Šezdesetosma, posle 40 godina

Prošlo je sigurno dovoljno vremena za čuvenu „istorijsku distancu“. Uostalom, davno je prošlo dovoljno vremena, a ovo je samo lepo zaokruženi jubilej, pa nemojmo preterivati. „Šezdesetosmaši“ su danas matori ljudi sa unucima. Njihova uloga u kasnijoj istoriji nesrazmerno je manja od značaja koji im se nepravedno pridaje, ako ih gledamo kao „šezdesetosmaše“. Ipak, sticajem okolnosti, to junsko proleće ostavilo je neizbrisiv trag u istoriji – nezavisno od volje i želja neposrednih učesnika, ionako slučajno zatečenih tamo gde su se tih dana našli

Evo se puni četrdeset godina od te junske noći i te sedmice koja je usledila, pre svega na Beogradskom univerzitetu. Pre svega, treba reći da to što se desilo nije očekivao niko: nekoliko dana ranije objavljeni su rezultati jednog istraživanja raspoloženja beogradskih studenata; ti rezultati nisu najavljivali nikakav dramatičan razvoj, čak ni mogućnost tako nečega. Kasnije će se saznati da je istraživanje i bilo naručeno u zebnji od moguće reprize američkih, evropskih i – naročito – događaja u Parizu tog proleća. Ni ta zebnja nije bila bez razloga, jer je dve godine ranije došlo do demonstracija protiv rata u Vijetnamu koje su uzele ozbiljne razmere za ono vreme i onaj Beograd, ali o tome kasnije.

Dakle, šta se desilo u noći između 2. i 3. juna 1968?

RED, MIR I NARUŠAVANJE: Kad se sve razmotri hladno i trezveno, došlo je do narušavanja javnog reda i mira većih razmera, sa manjom materijalnom štetom, više lakših i jednom težom telesnom povredom. Sutradan su se neredi ponovili u nešto većim razmerama, ali bez ozbiljnijih posledica po učesnike nereda i po organe unutrašnjih poslova. Došlo je do umerene primene sredstava prinude u oba incidenta. Tako je, otprilike, cela priča ostala zabeležena u evidenciji.

Povod incidentima bila je sasvim nepotrebna tuča stanovnika Studentskog grada i brigadira iz naselja neke lokalne radne akcije na Novom Beogradu: pobili su se oko pristupa nekakvoj priredbi u Domu kulture kod Studentskog grada; priroda te priredbe i estradne zvezde koje su učestvovale davno su zaboravljene. Bilo kako bilo, u sali nije bilo dovoljno mesta, pa je – reč po reč – došlo do tuče. Obe strane pozvale su pojačanja, pa se Stanica milicije Novi Beograd našla u iznenadnoj i neočekivanoj neprilici – da sa svojom redovnom smenom na dužnosti te noći razdvaja nekoliko stotina mladih ljudi u borbenom i prilično alkoholisanom raspoloženju. Onda su i oni pozvali pojačanje. Tako je jedna ispuštena situacija narasla u masovnu tuču, gde se sukob studenata i akcijaša izgubio u sukobu jednih i drugih sa milicijom. Bilo je tu sukoba prsa u prsa i uzajamnog gađanja kamenjem. Tom prilikom čuli su se hici iz vatrenog oružja, a dvoje studenata, Tamara Kaliterna sa filozofije i anonimni student književnosti, Mostarac, zadobili su prostrelne rane na nogama lakše prirode; sutradan su mogli sami da odu i zatraže lekarsku pomoć u studentskoj poliklinici u gradu. Milicija je kasnije u privatnim razgovorima tvrdila da oni nisu pucali (možda u vazduh), a da krivca treba tražiti po okolnim soliterima, gde su živeli aktivni i penzionisani oficiri i udbaši.

Na brzinu prizvana pojačanja iz raspoloživih noćnih smena stanica milicije sa teritorije GSUP-a Beograd uspela su kako-tako da lokalizuju sukob do ranog jutra, ali to nije bio kraj. To je bilo jasno i šefovima policije Beograda (Nikola Bugarčić) i Srbije (Slavko Zečević) koje su probudili u nedoba; stvar je postala politički problem vrhunskog prioriteta. Istog ranog jutra 3. juna dopunska pojačanja milicije stižu iz unutrašnjosti i smeštaju se gde se moglo. Zgrada GSUP-a Beograd (29. novembra) bila je tog jutra prepuna dremljivih i uspaničenih milicionara dovedenih rekviriranim autobusima iz cele Srbije. Jutro 3. juna osvanulo je u veoma napetoj atmosferi: razne vesti širile se su se po gradu, a niko nije bio siguran ni u šta.

Studentski grad nije te noći spavao ni trena. Modri od besa i gumenih palica, studenti su organizovali ad hoc sastanke, uvređeni na smrt intervencijom milicije; oni akcijaši bili su zaboravljeni. Dogovoreno je da se sutra ide u Beograd i demonstrira protiv policijske brutalnosti. Naravno da je Služba državne bezbednosti to saznala istog trenutka: Studentski grad bio je uvek dobro pokriven mrežom saradničkih veza.

PODVOŽNJAK: Trećeg juna pre podne sva ta preko noći dovučena milicija, pojačana još i ljudstvom iz Vojvodine, bila je raspoređena po Novom Beogradu, zatvarajući tadašnji željeznički nasip pored Pohorske ulice, nasip koji je tada delio Zemun od Novog Beograda. Jedini prolaz ispod nasipa bio je čuveni podvožnjak, tesna vrata između Azije i Evrope, gde su se dva kamiona jedva mimoilazila, crna rupa sobraćajnice E-10. Iz Studentskog grada krenula je tog prepodneva kolona od dve-tri hiljade studenata sa sve zastavama i Titovim slikama, kako se to već valjalo u ono vreme. Kroz čuveni podvožnjak, naravno, nisu prošli, ali su prošli oko njega, preko nasipa, posle kraćih i žestokih sukoba s milicijom. Milicija se pregrupisala i napravila novi kordon na Novom Beogradu, gde dolazi do još veće tuče u kojoj su studenti privremeno razbijeni na manje grupe. Tu su se pojavili političari sa idejom da studente umire i u dijalogu razuvere od daljeg marša, pa je pok. Miloš Minić ispio batine od milicije, valjda nekih lokalaca koji pojma nisu imali koga biju. Zanimljivo je da milicija nije imala dovoljno snaga – ili manevarskih sposobnosti – da zatvori mostove (Brankov i Stari most), pa su se studenti u malim grupama tokom prepodneva infiltrirali u grad i zaposeli svoje fakultete do ranog popodneva. Na jednom dokumentarnom snimku od tog prepodneva vidi se i mladi Slobodan Milošević kako uzdignute brade i sasvim prisebno razgleda razbojište posle sukoba milicije i studenata, odgovarajuće ozbiljan, kao da ih je on lično rasterao; isti kao i dvadeset godina kasnije.

Milicija je reagovala razumno: više nije bilo nikakvih sukoba, ali su opkolili fakultete i uspostavljena je neka vrsta primirja – vi ne izlazite na ulice, a mi vas ne diramo. Stvar je tako potpuno prešla u političku sferu. Neko u vrhu države i Partije shvatio je da bi svaka dalja primena sile bila štetna i kontraproduktivna. Najbolje je bilo čekati da se strasti smire, a pritom delovati i politički. Ni to nije bilo lako: u vrhu države i Partije mišljenja su bila podeljena. Jedni su bili za primenu sile i čvrste ruke; drugi za blaži i lukaviji pristup. Ovi drugi objašnjavali su da su studentske parole i opšte idejno usmerenje bazično socijalistički i samoupravno opredeljeni i da je reč o energiji koja bi se dala usmeriti u konstruktivnom pravcu. Oni prvi bili su besni zbog same činjenice da se neko uopšte usudio da bilo šta traži „stihijski“ i mimo Partije, pritom još i na ulici. Gradski komitet Saveza komunista Beograda (najveće partijske organizacije u Jugoslaviji!), tada jezgro onoga što će uskoro biti proglašeno za jeres „liberalizma“, bio je na prvoj, umerenoj, strani – što je verovatno bilo od ključnog značaja za dalji razvoj. Rektor Beogradskog univerziteta Dragiša Ivanović zatekao se u Berlinu, pa mu je trebalo sedam dana da se vrati, a onda je ionako sve već bilo gotovo. To su bili tadašnji pametni političari…

OSMEH DRUGA TITA: Posle sedam dana, jedan od tih pametnih (tada Najpametniji), Josip Broz Tito, zaključio je da je trenutak sazreo. Studenti i njihovi učitelji i uzori dovoljno su se izvikali po svojim amfiteatrima i u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja, pod lipama koje su tada tako divno cvetale. Partijska nomenklatura već se izjasnila i diferencirala po tom pitanju, što je Brozu bilo jako važno iz razloga koji će se tek kasnije objasniti. Rektor je još bio u Berlinu. Situacija je došla do svoje logične iscrpljenosti: šta dalje? Niti studenti mogu, niti hoće na ulicu – a i zašto? Istakli su zahteve i čekaju odgovor. Političari čvrste ruke niti mogu, niti smeju da studente silom isteruju sa fakulteta, jer se čeka Mišljenje s Najvišeg Mesta, a nemaju ni povoda – osim pukog protoka vremena, što je slab izgovor za veliko nasilje. Maestralno odmerivši pravi trenutak, Josip Broz Tito izlazi u javnost sa svojim čuvenim govorom od 9. juna: studenti su naša deca, oni su u pravu, tako je, samo napred; dobro, ima tu i „kukolja u žitu“ i raznih „elemenata“ i „snaga“, ali ćemo mi to već razdvojiti i u tom pravcu.

Svima pada kamen sa srca: partijskoj nomenklaturi, umerenoj i čvrstorukaškoj podjednako, jer više ne moraju da se opredeljuju; miliciji, jer može kući; studentima, jer je cela ta stvar dozrela do opasnih razmera, pritom ne znaju šta bi dalje – a da to može besplatno. Uostalom, oni i nisu izašli iz vladajućeg i poželjnog ideološkog okvira; sve dalje od toga bila bi opasna jeres; opet uostalom, njima ni na pamet nije padala višestranačka demokratija kao logički nužan naredni korak; sve i da jeste, ne bi se usudili, iz razloga već objašnjenih.

Igra se čuveno kozaračko kolo, sve strane su proglasile pobedu i pobegle glavom bez obzira.

Samo je Josip Broz Tito ostao da se smeška.

JAVNO MNJENJE: Ceo taj veseli cirkus od Šezdesetosme za nas je mnogo značajniji zbog onoga što se desilo kasnije nego zbog onoga što se desilo tada. Naime, takvi događaji ne rastu na drvetu, nego imaju svoje preduslove u društvenom i političkom kontekstu, kako javnom tako i onom, u to vreme važnijem — potmulom i podzemnom. Kao prvo, smena Aleksandra Rankovića, jula 1966, bila je (za današnje vreme) ogromna trauma: do juna 1968, pa i kasnije, Organi se još nisu bili sasvim snašli. U opštoj i deklarativno jedinstvenoj političkoj klimi osećala su se razna pomeranja. Među studentima javljaju se spontano škole raznih, često sasvim nepotrebnih mišljenja. Podzemno javno mnjenje cveta, Radio-Mileva je glavni izvor informisanja u Beogradu, razočarani smenjeni i prevremeno penzionisani udbaši pričaju po kafanama stvari do tada nezamislive. Vijetnamski rat besni, ali i protesti protiv njega. U Beogradu 23. decembra 1966. dolazi do iznenadnih i neočekivanih demonstracija protiv toga rata. Podstrekači – njih trojica! – ni nadali se nisu da će njihov gest, pisanje na licu mesta i slanje letaka po Sali heroja Filološkog fakulteta, uroditi žestokom tučom sa policijom od sedam uveče pa do pred ponoć po celom centru Beograda; nije ni milicija, koja je na kraju izvela konjicu, vodene topove i bacila lepu količinu suzavca. Zanimljivo, ali taj incident nije urodio bilo kakvim krivično-pravnim posledicama; toliko o traumi od Brionskog plenuma i smene Rankovića. Na stranu to što su na televiziji svakodnevno prikazivane scene studentskih demonstracija u SAD, Nemačkoj i Francuskoj; zbog toga je neko i bio naručio ono pomenuto istraživanje javnog mnjenja na Beogradskom univerzitetu. Svemu tome uprkos, ne bi se moglo reći da je Šezdesetosma bila neizbežna: da nije došlo do te blesave tuče u Domu kulture Studentski grad, teško da bi se nešto uopšte desilo; studenti su ionako jedva čekali da daju ispite u junskom roku i da beže na letnji raspust.

EPILOG: Posledice su, međutim, bile istorijske. Pre svega, sistem je u skladu sa svojom ljudožderskom prirodom morao da prinese čvrstorukaškoj frakciji ljudsku žrtvu. U međuvremenu su Rusi napravili onu svoju epohalnu budalaštinu u Čehoslovačkoj, pa je Broz imao dopunski razlog da se pokaže idejno ispravnim. Stradao je Vlada (ponekad zvani „Revolucija“) Mijanović, ni kriv ni dužan – po optužnici (inače možda, ali to je druga i duža priča). Taj bistri i veoma harizmatični Hercegovac (Trebinje) optužen je zbog nečega što su drugi napisali i štampali i još su sve to uredno i pošteno priznali na sudu. Vlada Mijanović jednostavno je bio idealna pokazna žrtva, pažljivo odabrani simbol. Na kraju je odležao dosta manje nego što je prvostepeno dobio u tom cirkusu od suđenja – a i to je odležao nevin – i postao je legenda za života. To režimu, naravno, nije pomoglo: ispali su budale teške ruke koje zatvaraju nekog tamo klinca na pravdi Boga, a zatim i još neke takve, podjednako nevine. To je još gore izgledalo kad je Tito rasterao hrvatske, pa srpske komunističke reformatore i kad je zavladala brežnjevljevska močvara od 1973. do 1980: svi su tada rekli da režim goni disidente Rusima za ljubav.

Ono što bi se – uz velike rezerve i fusnote – moglo nazvati „studentskim pokretom“ bilo je još pre junskih događaja na putu da se pocepa na dve frakcije, mada je reč bila o bliskim prijateljima i saborcima na terenu. Jedni su bili više nekako dogmatski nastrojeni i prjamalinjejni marksisti-lenjinisti; drugi su bili vesela družina šaljivdžija rableovsko-vinaverskih uverenja, satiričari, kalamburdžije i zajebanti – jednom preciznom reči. Povest onih prvih ispričana je u mnogim knjigama o političkoj represiji u nenarodnom režimu Josipa Broza i njegovih nedostojnih naslednika i mi to cenimo i poštujemo, ali se nećemo sada time baviti. Ovi drugi, međutim, ostavili su u ovoj kulturi i političko-intelektualnoj klimi dragocene i duboke tragove koji, nažalost, još nisu dovoljno istraženi i priznati. Njima ništa nije bilo sveto i sve je bilo predmet sprdnje; posle okupacije Čehoslovačke u avgustu 1968. nije im više bio svet ni drug Lenjin, pa je do očekivanog razlaza i došlo – ali samo na privatnom planu: upravo su oni bili glavni svedoci odbrane Vlade Mijanovića na sudu.

U NASTAVKU: To je bilo prirodno: Vlada Mijanović bio je optužen zbog jednog jedinog, zaplenjenog i uništenog broja lista studenata Filozofskog fakulteta koji su sastavili ovi o kojima je reč i oni su to uredno priznali, ali nisu imali harizmu i simbolički značaj Vlade „Revolucije“ na koga se komunistička nomenklatura okomila, prepoznajući u njemu sebe iz svoje herojske mladosti – po nekim tumačenjima. Taj list zvao se „Frontisterion“, što na grčkom znači „mislionica“ (iz Aristofanovih Oblakinja; tamo se komediograf sprda sa Sokratom). Navodno postoji jedan sačuvani primerak, krađom spasen iz kandži nenarodnog pravosuđa i bilo bi lepo štampati ga iznova. Reč je urnebesno smešnoj kombinaciji erudicije, jezičkih kalambura i otrovnih političkih aluzija, ezopovskih insvinjuacija, kako bi to autori nazvali. Najsporniji tekst zvao se „Bazileus Orgija Konfront u poseti prijateljskim varvarskim zemljama“. Možete misliti koliko su se Udba i tužilaštvo namučili i izbrukali objašnjavajući da je to aluzija na druga Tita.

Najdalje dokle su ti veseljaci i zajebanti stigli u institucionalnom smislu bilo je osnivanje Međunarodnog instituta za kućnu književnost, 2. juna 1972. u Beogradu. Na požutelom osnivačkom aktu potpisani su predsednik Velimir Ćurgus Kazimir i sekretar Svetlana Slapšak (akt je možda apokrifan, jer je Svetlana u to vreme možda još bila Kojić, ali to prepuštamo potpisnicima i istoričarima). U tom, ajde da kažemo, pokretu (mislim da je to najbliži organizacioni pojam za ta eminentno anarhistička posla) isticali su se Svetlana Kojić (Slapšak), Kazimir, Milan „Kirilo“ Ćirković (po njemu su se uspešni kalamburi zvali „kirilizmi“), Zoran „Micko“ ili „Mali Minda“ Minderović, kao osnivači i pokretači. Bilo ih je još; imaju i svoj idejni podmladak, ali nećemo grešiti dušu nabrajajući dalje, jer nemamo mesta za sve. Valja pomenuti i legendu, pokojnog Stevu Medića, neopevanog heroja imitacije i parodistike, zbog koga su Broza prozvali Steva. Manje-više ceo sadržaj tog zabranjenog i uništenog „Frontisteriona“ na kraju je ipak infiltriran u bezazlenu srpsku javnost kroz list „Stradija“, malo pomalo. Institut nije gubio vreme: u izvesnoj složenoj i opasnoj borhesovskoj specijalnoj operaciji junak jednog od Kazimirovih romana stekao je svoje legitimno mesto u jednoj strašno važnoj belosvetskoj enciklopediji kao stvarna ličnost (u detalje ne smemo, jer su službena tajna). Institutu dugujemo blistava dostignuća u razvoju nepostojećih jezika i poeziji pisanoj na njima. U istoriji filozofije Institut je zaslužan za otkriće i rehabilitaciju taoističkog pretkonfučijanskog filozofa po imenu Jao Ce Ze, koga je kineski nenarodni režim u doba kulturne revolucije pokušao da izbriše.

Dok je tako podzemni nastavak Šezdesetosme živeo svoj veseli život, sprdajući se sa svime postojećim, vreme je prolazilo, a učitelji i uzori išli svojim putevima. Mihajlo Marković, Nikola Milošević i Stevo Žigon otišli su tamo; Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov, Srđa Popović ostali su tu negde („Zidovi, zidovi, zaključana vrata, zovite mi, zovite Srđu advokata!“; narodna pesma s kraja šezdesetih).

Moglo bi još, ali nema mesta.

Miloš Vasić

(Autor je 3. jun 1968. dočekao radeći smenu 06-12 h na mestu dežurnog saobraćajca na raskrsnici Vasine i Zmaj Jovine. Kasnije je poslušao savet kineskog mudraca Jao Ce Zea da „treba sačuvati prisustvo duha i odsustvo tela“ i udaljio se ka neverničkim zemljama dok to sve ne prođe.)