Srećna nova „Književnost“
Prošlo je ciglih 28 leta otkad je Vuk Krnjević preuzeo uređivanje časopisa „Književnost“: te 1977, nesvrstanim svetom još je uveliko harao Drug Tito a svrstanim Sex Pistolsi, Vojislav Šešelj je bio golobradi intelektualac naprednih lenjinističkih nazora, Dobrici Ćosiću je nada još bila dublja od strepnje, a našom su otadžbinom drmali nepravedno zaboravljeni likovi poput drugova Branka Mikulića, Ali Šukrije, Radovana Vlajkovića, Dušana Čkrebića ili Staneta Dolanca. Danas ta imena zvuče poput egzotičnih glasova iz nekih drevnih vremena, možda čak mitskih, u stvarnosti nikada odigranih. No, nije li i s „Književnošću“ tako? Nakon velikog uspona u osamdesetim, ovaj je časopis devedesete i ono posle proveo tavoreći u nemaštini i posvemašnjoj dezorijentaciji, kao i njegov izdavač, uostalom. Agonija je dugo, predugo trajala, tako da je časopis otkliznuo u udobnu irelevantnost, i dalje se nije imalo kuda: ako ga ugasite, niko to ionako neće primetiti; ako krenete iznova, možda se i dogodi čudo.
Novo uredništvo, na čelu sa Milovanom Marčetićem (koji je sve što je do sada uređivao, dobro uređivao), pripremilo je prvi, prolećni broj neke potencijalne Srećne Nove „Književnosti“ tako da se vredi nadati da joj trud nije uzaludan, što će reći da u njojzi i ima nešto pravih poslastica za čitalačke hedoniste. Tu je, pre svega, nesmiljeno pronicljivi i duhoviti putopisni zapis Viktora Jerofejeva sa njegovog izleta na beogradski Sajam knjiga: šta je i koga je sjajni ruski pisac zatekao u infantilno i groteskno rusofiličnoj južnjačkoj nedođiji, špikovanoj bizarnom (para)intelektualnom florom i faunom, to se ne da prepričati, u tome se mora neposredno uživati! Tu je takođe odličan, mada glede društvenih prilika „bajat“, putopisni medaljon drugog velikog Rusa, Josifa Brodskog, potom izvrsna pripovetka Džulijena Barnsa iz nedavno objavljene zbirke The Lemon Table, predsmrtni zapis Migela de Servantesa i mnoštvo drugih lipih stvari, a na koncu i „Književni zanimator“, satirična rubričica o likovima i naravima iz ovdašnjeg „književnog života“, a po uzoru na legendarnu Ulicu Stanislava Vinavera iz „Književne reči“ iz njenih najboljih dana. Za početak dovoljno ubedljiv zanimatorski upad u kreketnu dosadu naše žabokrečne „periodike“!
Vlada Divljan (1958–2015), beogradski “večiti dečak”, jedna je od onih ličnosti koje će uvek iznova buditi pažnju, kakav god da je povod
Na vrhu, scenario i režija Džesi Armstrong, HBO Max
“Stereolab”, Instant Holograms on Metal Film (Duophonic / Warp Records)
Na primeru izbora u Zaječaru i Kosjeriću se vidi da istina nije data, nego je zadata. Istina je zadatak koji građanin ispunjava. Ona se uvek osvaja
Ispada da opozicija nije pobedila ni u jednom od ova dva mesta. Ali, pre nego što upadnemo u bezdan defetizma, treba primetiti da je sve prošlo najbolje što može u ovom trenutku. I da od sad pa nadalje, može da bude samo bolje
Žitelje Kosjerića i Zaječara zapala je velika simbolička dužnost. A to je da svojim glasom odbrane čast Srbije od revizionističkog režima koji joj pljuje u oči pretvarajući žrtve u krivce i čije nasilje i laži zaista podsećaju na fašizam
Izbori u Kosjeriću i Zaječaru
Kako je naprednjački brod počeo da tone Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
