“Dobrodošli na suđenje kompaniji Šel. Igraću večeras, ali želela bih da vas pre početka uputim u kontekst. U toku je revolucionarno suđenje u Holandiji. Naftnu kompaniju Šel je tužila grupa građana i nevladinih organizacija, i to nije nešto posebno revolucionarno. Šel je često tužen, ali ovaj slučaj je drugačiji. Ovi građani ne žele izvinjenje ili novac, oni žele da Šel prestane da prouzrokuje neželjene klimatske promene. Tačka.
16. maja 2021. godine doneta je osuđujuća presuda u ovom slučaju. Sudija je primorao Šel na radikalnu promenu – da smanji emisiju ugljen dioksida za 45 procenata do 2030. godine. Nakon presude, Šel je ćutao. Da li su bili šokirani? Da li su paničili? Ne. Pripremali su se za ovu presudu dvadeset godina. Vidite, pored marketinškog tima i medijske armije, Šel u svom sastavu ima ‘odsek za scenarija’ koji isprobava scenarija sa kojima bi Šel mogao da se suoči jer: budućnost pripada onome ko svoju ulogu najbolje odigra. Ovaj odsek je 1998. godine predvideo da će se situacija sa klimatskim promenama pogoršavati i da će protiv Šela biti podignuta ozbiljna optužnica. Ta predviđanja su bila ispravna. Tri meseca nakon suđenja Šel je napravio potez za koji se dvadeset godina pripremao i žalio se na presudu”.
Ove reči na početku opere Suđenje Šelu (kompozitorka Elen Reid; libretistkinja Roksi Perkins prema komadu Suđenje Šelu Anuk Neujens i Rebeke de Vit; režija, koncept i adaptacija Romi i Gejbl Rulofsen) izgovara lik Umetnice u interpretaciji pevačice Loren Mišel. Ostali likovi su: Zakon, CEO, Vlada, Potrošač, Aktivista, Radnik vezan za fosilna goriva, Pilot, Istoričar, Klimatski izbeglica, Radnik u polju, Profesorka osnovnog obrazovanja, Meteorolog. U ulozi Prošlosti je dečiji hor koji predstavlja sve one koji su bili ubijeni tokom kolonijalne prošlosti kompanije Šel i klimatskih promena koje je kompanija uzrokovala. Kada neki od likova umre, njega ili nju u ovaj hor sprovede Plesač. U ulozi Budućnosti je još jedan dečiji hor koji uključuje “buduće igrače” i “buduće ljude”. U ulozi planete Zemlje je orkestar, dok je Svemir predstavljen mehaničkim točkom na sceni. Pored ostalih objašnjenja, na početku libreta ove tročine opere kaže se da je u poslednjem činu najbitniji odnos između Prošlosti, Budućnosti i publike. Kada izvođači u tom činu koriste zamenicu ti/vi, oni se obraćaju publici u auditorijumu.
Nakon poučnih uputstava i uvoda, zaronili smo konačno u svetsku premijeru opere koja je očekivana kao najatraktivniji događaj ovogodišnjeg festivala savremene opere i muzičkog teatra Opera Forward (OFF) koji se po osmi put odigrava u Nacionalnoj operi u Amsterdamu. Začula se prijemčiva, melodična, repetitivna muzika i tradicionalni operski glasovi. Na scenu prvo izlazi Zakon (takođe ga tumači Loren Mišel) i ima svoj pevajući monolog. U ovom didaktičkom operskom spektaklu likovi i besede se nižu kao na suđenju. Nakon Zakona pojavljuje se CEO kao tenor. Njegov monolog je jedan od značajnijih. On peva o tome, da parafraziram, kako se sva krivica svaljuje na njega/Šel, dok mnogi voze automobile i njima skupljaju piliće sa organskih farmi, da bi ih kasnije ispekli u rerni i pojeli u slast, a da tom prilikom nisu razmišljali o viškovima ugljen dioksida u atmosferi. U njegovim pevanim rečima leži preispitivanje odgovornosti svakog stanovnika planete za sopstveni eventualni klimatski ili svaki drugi sunovrat. Nakon lika CEO, predstavlja se Vlada u lirskoj kantileni. Vlada moli da se obrati pažnja na sporost kao vrlinu, peva o tome da ne mora sve biti brzo, jer sporost je ta koja stvara razumevanje. Slede nastupi Potrošača, Aktiviste, Radnika.
Nastup Istorije je jedan od najdirljivijih. U njemu ansambl starijih žena izvodi koreografiju koja ponekad liči na kretanje jata ptica, dok se peva i sa megafonom. Pevajući glas tako postaje zumiran, preobličen i razobličen, izveden “van sebe” u protestnom naporu. Tu se granice opere probijaju. Na kraju, kroz publiku, pevajući, na scenu ulaze dva dečija hora. Šarolikost njihove odeće, naivnost glasova i neposrednost koju donose provocira meškoljenje u publici, suze u očima i šaputanje. Oni pozivaju na odgovornost sve “nas”, jer oni su budućnost i oni su ti koji će nas, kako se u libretu kaže, jednog dana za kuhinjskim stolom ispitivati o tome gde smo bili i šta smo radili u odsudnim trenucima. Opersko finale na sceni muzički ponekad zaliči na Albinonijev Adađo, muzika Elen Reid često koketira sa holivudskim filmskim klišeima. Tu je i uloga Umetnice koja se zbunjeno pita šta je to što je potrebno reći, i ponavlja to pitanje. Deca ostaju na sceni i vizuelno i konceptualno razbijaju logiku spektakla koja je prethodno bila uspostavljena. “Svetla se gase, budućnost je nesigurna. I to uliva nadu. Za sada. Kraj”, poslednje su reči. Mark Fišer je pisao o kapitalističkom realizmu kao o eskalaciji nesigurnosti u svim životnim sferama. On tu nadu, čini se, nije video. Ovo pevano suđenje sugeriše da nada zapravo leži u nesigurnosti.
Istoga dana u popodnevnom terminu na maloj sceni amsterdamske Nacionalne opere postavljena je Opera na četiri note (1972) američko-francuskog kompozitora Toma Džonsona. Reč je o delu koje grohotom ismeva operske konvencije služeći se Pirandelovom logikom i farsom. To je opera koja ne shvata sebe ozbiljno i označava smrt operske umetnosti koja je do tada vladala operskim kućama i njihovim repertoarima. Nakon Džonsonove opere, u podrumu opere postavljena je eksperimentalna Re:master opera. Ona se poigrava ritualnim, performerskim granicama glasa i samom definicijom pevanja. Na sceni koja nije tradicionalna scena već stepenišni prolaz u suterenu, promiču likovi u opremi za plivanje koji se s vremenom gomilaju u neočekivanim ritualnim radnjama. Zajedno sa Suđenjem Šelu ova tri dela napravila su zanimljiv presek celokupnog savremenog operskog horizonta. Od opere koja poništava i ismeva svoju institucionalnost, preko apsurdnog rituala koji pevajući glas odvodi u udaljene kutove na granicama definicije pevanja do Suđenja Šelu i kapitalističkog realizma koji ponovo uspostavlja operu, ovoga puta kao neoliberalnu instituciju.
Nije sasvim jasno koja je funkcija umetnosti, samim tim i opere u zaraćenom, zagađenom i zavađenom svetu danas. Da li je umetnost zabava, ritual, aktivizam, obrazovna ustanova? Šta je dobijeno time što se o suđenju naftnoj kompaniji peva? Skreće se pažnja umetnički nastrojenih građana prema svetu hiperobjekata o kojima piše Timoti Morton? Da. Apeluje se na odgovornost svakog pojedinca? Da. Relativizuje se i estetizuje mračna strana proizvodnje i trgovine energentima? Donekle da. Razbijaju se tabui koji su nalagali o čemu se sme, a o čemu nije poželjno pevati u operskoj kući a i izvan nje? Da. Da li i opera sama kao takva zagađuje okolinu? Pretpostavljam da je i ovo tačno jer moguće da pevanje troši više kiseonika i stvara više ugljen dioksida nego “običan” govor. Da li će me ova opera naterati da bolje i pažljivije, ako uopšte, recikliram otpatke, na primer? Svakako ne, jer ne osećam se smislenije ukoliko sam se u toku dana bavila reciklažom ambalaže. Vozim bicikl, a ne auto, i tako se ekološki zavaravam da doprinosim opštoj dobrobiti. Doušnici iz fabrika smeća su mi ionako odavno javili da sve to razdvojeno đubre često na kraju odlazi u isti koš.
Samo je jedno, čini se, sigurno: “odsek za scenarija” u Šelu sigurno nije predvideo da će neko napraviti operu o tom slučaju i izvesti je u jednoj od najprogresivnijih operskih kuća danas. Mogu da zamislim nekog iz tog odseka kako poput likova iz Balkanskog špijuna rezonuje da su “oni na sve spremni” čim su otišli u operu. Možda i šelovci svrate kad se već o njima peva. Razmišljam nešto: koliko bi bilo bolje, svrsishodnije i korisnije za dobrobit planete, i svih na njoj, kad bi se ovi iz Šela i njima slični, makar pola sata dnevno bavili umetnošću. Svet bi tada možda mogao postati drugačije mesto. Obrnuta logika, da se umetnost bavi njima, ne obećava previše. Jer ko kome zapravo tu diriguje i zašto? Vreme pevanja, a i natpevavanja je, čini se, tek pred nama.
