Wistful tones of the swamp birds’ refrain
echo over and over, like an anthem
as a child leaves the dismal swamp
with a poem in his pocket.
—Charles Lloyd
Čežnjivi poj močvarnih ptica prigušen
Odzvanja iznova, poput himne
Dok dete napušta sumornu močvaru
S pesmom u džepu
—Čarls Lojd
Džez saksofonista i flautista Čarls Lojd, 83-godišnjak je tinejdžerskog srca. Sa svojim mlađahnim bendom The Marvels, već treći put za redom kreira čudesne džez svetove 21. veka, sada na aktuelnom novom albumu Tone Poem (Blue Note). Budući rođen 1938. u Memfisu, odrasta izložen prvoklasnom bluzu, gospelu i džezu, sa svojim samo u Americi mogućim afričko-čiroki-mongolsko-irskim rodoslovom; nešto docnije zatičemo ga kako lično poznaje jednog Elvisa Preslija (i to, kažu, pre njegove „kraljevske“ karijere), te Boba Dilana, Bič bojsa, Džimija Hendriksa i ine trudbenike rokenrola, nastupajući u legendarnoj dvorani Filmor sa psihodeličnom folk i rok elitom Zapadne Obale, mnogo pre no što su se njegove džez kolege uopšte usudile na takvu hrabrost, postajući usput jedan od prvih džezera koji prodaju milionski tiraž neke svoje ploče; na kraju, Lojd izvodi na pravi put Kita Džereta i Džeka Di Džoneta u svom sopstvenom kvartetu, a zatim svira i sa Mišelom Petručijanijem, koji ga početkom 1980-ih iznova nadahnjuje da nastupa i faktički vraća iz privremene penzije, tamo negde u posthipi Kaliforniji, ali i sa džezerima novijeg senzibiliteta – Bobom Stensonom, Bredom Meldauom, Džejsonom Moranom – kao i damama Džeri Alen i Marijom Faranduri. O skorašnjoj kreativnoj pustolovini sa gospodaricom „amerikane“ Lusindom Vilijams da i ne govorimo. Čarls Lojd već je i samo po ovom nabrojanom autentičan džez gigant od skoro čitavog veka trajanja, vredan kao suvo zlato.
U novom milenijumu, Čarls Lojd okrenuo se muzičkim sinovima i kćerima, da zajedno sa njima pohodi svoju prošlost i budućnost, izmaštane u jedno. Retka sreća da ga od 2011. često viđamo na Beogradskom džez festivalu, doprinela je snazi njegovog umetničkog kulta ovde. Svaki put različit (Charles Lloyd New Quartet 2011, Charles Lloyd Quartet: „Wild Man Dance Suite“ 2014, Charles Lloyd Kindred Spirits 2019), zgromljujućeg zvučnog iskaza, izazovan za bar deset vizionarskih kopalja ispred eventualnih naslednika, Lojd publici prinosi štedru imaginaciju preko vekova i kontinenata, sugerišući astralnu dimenziju poimanja muzike, gde su granice među žanrovima u potpunosti ukinute i sve postaje samo duša.
Ta spiritualna fantazija čini suštinu njegovog umetničkog pristupa, kraseći i najnovije ostvarenje – Tone Poem, sa vernim džez avanturistima The Marvels u društvu. Uz Lojda su nama stari znanci, snage podrške najviše klase – Ruben Rodžers na basu i Erik Harland za kompletom bubnjeva. Prefinjeni gitarista Bil Frizel tajni je adut ploče, a pedal stil maestro Greg Liš priča za sebe. Skupa kreiraju prozračan zvuk što šiba autostradom Lojdovih snova. Čini se da je samo jedan njegov pogled iza sklopljenih kapaka dovoljan da bend
munjevito pohita neočekivanim kursom, a da i ne trepne.
Magija ploče Tone Poem sastoji se u misterioznom hodočašću učinjenom istinskim velikanima svetske muzike: tu su dabome Ornet Kolman i Telonijus Monk, što bi se već od ovakve družine dalo pretpostaviti, ali i Leonard Koen, te kubanski majstor Bola de Nieve. To kako Čarls Lojd i njegovi izabranici postupaju sa temama iz pomenute zaostavštine ovom prilikom, moglo bi se nazvati čovekoljubivim dijalogom; koji se više nego intenzivno odvija, dok mu zamišljeni tranzistor, narihtan na podeljak neke odlične rok stanice, i vreva zapanjujuće gradske džungle, u isti mah daju žustri ritam.
Tako, Kolmanova Peace u uvodu podiže ceremonijalnu baklju slavljenja života visoko uvis. Lojd je dakako rad da ga iznova živi, zar niste i vi? Ali, naredna, takođe Kolmanova, Ramblin’ doslovce seva kroz huku lokomotive, ljeskajući se u protoku vremena poput onih pastrmki iz Hemingvejevih priča. Prvoklasni komad muzike za sva vremena, slobodouman i mladićki raspojasan, sa Lojdovim saksofonom što vrluda na obešenjački način, poigravajući se tonovima kao đavolski okretan žongler. Zato sledeća Anthem Leonarda Koena, kao da okajava grehe prethodne raspusnosti, dok primiče vašem uhu anđeosku vedrinu višeg reda. Lojdov saksofon uživa u tom milozvučju, sa poniznošću iskonskog delatnika zvuka. Njegova duša hrli visinama, ali su prsti i usne ukorenjeni u oranicu stvarnosti i predaju se svom mukotrpnom poslu do daske. Nije baš romantičan opis visokog umetničkog postignuća, ali bolje pitajte Lojda – i on sam bi bez sumnje posvedočio da svakodnevno obrađuje svoju baštu zaglibljen do lakata, e da bi tek jedna travka duha podigla glavu gore ka zvezdama.
Dve Lojdove kompozicije koje potpisuje kao autor, čine programsko središte ploče. Dismal Swamp priziva baš sve one zavodljive zvukove što ih je naš junak svojom virtuoznom flautom zapamtio iz doba slobodne ljubavi i raskriljenih vrata percepcije. Komad je to izuzetne čulnosti koji ne uzmiče u kreativnom ludovanju ni za dlaku, nalik laganom kruženju gradom u automobilu sa klimom, po sunčanom danu šezdeset-i-neke… Evo i naslovne Tone Poem, gde razotkrivamo detinju dušu tvorca i njegovu istovremeno zeznutu sviračku prirodu. Upravljajući se po svom ličnom vremenu, Lojd rasprskava košnice zvuka povrh predela apsolutne slobode, nateravši svoj instrument da konačno progovori ljudskim glasom. Složena multižanrovska etida pretvara se namah u niz mudrih priča – muzičku dramu opervaženu čarobnim vizijama.
Slede odavanja dužnih počasti velikanima: u Monk’s Mood, zatičemo tako Čarlsa Lojda sa svojim čudotvorcima u dubokom naklonu pred autorom Telonijusom Monkom. Odsvirana sa elanom, luksuzno zvučećih instrumenata, ova kompozicija priziva izvesnu čežnjivost, taj žal za starim, dobrim vremenima, što provejava ovde u basnoslovnoj kontemplaciji saksofona; Ay Amor, opojnog originala, sa nezaboravnim glasom Ignasija Hasinta Vilje Fernandeza (umetničkog imena Bola de Nieve), u Lojdovom čitanju suptilno je udvaranje čistom muzikom, na način starinski; da bi Lady Gabor Lojdovog starog sadruga Gabora Saboa, ponovo vratila stvar u pogon eksperimentalnog i etnički razuzdanog. Nekada na ploči Passin’ Thru (1962) Kvinteta Čika Hamiltona, sa Lojdom i Gaborom u bendu, ova darežljiva tema, elegantnih linija i oduševljavajućih halucinogenih proplamsaja, poznata i sa snimka iz 1965. na Lojdovom albumu Manhattan Stories, sada kao da je skroz nepoznatim plemenskim duhom iznova obuzeta. A zaključna, Lojdova Prayer, upravo je to – molitva precima, zaveštanje naraštajima, iskrena ispovest jednog posvećenika, čiji impulsi iskričave energije dolaze iz kakvog nepresušnog izvora.
Lojdovo kompleksno delo vrškom je ispunjeno životom: pred njegovim plimama i bujicama gotovo da se kao slušalac zagrcnete. Ovaj super cool dugajlija sa maštovitim šeširima i kapama, uvek u perfektnom autfitu, dolazi nam tako svaki put sve mlađi i istovremeno drevan kao kakva antička skulptura. Trenuci i prizori, znalački upredeni u njegovu muziku, ekstatični su bareljef trijumfalnog ljudskog domašaja. Slušajući Čarlsa Lojda, apsolutno ste svesni da prisustvujete jedinstvenom umetničkom otkrovenju, na putu od praideje do doticanja suštine džeza u vrtoglavoj progresiji. Ta panmuzička zamisao o sestrinstvu i bratstvu svih zanesenih ljudi na planeti Zemlji, govori nam da se traganje i te kako isplati. Jer, ovaj večiti mladić, i dalje ima mnogo časnih prevratničkih ideja u svom rukavu i definitivno vodi sopstvenu džez verziju rok benda! Stari hipici zaista nikad ne umiru.
