantska verzija svog lenjog gazde, dok je Julka bila data, i kostimski i jezički, kao vredna i praktična služavka Slovakinja (ili, rečeno „politički nekorektnim“ žargonom – Zuska). Najdirljiviji i najsuptilniji prizori dešavaju su na kraju predstave i to upravo između njih troje, kada se jasno vidi šta je to što je, za razliku od suptilne Olge, neuka Julka pružila Oblomovu – pažnju, a možda i ljubav, bez ikakvog pitanja i očekivanja… A zar to nije ono najvažnije i ujedno najteže u svim intimnim odnosima – prihvatiti bližnjeg onakvog kakav on jeste, pa makar bio i potpuno izgubljen slučaj kao Oblomov?
Bez obzira na izvesne probleme koje ima, ova ozbiljna scenska postavka čuvenog romana, koja se u SNP-u igra pod odgovarajućim nazivom Tužna komedija, potvrđuje poznatu istinu da se mudrim izborom klasičnog teksta nekad može bolje „ukačiti“ duh vremena, nego postavkom nekog izrazito savremenog komada. Dramski potencijal Oblomova još nije iscrpljen, jer se čini da će u našem svetu, kako lokalnom tako i globalnom, biti sve više mladih ljudi nalik Gončarovljevom junaku, koji beže u svoje virtuelne prostore, nemoćni, nespremni ili nevoljni da se suoče sa svim izazovima jedne planete za koju se, posle cunamija, i doslovno može reći da je „izašla iz svog zgloba“.
