San je jak, a jutro ionako pokvari sve

Pukotinu u ledu, novi, odnosno povratnički film Maje Miloš, autorke glasovitog ostvarenja Klip iz 2012. godine, otvara scena klizačkog treninga u kojoj mlada Marija Cerovina izvodi program na muziku hita “Padaju zvjezde” iz opusa “Bijelog dugmeta”. Može biti da je tu u pitanju slučajna idejna “rima”, ali toj pesmi (kojom će se i zatvoriti ovaj film) mesto je tu upravo zbog implikacija. Naime, sličnost tog hita sa planetarnim hitom “Jump!” benda “Van Halen” iz iste ere daje nam pravo da, krajnje beneloventno, takav pristup označimo kao aproprijaciju. Isto tako se može reći da je Pukotina u ledu svojevrsna erotska melodrama, a značajnim narativnim, tematskim i idejnim delom i film o apropijaciji sna, odnosno o apropijaciji prava na san sa srećnim ishodom.

ZNAČENJSKE KOPČE

I upravo u tom aspektu ovaj je film – vrlo dobar i zreo – najupečatljiviji i najsugestivniji. Kao što stoji i u odjavnoj špici, Pukotina u ledu je nadahnuta bajkom o Pepeljuzi, što može biti referenca za iščitavanja implicitnijih slojeva, ali se ovo delo može gledati i bez tih smernica i predznanja. Samim tim, dakle, u očekivanom saglasju sa arhetipskim postavkama koje predstavljaju “kičmu” svake iole učinkovitije bajke, zaplet je svedeniji – mlada Marija Cerovina, umetnička klizačica, živi, reklo bi se, na obodu oboda Beograda sa ocem-udovcem, u stalnom egzistencijskom grču i u nimalo joj naklonjenim okolonostima, uključujući dolazak nove očeve žene i njenih kćeri u zajednički dom. Klizačica nastoji da se izbori za pravo na makar san o srećnom ishodu koji je čeka na kraju eluzivnog i neizvesnog puta. Na toj koti ovaj film pravi značenjsku kopču sa drugim svojim dimenzijama, među kojima se ističu naturalistički prikaz društva izbačenog ležišta (postranciziona Srbija), pomenuta erotska melodrama (sa obiljem prizora eksplicitnog seksa) i povest o danima identitetskog prevrata svojstvenog godinama glavne akterke…

Međutim, mimo i povrh svega toga, Pukotina u ledu, sa sve praizvorom u bajci koja nas je učila da se usredsređenost na dobrotu, plemenitost i požrtvovanost nekako uvek isplati, na prvom mestu je film svoje autorke – Maje Miloš. Ako ćemo i poopšteno i precizno, Pukotinu u ledu i Klip (film prvenac Maje Miloš) ne povezuju samo obilje prizora seksa, odrešitiji odnos prema pitanju puti, koje ionako svako malo valja detabuizirati, sličan socijalni milje, naglašena emotivnost, već tu hitro u prvi plan dolazi poriv da se pod ovom ili onom, ovakvom ili onakvom krinkom prevashodno ispriča ljubavna priča, a to, dabome, koincidira i sa jednim od glavnih motiva bajke.

SINKOPE LJUBAVNE PRIČE

I Pukotina u ledu je ljubavna priča, data u svojevrsnom idejnom rikvercu utoliko što akteri dolaze do istinske, dublje i proživljenije bliskosti tek nakon što prvo nađu put preko minskog polja možda i odveć užurbanih karnalnih susreta. Na tom tragu Pukotina je nadopuna, nadogradnja Klipa, bogatija za (u međuvremenu) akumulirano životno iskustvo same autorke oba filma, ali, u celini gledano, Pukotina nije toliko eksplozivna kao Klip, dok je, s druge strane, idejno i žanrovski bogatija. Iako se ovaj film može shvatiti i kao osavremenjena i u srpski kontekst porinuta bajka, Maja Miloš i ovog puta u srčanom prikazu poriva za ljubavlju (a i nešto lagodnijim životom) odustaje od predvidljive mustre. Utoliko evolucija bliskosti između Marije i Luke kreće prilično zavojitim putem (i mimo činjenice da je ovog puta muški akter znatno blagonakloniji i pitomiji od svog “parnjaka” iz Klipa), te ova ljubavna priča teče sinkopirano i digresivno. Miloš pokazuje zavidnu taktičnost u tom naporednom smenjivanju glavnih motivskih linija priče, što za ishod ima harmoničan i komplementaran odnos između erotske melodrme, i u nju ugrađene ljubavne priče, i dela koji nas jetko i bez uvijanja podseća na svakodnevne bitke koje većina vodi u stvarnim životnim okolnostima.

To otvara prostor u kome Pukotina u ledu može da se nametne – kao što je to bio slučaj sa Klipom – i kao priča o emancipaciji, koja se, barem načelno, ne doima kao odveć emancipatorska. Instinktivno prateći trag svoje samozatajne borbenosti, Marija krči put ka nekakvom cilju, uz dosta improvizacija i blefiranja koji se lako daju razumeti, što ovaj lik čini onakvim kakav on neizostavno i mora da bude – dopadljiv. Naravno, ima dosta toga i u samoj postavci i autorskoj koncepciji vodećeg lika, ali i u samoj glumačkoj interpretaciji Jovane Stojiljković (prisutnoj i u maloj ulozi u Klipu), koja, namerno se suzdržavajući od naglašene izražajnosti, mudro i pomno nijansira lik. Marko Grabež ovde nije postavljen kao njen antipod, a njegov izbor, makar kada je reč o fizičkom liku, deluje kao rešenje iz kontre. Njegov Luka pleni izvesnom distancom u odnosu na ulogu koja mu je društvenom, klasnom i sudbinskom lutrijom dopala, a to posebno upada u oči kada Luku, u poslovnim ili drugim nametnutim okolnostima, tumači sa promišljenom nelagodom. Takva igra se fino uklapa s teskobom koju iščitavamo i u Marijinoj pojavi kada je prinuđena da se, u stupici suženih i surovih izbora, penje društvenom lestvicom uz velike šanse da otud padne. S druge strane, Anđela Jovanović, u ulozi Marijine najodanije i najbliže prijateljice Nevene, pokazuje širok dijapazon zahvata iz domena fizički naglašene i bučnije, razmetljivije glume, što je i bilo neophodno za igranje tako energičnog, prpošnog i hedonizmom opijenog lika.

NEPRORAČUNATA DRSKOST

U poređenju sa Klipom, Puikotina u ledu je konvencionalniji rad, što mu samo dodaje na osobenosti untar dosadašnje filmografije Maje Miloš. S druge strane, on je raznovrsniji film, a “ukrasi” u vidu nadrealnih segmenata sna, očekivano onirički obojenih i potcrtanih, možda nagoveštavaju zaokret ili novu fazu u radu i pristupu autorke. Pukotina u ledu poklonicima Klipa pruža dosta toga raznorodnog, a valja pomenuti da novi film otvara prostor za polemike, jer ima tu i provokcije kao posledice intelektualnog poštenja (kao, na primer, kada se pokaže da i same žene doprinose svom nezavidnom položaju). Kao retko koji skorašnji film s ovih prostora, može se Pukotina pohvaliti dinamičnošću i nekalkulantskom drskošću. Ostavimo li po strani jedan grublji šav na pripovednom tkivu ove priče pri sredini filma, Pukotine u ledu odličan su film. Marija Cerovina je izborila i zadržala svoje pravo na (prisvojen) san o boljem sutra, a nama sa ove strane ekrana ostaje da vidimo šta ćemo i kako ćemo.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!