„Mislim da idemo na Mesec zato što je u prirodi ljudskog bića da se hvata u koštac sa izazovima. To je u njegovoj najdubljoj prirodi… Mi treba da radimo takve stvari baš kao što i lososi plivaju uzvodno“ (Nil Armstrong, 1969).
„Ne postoji tamna strana Meseca – u stvari, on je sav taman“ (Pink Floyd, 1973).
Između sletanja na Mesec 1969. i objavljivanja dugo vremena najprodavanije ploče svih vremena Dark Side Of The Moon Pink Floyda (1973), popularnu kulturu pohodilo je jedno biće sklono otkrovenjima u ime tinejdžera. Ovako je njegovu još uvek aktuelnu poruku zabeležio večiti princ one strane, Vilijem Berouz, u jedinom velikom intervjuu koji je neko njemu dao:
„Ostalo je još pet godina, još pet godina posle kojih više na Zemlji neće biti dovoljno resursa. Posle tog vremena, ovakav način života postaće nemoguć. Odrasli nisu u stanju da se snađu, zapali su u tužnu konfuziju, a deca su ostavljena da se snalaze sama. Zigi je ranije bio u rokenrol bendu, ali deca više ne žele rokenrol. Nema više električne struje da se on svira. Zigijevi savetnici mu zato kažu da skuplja vesti i peva ih, jer nema ko drugi da ih saopšti. I Zigi to radi, a vesti su – užasne.“
Ovako je u leto pre četrdeset godina govorio Zigi Stardast, na koncertima i na antiutopijskom albumu The Rise And Fall Of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars. Sve što je uradio te i sledećih godina postalo je senzacionalan hit, a sve više britanskih tinejdžera koji su se osećali drugačijima imali su nekog ko je govorio u njihovo ime i davao im nadu na ulicama očaja. Bio je to Dejvid Bouvi.
Isti onaj Dejvid Bouvi koji je tri godine ranije napisao prvi hit, i do tada bio one–hit wonder – sa Space Oddity, čudnom i čudesnom numerom u kojoj astronaut Major Tom ostaje zauvek u svemiru posle neke fatalne greške. Radilo se o pesmi koja je potpuno pogodila zeitgeist sačinjen od oduševljenja i jeze pred dodirivanjem svemira, te urezala u pop svest strah mnogih da se svakom astronautu, tada najvećem heroju televizije i ushićujućoj živoj metafori dosezanja nemogućeg, može desiti upravo to što je kroz potresno uživljavanje Bouvi opisao – ostanak zauvek u kosmičkim prostranstvima, poslednji pozdrav ženi iz neopisive daljine i izvesna smrt. Bilo je to 1969, i nije prošlo ni godinu dana, a posadi Apola 13 se zamalo upravo tako nešto dogodilo.
Sreće da se vrate kući zato nisu bili drugi – nešto ranije, posada Apola 1 nije stigla ni da poleti, nestavši u požaru u kapsuli prilikom poletanja, Vladimir Komarov stradao je pri sletanju Sojuza 1, a godinu dana pre dolaska Zigi Stardasta, posada Dobrovoljski, Volkov i Pacajev ugušila se spuštajući se sa svemirske stanice Saljut.
SEĆANJE NA BUDUĆNOST: Zigi Stardast je sa svog neshvatljivo uspešnog albuma skinuo samo jedan singl, po imenu Starman, u kome se otkriva kako on samo prenosi poruku određenog vanzemaljca deci sveta. U to vreme bio je to prvi veliki hit već pomenutog Bouvija, i – za mnoge – neka vrsta nastavka Space Oddity. Četrdeset godina kasnije Dejvid Bouvi više ne postoji kao aktivna javna ličnost, Zigi je od ovog leta dobro upakovano sećanje i još uvek sjajna rok ploča, a prvu veliku retrospektivu Bouvijevog rada priprema Muzej Viktorije i Alberta; u isto vreme mirno je preminuo svakako najveći od heroja tog doba Nil Armstrong; za njim inžinjer-vizionar iz Apolo tima, naša veza Majk Vucelić; nešto pre njih otišao je Rej Bredberi, jedan od najvećih pisaca naučne fantastike, osoba koja se usuđivala da sanja pogrešne budućnosti i moralan način da se one prežive, autor čije je prvo veliko delo bilo Marsovske hronike (lirska fantastika o naseljavanju Marsa i sudaru među rasama); u isto vreme na Mars je sleteo najveći vozeći robot kog su ljudi poslali, po imenu Curiosity, odakle već nedeljama šalje uzbudljive fotografije najbolje rezolucije. Čini se da put u kosmos i dosezanje drugačijeg i nezamislivog koje on podrazumeva, odavno nisu bili aktuelniji – bar kao sećanje na mogućnost koja je odavno otvorena.
Tačno 100 godina ranije, 1912, izašli su prvi nastavci čuvenog romana Marsovska princeza, autora Edgara Rajsa Berouza (tvorca Tarzana, iste godine), pokrenuvši lavinu sličnih roto-romana iz kojih se pomolila umetnička samosvest savremene fantastične literature svih žanrova. Neobično je da je ova storija u film pretočena tek ove godine, posebno ako se zna da je već 1922. Aleksej Nikolajevič Tolstoj završavao u postrevolucionarnoj Moskvi svoj izuzetno popularni roman Aelita, koji će izaći sledeće godine, da bi 1924 podstakao kreiranje istoimenog sovjetskog nemog filma čija je tema ljubavi i klasne borbe na Marsu posle posete Zemljana bila verovatno prvi ozbiljan naučnofantastični hit (posle Melijesovog Puta na Mesec), sve sa avangardnim kostimima Aleksandre Ekster, što su navodno veoma uticali na kasnije kreacije kostima Flaša Gordona.
Onog istog Flaša Gordona koji je počeo da caruje pop kulturom tridesetih, spasavši Zemlju kad je skoro slučajno odleteo sa Doktorom Zarkovom i vernom Dejl Arden na planetu Mong, dok je jurila u sudar sa našom planetom. Mada se Bak Rodžers pojavio sa sličnim namerama i akcijama još pre njega, spašavajući obične ljude od opasnih letećih nasilnika koji su vladali iz zauzetih gradova, tamo u XXV veku, tačnije 2419. godine. Bilo je to vreme futurističkog avanturizma i nepresušnog optimizma progresa, u kome su moralne potrebe bila jasne i direktne, a junaci iz komšiluka, pre doba super-heroja. No u istovremeno hladnoratovskoj i kontrakulturnoj 1969, godini lansiranja Apola 11, u svetu stripova koji su stvarniji od stvarnosti, morala je da započne nezaboravna saga o Srebrnom letaču, pravi vapaj za u međuvremenu izgubljenom moralnošću, zaokružujući sve dotadašnje storije o herojima dotaknutim svemirom.
TAMNA STRANA ZEMLJE: Apolo 11 vozio je samozatajni pilot Nil Armstrong, poslednji ljudski heroj starog doba i novi model celebrityja o kome se ništa ne zna. On je, zapravo, bio osoba na čvorištu epoha – s jedne strane, kao i Čarls Lindberg, bio je veći od slave, verovatno poslednji čovek koji je zbog onog što je uradio bio toliko slavan da je to naprosto smetalo, toliko cool da to više nije ni bilo cool. S druge strane, u isto vreme on je bio i najava novog doba anonimnih heroja – odnosno pop heroja novog doba u kome niko više nije stvarno bio heroj, a svakako ne zbog svojih ljudskih kvaliteta i onoga što je donosio sa sobom.
Armstrong je naizgled dolazio ni od kuda, nije bio poznat, niti je posle podviga imao potrebu da mnogo objašnjava ili na bilo koji način upotrebi svoju svetsku, istorijsku poznatost u koju je ušao kao da je oduvek bio tu. U stvarnosti mimo pop kulture, bio je zaluđen za letenje do te mere da je prvo dobio dozvolu za upravljanjem avionom, pa tek onda automobilom, ali je takođe bio i vojni pilot koji je video ratnu akciju nad Korejom pedesetih godina, verovatno oborivši dovoljno protivnika i sasvim sigurno pokazujući izuzetno vladanje emocijama, odnosno natprosečnu samokontrolu i odlučnost. Jer, to su kvaliteti koji se navode kao presudni za njegovu meteorsku karijeru među astronautima… i koji će se pokazati ključnim kad tog dana avgusta 1969. lunarni modul Apola 11 počne da se spušta i Armstrong shvati da ih kompjuter navodi na gomilu oštrih stena – u trenutku preuzevši upravljanje u svoje ruke, sa gorivom za još dvadesetak sekundi leta, u neizbrisivo ljudskom preuzimanju inicijative kad je kriza, Nil je sam upravljao najslavnijim svemirskim brodom na svetu tokom njegovog bezbednog sletanja na površinu prvog Drugog svemirskog tela. Svakako je manjak emocija u tome pomogao, isto onako kako je višak emocija i humora pomogao istoj posadi prilikom poletanja sa Meseca, kad se ključni prekidač polomio, te je drugi član posade, Edvin Baz Oldrin, u još jednom nastupu neizbrisivo ljudske snalažljivosti gurnuo olovku u rupu i pritisnuo tamo gde je prekidač zatajio. Slike Zemlje sa Meseca koje su načinili postale su simbol osvešćenja nedostatnosti, krhkosti i uopšte uzev naše male veličine pred prostranstvima čiji smo deo, bacajući – svima je bilo jasno – novo svetlo na neznatnost nekih lokalnih problema.
Letelo se u to doba jašući na moćnim raketama, ali unutar jedva proširenih limenih kanti, do gore i nazad, no Zigi je imao razloga da upozorava na naslućeni kraj planete kakvu smo poznavali i zbog sasvim zemaljskih razloga – nije prošlo ni godinu dana, a rat Izraela i arapskih zemalja 1973. doveo je do ogromne naftne krize, posle embarga kog su Arapi uveli na trgovinu ovom za zapadne zemlje strateškom robom. Zapad je preživeo teške godine i ekonomsku krizu u kojoj je prva žrtva bila njegova omladina, što je u krajnjoj liniji dovelo do pojave pogodnih uslova za pank revoluciju unutar muzičke scene, a svakako učvrstilo Bouvija na mestu pop ličnosti kojima se bezuslovno veruje, bez obzira da li priča kao Zigi, Thin White Duke ili neka druga samoizmišljena osoba. Sve su, naime, bile podjednako uverljive i sve su govorile o dekadenciji i nestajanju. To je i bila stvarnost besnih klinaca, nekoliko godina kasnije, kad su pank bendovi govorili o pobedi totalitarnog cinizma svuda širom sveta, pobedi čije posledice još uvek osećamo. Naime, sasvim je moguće da se ogoljeni rat za resurse u modernim vremenima pokrenuo baš tih godina, još uvek u oblandi Hladnog rata.
KOSMIČKA MUZIKA: Ali 1969. nismo još ništa znali o tome, i kad smo gledali lansiranje Apola 11 na televiziji, moj deda je značajno rekao „gledaj ovo, možda više nikad nećeš videti tako nešto“. I nismo imali priliku da vidimo, jer su potom letovi ka Mesecu učestali do te mere, da uz najbolju volju više nisu bili udarna vest u Dnevniku. A kako bi i bili kad su naši Dnevnici počinjali sa: „Danas je američka avijacija ponovo bombardovala Hanoj, glavni grad Severnog Vijetnama“. Međutim, imali smo priliku da vidimo prvi korak u direktnom prenosu i znali smo da se nešto neverovatno veliko dogodilo i da ništa više neće biti isto – šta god naša vlast o tome mislila, čak i ona je bila mala prema veličini ovog događaja i znala je to. Oktobra te godine, bio sam na ramenima svog oca u Pionirskom parku, ispred Skupštine SFRJ, podignut da bi bar neko iz naše porodice video astronaute, koji su fijuknuli u otvorenom automobilu mašući okupljenima, a iskreno euforično uzbuđenje i ushićenje gomile delovalo mi je kao da će izmaći kontroli, što je bilo vrlo neobično za prilike u našoj zemlji. Astronauti su bili daleko i neko ih je užasno brzo vozio, ali sam ih bar ugledao i znao da stvarno postoje. Već 1971. imao sam šansu da se rukujem sa jednim od tih novih pop heroja, na izložbi svemirskih dostignuća na Beogradskom sajmu, gde su poslenici sovjetskog i američkog kosmičkog programa izlagali modele svojih satelita, raketnih brodova, skafandera… Na štandu NASA pojavio se Tomas Staford, legendarni komandant svih Apolo posada, astronaut koji je četiri puta leteo u svemir – ne znam šta mi je pričao kad sam mu prišao, najmanji od svih posetilaca, ali njegov autogram na fotografiji mi je svakako najdraža fanovska relikvija koju imam. One od muzičara sam nekako zaslužio, ova se sama od sebe desila.
Za Dejvida Bouvija i svemirsku epopeju Space Oddity ćemo kod nas više čuti tek prilikom reizdanja ovog singla 1974, kad se dugo zadržao na listi Diskomera tada novog i svežeg Radija Studio B. Fenomen pojave Zigija bio je notiran ali nas nije previše dotakao, i sve dok se 1974 nije pojavio album Diamond Dogs, u Beogradu Bouvijeva verzija glam–rocka nije bila ništa veća od one grupe T Rex i Marka Bolana, i smatrana je za klinačku stvar, nedostojnu pravih ljubitelja roka. Tek tad je jedna umetnička klika okupljena oko časopisa Izgled počela da insistira na njegovoj veličini, i bila je u pravu – Bouvi je u to vreme pravio najbolje ploče u svom životu i to će potrajati još par godina, do 1980, kad će u njegov život ponovo ući svemirski karakter Major Tom, samo da prizna da je junkie. Oprostivši se sam od sebe tokom te pesme – Ashes To Ashes – Dejvid Bouvi je prilično blistavo završio smislenu karijeru, obezbedio novi diskografski ugovor koji je potpuno kontrolisao i stao da se namerno kuje u zvezde.
Iz nekog razloga, debi nemačkih veličina elektronske muzike, Tangerine Dream, snimljen pod neobećavajućim imenom Electronic Meditation baš 1969, sadrži numeru pod imenom Ashes to Ashes. Njihov sledeći projekat, biće uznemirujući Alpha Centauri kojim će 1971. otpočeti mini-žanr pod imenom „kosmische musik„, sa ranim vrhuncem na mračnom, atmosferičnom duplom albumu Zeit iz 1972, ploči čiju će elegičnost Zigi dobro poznavati, ma koliko njegov tvorac kasnije tvrdio da su Can i Kraftwerk više uticali na njega.
Upravo je 1969. godine Rej Bredberi u istoimenoj zbirci objavio jednu od svojih najcitiranijih priča – I Sing The Body Electric (naslov po Voltu Vitmanu), u kojoj surogat Električna Baka mora da dokaže detetu da je besmrtna i da neće nestati kao njegova mama. Već 1972. prvoborci jazz-rocka i fusion zvuka, Weather Report, nazvali su svoj bitni, drugi album I Sing The Body Electric, ne obraćajući pažnju na obznanjujuću pojavu Zigija. Tokom 2012. Lana Del Rey je izvodila neobjavljenu autorsku pesmu Body Electric, prizivajući nešto preko decenija, kao što to obično radi u svojoj muzici. Možda sve to ima neke veze.
A možda je veza samo ono što mi uspostavljamo između stvari.
ČUDNI PUTEVI DOKTORA ZARKOVA: Poslednja posada Apolo misije, ona pod brojem 17, hodala je Mesečevim pejzažem baš krajem 1972; od tad tamo niko nije kročio i samo su nedavne fotografije sa satelita podsetile da su svi ti otpaci i tragovi još uvek tamo, pa i Armstrongove rebraste stope. Ova dirljiva memorabilija ostavljena na drugom kosmičkom ostrvu, govori nam da smo se svi uputili na onu stranu očekivanog, da ćemo svi, kao i Nil, jednog dana konačno morati da otkrijemo Zemlju, posmatranu sa velike daljine.
U vreme kad je te 1972. Zigi došao na svet da donese svoju, još uvek aktuelnu poruku, Pink Floyd su ušli u studio da snime Dark Side of the Moon, i dalje jedan od najprodavanijih albuma, u svim svojim reizdanjima. Njegova metaforička poruka se odnosila na ludilo, pre nego svemirsko istraživanje, ali Mesec i ludilo su svakako neraskidivo bili povezani još u narodnoj uobrazilji.
Od tog momenta nekako nije moglo više biti važno šta Zigi Stardast ima da kaže, jer je njegova poruka već došla do tinejdžera, oni su je shvatili i od tad živeli po njoj, u svemiru u svojoj glavi, zauvek slobodni da budu drugačiji.
Istraživanje svemira, osvajanje Meseca i Marsa, kao i posete vanzemaljaca i drugih ljudi koji su pali na Zemlju, bili su najveća moguća metafora osvajanja sebe kroz otvaranje za sve mogućnosti. Istorija sedamdesetih, posebno perioda od 1969. do 1972, predigre za Zigija, istorija je humanističkog futurizma – nade da čovek može da bude nešto više od onog što mu je suđeno.
Pravo je pitanje, gde su se te mogućnosti u međuvremenu izgubile i ko ih je izgubio. Jer oni astronauti što su jurili u kolima ispred Skupštine SFRJ još su uvek verovali u nešto – ako ništa drugo, onda u svoju sposobnost da prevaziđu sami sebe. Od tad kao da mnogi više ne veruju u nekada tako ljudima primerenu mogućnost da sami sebe iznenade i nadrastu.
Zato više i nismo sigurni gde je Mesec, ni gde je Mars, pa samim tim ni Zemlja, i tu nam samo radoznalost ne može pomoći.
„Sanjao sam da sam video
Srebrne svemirske brodove kako lete
U žutoj sunčevoj izmaglici
Bilo je dece koja su plakala
I boja koje su letele
Oko izabranih
Sve to u snu, sve to u snu
Ukrcavanje je počelo
Sve to u snu, sve to u snu
Oni su nosili srebrno seme
Majke Prirode u novi dom pod suncem.“
(Neil Young,“After The Gold Rush„, 1970)
