San o revoluciji

Namerno ili ne, tek, neposredno pred Prvi maj održana je premijera filma Beli lavovi u kome se često pominju radnici, radnička klasa, njihova prava i težak život. Scenarista, reditelj, glavni glumac i producent Belih lavova je Lazar Ristovski. Pre ovog, Ristovski je režirao i bio i kompletan autor filma Belo odelo (1999). Između ova dva ostvarenja, kao vlasnik producentske kuće Zillion, bio je producent desetak filmova. Glumačku karijeru je počeo u pozorištu, ali se nakon oko 4000 predstava (Hamlet, Dugo putovanje u Jevropu, Amadeus, Mrešćenje šarana, Urnebesna tragedija, Don Žuan, Mušica, Mara Sad), sjajnih uloga i nagrada, odlučio za film. Od četrdesetak filmova u kojima je igrao pomenimo Original falsifikata, Tito i ja, Podzemlje, Bure baruta, Mali svet, San zimske noći, i Sveti Georgije ubiva aždahu. Domaće i inostrane nagrade dobio je i kao glumac, i reditelj, i kao producent. Lazar Ristovski je napisao i dva romana, oba su bestseleri, Belo odelo i Kako sam dobio Oskara.

„VREME„: U Belim lavovima „reklamirate“ radnike i rad, kategorije koje su nekad bile u prvom planu. Da li predosećate/najavljujete vraćanje stare mode?

LAZAR RISTOVSKI: Mislim da se ta situacija polako menja. Kao što „Grand šou“ više nije najgledanija emisija tako i mladi menjaju svoje uzore. Mislim da se ipak ljudi okreću radu i pozitivnim junacima, koje biraju za uzor.

U Radničkom repu je i stih „više Tito nas je voleo nego sada vi„. Šta sugerišete?

Pa, zar nije radnicima bilo bolje za vreme vladavine Tita?

U sat i po filma priča se o našem životu, o državi, vlasti, politici, mnogo toga što ljudi u Srbiji svakodnevno, godinama, govore. Da li bi se, zato, moglo reći da su Beli lavovi nešto kao kolektivna terapija?

Mislim da ste to dobro definisali. To se upravo dogodilo sa Radničkim repom i sa filmom uopšte. Između ostalih njegovih „zamki“, kako za sladokusce i poznavaoce filma tako i za kritičare, ima razloga da film Beli lavovi gledaoci posmatraju i kao kolektivnu terapiju. Zašto je to tako? Ja sam preuzeo na sebe, tačnije rečeno moj lik Dile koga tumačim, na neki način je glasnogovornik i savest radnika u Srbiji. Sve ono što narod boli i o čemu sanja, ono što ne sme da kaže zato što se još uvek boji, rekao sam umesto njih. Vidim da to znaju da cene jer pune bioskope da vide film koji govori o njima, njihovim komšijama i prijateljima. Svi smo mi negde mislili da ćemo živeti bolje ili zaraditi više. Ljudski je to. Sanjati o boljem životu. Stvarnost je ipak malo surovija. Zato čovek u sebi mora da gaji to osećanje slobode, koje mu niko ne može uzeti, to je njegov najveći kapital, i ravnopravnost sa velikim i bogatim čovekom. Uostalom, onaj ko je nesrećan, neka pomisli da na kraju svi idemo na isto mesto i već će mu biti mnogo lakše.

Glavni junak filma poziva na svetsku revoluciju u kojoj će sve na svetu da stane, kada bogati neće zaraditi ni jedan jedini dolar.

Priča o revoluciji u ovom filmu je, u stvari, san o revoluciji. Ipak je ovo jedna priča-utopija. Bar što se tiče Srbije. Ne mislim da je Srbiji sada potrebna bilo kakva revolucija u pravom smislu te reči, kakve se događaju na afričkom tlu. Mi smo tu katarzu prošli u poslednjim ratovima i u borbi sa našim poslednjim vlastodršcem Miloševićem. Ali ipak, ova priča je opomena za buduća vremena i sećanje na prošla. Ono što je u priči aktuelno i stvarno su nezaposlenost mladih ljudi, propale fabrike, tajkuni koji su moćni koliko i država, i to je razlog da narod diže svoj glas. San o svetskoj revoluciji je moj lični san koji sam kao mali sanjao, i koji me još ponekad poseti na javi. Možda će on biti uskoro aktuelan na celom svetu, ako se bogati ne opamete i ako se ukupni svetski kapital ravnomernije ne podeli.

Ako, kao što kažu, umetnost ima moć da utiče na svest ljudi, da li očekujete takvo dejstvo vašeg filma na publiku?

Očekujem da publika posmatra film kao umetničko delo, a ne kao pamflet. Mislim da u filmu Beli lavovi ima za svakoga ponešto. Ja sam, kao reditelj, postavio razne „zamke“ koje će publika nadam se sa zadovoljstvom otkrivati. Zamke do čijih rešenja je potrebno malo mućnuti glavom, i do kojih se ne dolazi na prvu loptu. Publika voli da je ne potcenjujemo i da joj ne podilazimo. Ja sam to naučio u pozorištu.

Ko je glavni junak filma: Dile, radnik koji se bori da preživi u vremenu tranzicije, ili Lazar Ristovski, čovek kome sude i presuđuju zato što govori protiv države?

Eto, to je jedna od stvari koju sam bacio publici kao udicu i koju gledalac koji misli, otkriva kao slagalicu u ovoj priči. Na početku filma, na pitanje nevidljivog inspektora kako mu je pravo ime, Dile, moj junak, odgovara – Lazar Ristovski. Mnogi su bili šokirani kada su to čuli i nisu tačno znali šta je to, i zašto na početku filma rušim i demistifikujem iluziju zbog koje se ide u bioskop? To je moja potreba da se igram. U umetnosti ne treba nikada zaboraviti da je važan taj osećaj igre. Homo ludens, „čovek koji se igra“, je moja vodilja u poslu. Bez tog osećaja i radosti stvaranja nema pravog rezultata. Ta scena „priznanja“ je i moj stav i moja želja da se jasno zna da ja duboko stojim iza mog filma i iza onoga što moji junaci u filmu rade i govore. Hteo sam da kažem da je ovo moj, ličan, autorski pogled na ovo vreme, u svakom smislu. Ali ta scena govori i o svima onima koji su u borbi za slobodu mišljenja bili žrtve. Ona je diskretni omaž mnogim herojima. Nije lepo da ja objašnjavam ono što sam uradio, ali ponekad nije loše neukima ukazati na putokaz. Iza svake revolucije uvek stoji samo jedan čovek. Masa je tu da ga prati. Revolucija je, kako kaže aforističar Janko Baljak, „samo čas istorije u prirodi“.

Neposredno pred premijeru filma izjavili ste da je „ovo ostvarenje veoma poučno„. Kome ste uputili lekciju Beli lavovi, političarima? Očekivali ste da će na premijeru doći mnogi iz vlasti, ali ih nije bilo. Da li ćete im upisati minus?

Pozvao sam neke ljude koje znam i koji se bave politikom. Neki su i došli, gradonačelnik Đilas, ministar kulture Predrag Marković koji je u poslednji čas pomogao da se film i završi, ministar Dragan Šutanovac, ministar Oliver Dulić. No, na svu sreću, ne meri se kvalitet filma po prisustvu ministara na premijeri. Pozvao sam i predsednika Tadića, ali mi iz kabineta nisu ni odgovorili. Ali ja se na njih ne ljutim, niti im upisujem minuse. Prvo, ja na to nemam pravo, drugo, ja sam čovek koji širi oko sebe pozitivnu energiju. A to što je ipak moj Radnički rep žestoka osuda stanja u Srbiji, to znači da moj junak Dile koristi pravo slobode govora koje je tekovina demokratije i kritikuje stanje u Srbiji, i kapitalizam u koji smo duboko zagazili, samo što narod još nije obavešten o tome, i tajkune koji troše mesečno više na svog kera nego što je nečija plata, i lopove. Sve to što Dile govori su samo istine, zar ne?

Učestvovali ste u izbornoj kampanji G17 plus i Mlađana Dinkića, i podržali ste kandidaturu Borisa Tadića. Da li su opravdali vaša očekivanja? Da li je njima namenjeno Diletovo pitanje „kako to da se baš nama sve ovo desi„?

Da, ja sam učestvovao u njihovim kampanjama, i verovatno bih opet. Zašto? Zato što mislim da prosto nemamo izbora. Opozicija se kurva, kako bi to narod rekao, i gleda kako bi rado napravila savez sa Demokratskom strankom, a ona im pruža malo štap, malo šargarepu. Rade to vrlo umešno. Ovi koji su sada na vlasti su uradili mnogo, ali mnogo više nisu uradili i to je ono što nam daje za pravo da ih kritikujemo i tražimo od njih više. To je naše pravo, jer smo ih mi birali i imamo pravo i da ih skinemo. Ja mogu to otvoreno da im kažem, jer ja ne pripadam ni jednoj partiji i neću zato partijski odgovarati. Ja pripadam partiji slobodnih ljudi, koji misle svojom glavom i koji se ne boje. Moja partija je moja publika. I neka političari rade svoj posao kao što ja radim svoj, pa će svima biti bolje. Uspeh u poslu podrazumeva ličnu žrtvu, a na to je malo ko spreman.

Krajem prošle godine prekinuli ste snimanje ovog filma zato što niste dobili očekivani novac od Ministarstva kulture Srbije i od Filmskog centra. U Belim lavovima pričate da je ovo „zajebano vreme za nas umetnike„, da je nemoguće snimiti prvi film ako niste član partije. Kako ste se vi snašli? Beli lavovi nisu koprodukcija više zapadnih zemalja, kao što to jesu naši filmovi u poslednje vreme, u filmu nedvosmisleno reklamirate između ostalog i jednu veliku industriju mleka, veliku banku i veliki privatni univerzitet. Da li su vam oni pomogli?

Istina je da oni koji su u strankama lakše dolaze do filmova i do posla uopšte. Ali, ja to razumem. To je način da se članstvo motiviše. Međutim, ne smeju se zaboraviti oni drugi, koji pripadaju strankama koje nisu na vlasti. Oni drugi talentovani i još mnogo talentovaniji od onih koji su blizu vlasti i lakše rešavaju probleme finansiranja svojih projekata, ne samo filmskih. Zato moraju postojati jasni zakoni. Mi još uvek nemamo zakon o kinematografiji. Kako onda da mlad čovek, koji želi da sačuva svoju slobodu, dođe do prvog filma i do posla? Ja moram reći da je Ministarstvo ipak izvršilo sve svoje obaveze prema meni, sa malim zakašnjenjem. Nije tu bilo velikih problema. Novac od Ministarstva je činio tek četvrtinu budžeta. Da nije bilo sponzora koji su verovali u mene i poštovali moj dosadašnji rad, ne bih snimio film. Tako da vas molim da ostavite prostor da pomenemo mog generalnog sponzora Imlek, pa Megatrend univerzitet, pa Dunav osiguranje, Mozzart kladionice, Banku Intezu, BNTV…

Zašto još nemamo zakon o kinematografiji? Da li su i sami filmski radnici odgovorni za to?

Naravno da jesmo. Nije sve kriva samo država. Mislim da smo mi neodgovorni i neozbiljni. Da smo ujedinjeni u toj ideji, već bismo odavno imali i zakon o kinematografiji i uređene i stabilne načine finansiranja. Ali, partijski uticaji su toliko jaki da trenutno zbog želje da se sačuvaju uticaji u oblasti kulture sve kasni. Mislim da je sadašnji ministar Peđa Marković prava ličnost da najzad pomogne da se ta oblast uredi. Naravno, uz pomoć svih nas.

Vi ste producent već deset filmova. Zna se da je to vrlo nesiguran i stresan posao. Da li nekad zažalite što niste ostali u pozorištu? Napustili ste scenu nakon mnogih uloga koje se pamte. Zašto?

Pozorište crpi snagu. Kada sam osetio da nema protoka energije u oba smera, spasavao sam živu glavu. Znate, kad svake noći igrate predstavu i trošite se, a satisfakcije nema, teško je naći motiva za bavljenje poslom. To je moj slučaj. Naravno da ne objašnjavam slučajeve drugih. Producent u Srbiji znači biti prosjak.

Da li imate vremena za pisanje?

Voleo bih da mogu češće da pišem. Posmatranje života na taj način je vrlo sadržajno. Ta usamljenost koja postoji kod pisanja je loža iz koje se život najbolje vidi. Mislim da ću u budućnosti više vremena posvetiti tome. Ova prozaičnost pakovanja filmova i borba za sponzore me je dotukla.

Dile u filmu se pita: „Šta ja od života stvarno želim?“ Šta je vaš odgovor?

Dile to pitanje postavlja sebi, ali i svima. To je jedno od onih pitanja i zamki u mom filmu koje sam već pominjao. Čovek može sebi biti najbolji terapeut. Neka svako jednog jutra pre nego ustane, na bilo koju nogu, upita sebe: Šta ja od života stvarno želim? Ako bude znao odgovor na to pitanje, to je odličan početak da tu svoju želju i ostvari. Pasternak kaže: „Nije život što i polje preći“, i to zvuči vrlo obavezujuće, ali isto tako, čovek može sebi da kaže da je život tren koji prođe dok pregaziš jednu poljanu, pa bila ona i Jasna Poljana. Ja gazim svojim putem i vežbam se da me prolaznost što manje boli.