Savremeni umetnik je marginalan

Kontroverzni belgijski umetnik Jan Fabr (1958), čiji smo dvadesetčetvoročasovni spektakl Olimp imali prilike da gledamo 2017. godine na BITEF-u, ovih dana ponovo je gost Beograda. Likovna izložba Fabrovih ranih radova kojom uvodi gledaoca u suptilnosti sveta insekata, Praznik malih prijatelja, otvorena je u petak u Narodnom muzeju i traje do 5. aprila. U Narodnom pozorištu predstavljen je poslednji deo Fabrove autobiografske trilogije Noćni dnevnik

1992–1998, a izvedena je i monodrama Noćni pisac, po motivima iz dnevnika koje je Fabr vodio od sredine sedamdesetih do sredine devedesetih godina. „Vreme“ je sa Fabrom razgovaralo o njegovoj fascinaciji insektima, detinjstvu u jednom od najsiromašnijih naselja Antverpena, granicama koje umetniku (ni)je dozvoljeno da pređe. Intervju je vođen u četvrtak 20. februara, u bifeu Narodnog pozorišta u Beogradu. Evo o čemu je bilo reči dok je diktafon bio uključen.

„VREME„: Više puta ste bili gost Beograda. Koliko je publika ovde otvorena za često kontroverznu savremenu umetnost kakvu stvarate?

JAN FABR: Savremeni umetnici su oduvek bili marginalni i imaju ograničenu publiku. To nije slučaj samo na Balkanu, tako je i u Parizu, Rimu i Briselu. Svuda je isto.

U subotu je u Narodnom muzeju otvorena izložba Praznik malih prijatelja, koja sadrži uglavnom vaše rane radove, iz perioda kada ste istraživali svet insekata. Šta vas je fasciniralo u vezi sa insektima?

Kada sam imao 10 godina, od roditelja sam dobio Komplet za laboratorijske eksperimente br. 1, a nekoliko godina kasnije Komplet br. 2 i mikroskop. U podrumu sam napravio malu „laboratoriju“ gde sam izvodio eksperimente. Prvo što me je fasciniralo bilo je otkriće da paukovi preuzimaju moju podrumsku laboratoriju kada mene nema po 5-6 dana. Pravili su mreže, osvajali prostor. Primetivši to, počeo sam da pravim prve crteže paukova – vrlo pametnih životinjica sa izuzetnim analitičkim sposobnostima. U dvorištu sam se igrao malog doktora Frankenštajna: iskopavao sam crve iz zemlje, hvatao muve i komarce, proučavao njihova krila i razvrstavao ih po mirisu. Miris je bio jako važan, i dalje osećam da dobra umetnost ima miris, to je kao neka vrsta instinkta koji me vodi. Od ujaka sam kasnije dobio knjige Žan Anrija Fabra (1823–1915, entomolog koji je uticao na rad Čarlsa Darvina, prim. novinara), koje su bile deo naše porodične biblioteke. One su uticale na način na koji sam počeo da posmatram insekte – kako planiraju kretanje po prostoru, kako obeležavaju teritoriju – a tu sam saznao i da su insekti stariji od ljudskih bića, faktički najstariji „kompjuteri“ na svetu, u kojima je pohranjena memorija cele planete. Umetnik radi sa istorijom i sećanjima, zato je ovo za mene bilo posebno važno.

Izložbu Praznik malih prijatelja priredila je izvrsna mlada kuratorka Joana de Vos, koja je za ovu izložbu izabrala moja dela nastala od 1977. do 1979. godine. To je važan period jer prikazuje srž mojih razmišljanja u vizuelnoj umetnosti. Osnovna tema je mehanika života, tu su moja čitanja te mehanike u flamanskom, italijanskom i francuskom slikarstvu, skelet počela kao simbol mosta između života i smrti…

Odrasli ste u siromašnom naselju, pričali ste da ste živeli teško i da ste kao mladić čak provaljivali u kuće i pljačkali. Danas ste svetski poznat umetnik. Kako ste izveli takav životni zaokret?

Za mene su postojale dve mogućnosti: da postanem mafijaš ili umetnik. Izabrao sam put umetnosti jer je to značilo da ću služiti lepoti. Lepota me je povela na taj put, probudila je u meni radoznalost, pružila mi zadovoljstvo… Da sam postao mafijaš, bio bih neka vrsta Robina Huda – uzimao od bogatih i davao siromašnima, da budem sluga višem cilju. Odabrao sam da budem sluga lepote. Mnogi moji prijatelji iz mladosti završili su u zatvoru. Međutim, u tom svetu oduvek sam se divio kodeksu časti koji je postojao – data reč se ispunjavala, to je zaista nešto značilo. I dalje 100 odsto stojim iza onoga što obećam i ispunjavam datu reč – padam na kolena da ispunim ono što svet od mene traži, tu su strast i ljubav… Takođe, kada ste umetnik, uvek se borite protiv sistema. Ali, ne želim da romantizujem mafijaše. Ne sviđa se meni ubijanje i povređivanje drugih ljudi, kada govorim o tom svetu u pozitivnom svetlu, to je više poetska metafora.

Transformisao sam se kao leptir – imate larvu, iz nje se s vremenom razvije nešto prelepo. Kao mlad umetnik se stalno tražite – pogledate se u ogledalo i pitate se šta znači ova koža, ove suze, ova sperma… Tako počinje istraživanje sebe kroz koje se odvija preobražaj.

Svet je čuo za vas kroz kontroverzne performanse kao što je bacanje mačaka 2012. godine, kada ste rekreirali fotografiju Dali Atomicus, koju je 1948. rekreirao Filip Helsman, na kojoj su u pokretu uhvaćene tri mačke bačene u vazduh i Salvador Dali u skoku. Zbog tog performansa kritikovale su vas organizacije za zaštitu životinja. Postoji li neka granica koju ne biste prešli?

Ja sam 1979. godine želeo da rekreiram poznatu fotografiju, pa sam izveo performans sa plesanjem, dok je trebalo da mačke lete oko mene. Organizovano je snimanje performansa, vlasnici mačaka su bili tu. U 99 odsto slučajeva, mačka se dočeka na noge kad je bacite. Imali smo jednu mačku koja je istegla mišić, pa se malo krivila dok hoda, ali ništa nije bilo slomljeno i nije bila povređena. Mene su optužili da istežem noge mačkama, da ih povređujem, mrzim, udaram o zid i slično. Taj performans su izmanipulisali ekstremni desničari, ispalo je da sam čak bacao mačke u toalet! Verujte mi, ja obožavam životinje, to su najbolji doktori i najveći filozofi na svetu.

Radio sam razne neobične i ekstremne stvari kada sam bio mlad. Pošto sam umetnik, u vizuelnoj umetnosti i performansu volim da istražujem, eksperimentišem, da testiram sebe mentalno i fizički. Kada radim sa plesačima i igračima, ja preuzimam odgovornost za njih i tu se vodim jednim osnovnim pravilom, a to je pravilo međusobnog poštovanja. Kada postoji međusobno poštovanje, sve je moguće.

Pored izložbe, u Beograd dolazite sa trećim delom autobiografske knjige o razmišljanjima mladog umetnika Noćni dnevnik 1992–1998 i monodramom Noćni pisac po motivima iz knjige. Koliko je to priča o „čoveku koji se krije iza umetnika?“

Nema čoveka koji se krije iza umetnika, barem ne u mom slučaju. Nema razlike između mene kao ljudskog bića i mene kao umetnika, osim što mi profesionalizam ne dozvoljava da delim svoje intimne misli i osećanja. Dnevnik sam, čak i prvi deo nastao krajem sedamdesetih, pisao sa idejom da će jednoga dana biti objavljen. Moja intima provejava kroz njega, ali neznatno. Nikada nisam imao mobilni telefon ni kompjuter, jer volim erotičnost fizičkog kontakta sa papirom i olovkom. Marija Martens, moja asistentkinja već više od 37 godina, čuva sve moje beleške, prekucava ih i daje rukopise izdavačkim kućama. Ja ponekad bacim pogled na to što sam pisao i osećam se čudno kad to čitam, kao da se radi o nekoj drugoj osobi, jer sam to mnogo mlađi ja, sa drugačijim ambicijama i aspiracijama. Potrebno je mnogo vremena da se postane mladi umetnik. Danas sam mlađi nego kada sam imao trideset ili četrdeset godina. Sa trideset sam bio mator čovek – bio sam veoma ozbiljan jer sam želeo da budem ozbiljno shvaćen kao umetnik; to je ono što čovek želi kad ima trideset godina. Kada imate šezdeset godina kao što ja sada imam, vaše ambicije se više ne vezuju za spoljni svet. Gostovao sam u najvećim svetskim muzejima i pozorištima, više nemam potrebu za tom vrstom samoaktualizacije. Kako stariš, tako se ambicije okreću ka unutra. Čak bi moja privatna persona mnogo radije iskoristila ovih pola sata za crtanje ili čitanje, nego za intervju, ali me je profesionalizam naterao da sednem ovde i porazgovaram sa vama. Podvojenost postoji samo u tom smislu.

Šta biste poručili mlađem sebi?

Dohvatio bih ga i premlatio jer je arogantno đubre, ali bih mu se i zahvalio jer da nisam bio tako arogantan i tvrdoglav kao mlad, danas ne bih bio ono što jesam.