Sećanje na mračna vremena

Od pre četrdeset godina, kada je prikazan Bunjuelov Anđeo uništenja kao prvi film novorođenog festivala, na Njujorškom filmskom festivalu prikazano je preko 2000 filmova nepoznatih i priznatih autora iz 57 zemalja. I ove jubilarne godine, upravo završeni festival koji je trajao od 27 septembra do 13. oktobra nastavlja tradiciju gajenja umetničkog kvaliteta prikazivanjem selekciije 26 dugometražnih i 17 kratkih filmova iz 25 zemalja.

„Festival se nije mnogo promenio od kada sam ga ja preuzeo 1988. Osnovna struktura – oko 25 filmova – ostaje i dalje ista. Njujorški festival nije panorama, nego selekcija s određenim pogledom, specifičnim stavom u odnosu na ono što se danas događa u kinematografiji“, kaže njegov glavni selektor Ričard Penja. Njujorški filmski festival često je opisivan kao butik među robnim kućama u odnosu na manje selektivne festivale kao što su Toronto ili Sandens gde se primaju i prikazuju stotine filmova.

TRAGIKOMEDIJA SVAKODNEVICE: „Izvanredna raznolikost dela na ovogodišnjem festivalu i prisustvo umetnika u različitim fazama karijere daju utisak da današnja svetka kinematografija otkriva ne samo nove priče nego i nove načine njihovog kazivanja“, izjavio je Ričard Penja, predsednik festivalskog žirija. „Uzmimo samo, na primer, Ponedeljak ujutro Otara Joselianija, neobično originalnu priču o prozaičnosti savremenog života, braka, rada, ili Ljubav i Dajana Dženifer Dvorkin, koja je napravila prodoran, snažan portret američke porodice u svom prvom dokumentarnom filmu .“ Pored mladih reditelja, raznovrsnosti selekcije doprineo je niz svežih ostvarenja asova kao što su uvek pouzdana, precizna Kler Deniz, Marko Belokio i doajen evropskog filma Manoel de Oliveira. I zaista, ove godine, među raznovrsnim filmovima, teško je bilo uočiti dominantan trend ili temu. Ako je bilo nešto što bi se moglo nazvati trendom to bi bilo upravo bogatstvo svežih interpretacija poznatih tema i žanrova, naročito tragikomedije.

Sva tri udarna filma ovogodišnjeg festivala mogla bi se svesti pod žanr tragikomedije ili mračne komedije. Festival je otvoren u njujorškom „Linkoln centru“ filmom O Shmitu s Džekom Nikolsonom u glavnoj ulozi, mladog američkog reditelja Aleksandra Pejna, kome je to tek treći film. Pejn je debitovao na Minhenskom festivalu filmom Građanka Rut, da bi zatim bio nominovan za Oskara za scenario za film Izbori. U festivalskim kuloarima već se ranije govorilo o Džeku kao o sigurnom kandidatu za Oskara za glavnu mušku ulogu i o neponovljivoj Kati Bejts, koja igra njegovu buduću ekscentričnu priju, kao o kandidatu za sporednu žensku ulogu. Nikolson, koji uglavnom igra ekscentrike ili samo „Džeka“, ovde ide protiv svog tipa, ubedljivo igrajući tužnog, sredovečnog, neprivlačnog, običnog Vorena Šmita, službenika kompanije za osiguranje iz Omahe, Nebraska, koji u kratkom periodu gubi posao (odlazi u zasluženu penziju), suprugu s kojom posle 40 godina braka nema ništa zajedničko (srčani udar), kćerka (udaje se za budalu). Penjući se u mobilnu kuću na točkovima koju je kupio za „zlatnu“ penziju, Šmit se upućuje na put samootkrića bez velikih otkrića i bez drame.

Pejnova mračna komedija bliža je sumornoj Ozuovoj viziji starenja u Tokijskoj priči nego Nikolsonovim ranijim road-filmovima, filmovima o putovanju kao samospoznaji, kao što su Jahač u sedlu ili Pet lakih komada. Jedina svetla tačka u Šmitovoj usamljenosti jesu pisma koja piše šestogodišnjem dečaku u dalekoj Tanzaniji a koga je „usvojio“ za 22 dolara preko organizacije koja se reklamira na televiziji. Jedina komunikacija koju Šmit ima je ona s dečakom koga nikad nije video, niti će ga ikada videti, i koji, naravno, ne može ni da čita njegova pisma.

KUPONI OD PUDINGA: „Centralni“ film festivala bio je Punch–Drunk Love (Ošamućena ljubav), najavljen kao „laka, romantična komedija“, mladog Pola Tomasa Andersona, kome je to takođe tek treći film, mada je njegova jedinstvena filmska vizija već ostavila duboku impresiju u filmovima Noći bugija i Magnolija. Ošamućena ljubav je još jedna prilično sumorna, uznemiravajuća priča sa srećnim krajem – stakato komedija za naše nervozno vreme. Ovo je prvi nastup Adama Sendlera na Njujorškom festivalu. Reditelj P.T. Anderson, kome je ovo četvrti film, nagrađen je za ovo ostvarenje za najbolju režiju u Kanu. On je i autor scenarija. Intrigiran člankom u „Tajmu“ o čoveku koji je pronašao štos da ako skupi kupone određenog pudinga za samo 3000 dolara, može da dobije vrednost od milion milja za besplatno letenje, obratio se veoma popularnom komičaru Adamu Sendleru i predložio da napiše film specijalno za njega. Inspirisala ga je specifična Sandlerova komika. Isto tako je lik Lene (njegove devojke) napisan specifično za dobitnicu Oskara, sjajnu Emili Votson, koja je kao i Sendler želela da proba nešto novo: bilo joj je dosta filmova, kaže, u kojima „samo plače i umire“. Iz ove saradnje rodila se vizualno visoko stilizovana komedija u stilu Žaka Tatija, snimljena u tehnikoloru, u jarkim bojama iz filmova pedesetih godina, koja se stalno, kao i njen protagonista, kreće između frustriranosti, čak i nasilja, i blagosti i liričnosti. Ovaj film je najveći Andersonov filmski eksperiment ne samo u smislu žanra nego i slikovnosti, ritma i zvuka, jer je za razliku od sporog, utišanog ritma Magnolije režiran u uznemirujućim stakato ritmovima, a trenuci privremenog zatišja narušeni su iznenadnim oštrim zvucima ili kao neočekavano oštrim izlivima gneva glavnog junaka poput nokaut udaraca pesnicom – otuda i skoro neprevodiv naslov.

Još jedan film koji se očekivao s nestrpljenjem je Autofokus filmskog veterana Pola Šredera. On prati uspon i pad Boba Krejna, zvezde trećerazredne televizijske serije Hoganovi heroji s Gregom Kinerom u glavnoj ulozi i ima elemente tragikomedija.

Festival je zatvoren filmom nekadašnjeg „anfan teribla“ a sada međunarodno priznatog autora Pedra Almodovara Govori s njom. Almodovarov film je priča o usamljenosti, o lečenju rana od strasti. To je priča i o neobičnom prijateljstvu dva čoveka, Benigna (Havier Kamara) i Marka (Dario Grandineti). Ali, Almodovarov novi film je istovremeno i bogata tapiserija umetnosti, muzike, spektakla. Pored borbe bikova, film sadrži dve moderne baletske predstave Pine Baus, živo izvođenje pesme Kukurukuku Paloma od strane legendarne brazilske superzvezde Kaetana Velosa i sedmominutni crno-beli, nemi film, koji je Almodovar kreirao kao film u filmu.

Više nego raskošna tapiserija umetnosti jeste i neobičan film ruskog reditelja Aleksandra Sokurova Ruski kovčeg, panorama ruske istorije snimljena u jednom jedinom snimku. Zahvaljujući najnovijoj tehnologiji to je najduži neprekidan snimak u istoriji kinematografije. „Stedikam“ u rukama Tilmana Gurtnera, nemačkog kamermana iz filma Trči Lola, trči, lebdi kroz galerije i sobe Ermitaža, dok 860 glumaca i 1200 statista, uz pratnju tri simfonijska orkestra, rekonstruišu razna poglavlja iz ruske carske istorije koja se pretapaju jedno u drugo kao slike u snoviđenju.

Pripovedač (koga nikad ne vidimo) je savremeni ruski umetnik koji se budi posle saobraćajne nesreće i ne zna da li to sve sanja ili je umro, a naš/njegov vodič kroz Ermitaž i Zimski dvorac je duh, Francuz iz XIX veka, koji jedini vidi pripovedača i stalno se s njim raspravlja o originalnosti ruske umetnosti.

Sokurov je rekao da mu je cilj bio da uhvati „tok vremena u jednom dahu“ na čisto kinematografskom jeziku, što je ovim filmom i uspeo. Istoriju posmatramo u epizodama, kao da virimo kroz ključaonicu. Film nam omogućuje da je osetimo kao blisku i daleku istovremeno: zavirili smo i za časak ugledali Petra Velikog, Katarinu Veliku, Puškina, kako dišu, kako žive, pregledali najlepše slike carske kolekcije, pomislili: toliko lepote, toliko raskoši, progutano vremenom.

ODBIJENA VIZA: Pored Sokurova, i nekoliko drugih filmova na festivalu imalo je istorijske teme, posebno dva potresna ostvarenja iz Velike Britanije (Krvava nedelja Pola Gringrasa i Magadelenske sestre Petera Mulena), zatim Slobodan prolaz Bertrana Tavernijea, drama o pravljenju filmova u Parizu pod nemačkom okupacijom, Mrtvi ugao – austrijski dokumentarac o Hitlerovoj sekretarici Traudl Junge, kao i korejski biografski film Civaseon Im Kvon Teka.