Srećna nova „Književnost“
Prošlo je ciglih 28 leta otkad je Vuk Krnjević preuzeo uređivanje časopisa „Književnost“: te 1977, nesvrstanim svetom još je uveliko harao Drug Tito a svrstanim Sex Pistolsi, Vojislav Šešelj je bio golobradi intelektualac naprednih lenjinističkih nazora, Dobrici Ćosiću je nada još bila dublja od strepnje, a našom su otadžbinom drmali nepravedno zaboravljeni likovi poput drugova Branka Mikulića, Ali Šukrije, Radovana Vlajkovića, Dušana Čkrebića ili Staneta Dolanca. Danas ta imena zvuče poput egzotičnih glasova iz nekih drevnih vremena, možda čak mitskih, u stvarnosti nikada odigranih. No, nije li i s „Književnošću“ tako? Nakon velikog uspona u osamdesetim, ovaj je časopis devedesete i ono posle proveo tavoreći u nemaštini i posvemašnjoj dezorijentaciji, kao i njegov izdavač, uostalom. Agonija je dugo, predugo trajala, tako da je časopis otkliznuo u udobnu irelevantnost, i dalje se nije imalo kuda: ako ga ugasite, niko to ionako neće primetiti; ako krenete iznova, možda se i dogodi čudo.
Novo uredništvo, na čelu sa Milovanom Marčetićem (koji je sve što je do sada uređivao, dobro uređivao), pripremilo je prvi, prolećni broj neke potencijalne Srećne Nove „Književnosti“ tako da se vredi nadati da joj trud nije uzaludan, što će reći da u njojzi i ima nešto pravih poslastica za čitalačke hedoniste. Tu je, pre svega, nesmiljeno pronicljivi i duhoviti putopisni zapis Viktora Jerofejeva sa njegovog izleta na beogradski Sajam knjiga: šta je i koga je sjajni ruski pisac zatekao u infantilno i groteskno rusofiličnoj južnjačkoj nedođiji, špikovanoj bizarnom (para)intelektualnom florom i faunom, to se ne da prepričati, u tome se mora neposredno uživati! Tu je takođe odličan, mada glede društvenih prilika „bajat“, putopisni medaljon drugog velikog Rusa, Josifa Brodskog, potom izvrsna pripovetka Džulijena Barnsa iz nedavno objavljene zbirke The Lemon Table, predsmrtni zapis Migela de Servantesa i mnoštvo drugih lipih stvari, a na koncu i „Književni zanimator“, satirična rubričica o likovima i naravima iz ovdašnjeg „književnog života“, a po uzoru na legendarnu Ulicu Stanislava Vinavera iz „Književne reči“ iz njenih najboljih dana. Za početak dovoljno ubedljiv zanimatorski upad u kreketnu dosadu naše žabokrečne „periodike“!
