S one strane duge

U nedelju, dan nakon što je Marija Šerifović spektakularno pobedila na Evroviziji u Helsinkiju, kola su se po Beogradu vozila sa otvorenim prozorima kroz koje su štrčale pobednički uzdignute ruke – pesma Molitva podigla je adrenalin čitave nacije na nivo olimpijskih pobeda. Takvo raspoloženje trajalo je još od prethodne večeri oko ponoći, odmah po proglašenju pobednika i to, kako su izvestili elektronski mediji, u svim većim gradovima Srbije. Bez sumnje, proteklog vikenda Srbija nakratko nije bila podeljena – pobedi ove neobične i drage devojke radovale su se sve političke struje i sve društvene kaste naše male zemlje, podjednako. Takvo ujedinjenje, makar i privremeno, još jedan je važan doprinos Marije Šerifović, pored onog dovođenja Evrope u Srbiju, ili Srbije u Evropu, kako ko želi da vidi.

Zapravo, nije moglo biti kontroverznijeg trenutka od ovog da pobedimo na Evroviziji. Srbija sama po sebi, u svakom kontekstu pa i evrovizijskom, u Evropi već godinama unazad podrazumeva obavezno zauzimanje stava i određenje, pa tako ni Molitva nije mogla biti samo pesma. Ipak, svi pokušaji da se pobeda srpske predstavnice objasni na neki drugi način osim kao trijumf jedne talentovane pevačice nisu potrefili stvarnu frekvenciju prijema koji je Molitva imala kod milionske publike širom Evrope. Njena pesma je još od pobede u Beogradu bila evropski hit, a od prvih promocija u evropskim zemljama pred glavno takmičenje Srbija je ubrajana među pet favorita za pobedu. O svemu tome odlučivali su isključivo vatreni obožavaoci Evrovizije, koji kao i svi drugi pasionirani sledbenici nečega i nekoga imaju svoj jezik i svoje neumoljive kriterijume. Svi ostali su slobodni da se pridruže, ukoliko to žele, ali su oni ti koji glasaju.

SRBIJA NA ZAPADU: Evrovizija je postala vlasništvo fanova pre nekoliko godina kada se prešlo na sistem televizijskog glasanja. Osnovni motiv za tako radikalnu izmenu sistema glasanja bilo je gotovo dvostruko uvećanje broja zemalja učesnica u odnosu na prve decenije manifestacije. Početkom devedesetih u večnost otegnuto glasanje u finalu podstaklo je traženje novih rešenja, pa su tako uvedene polufinalne večeri i glasanje gledalaca. Mnogi smatraju da je Evrovizija time izgubila a ne dobila, ali se zapravo zanemaruje važna činjenica da pobednike biraju oni koji su za to najkompetentniji, a to je evrovizijska publika. Ovo takmičenje zapravo nikada nije bilo takmičenje pesama visokog kvaliteta, iako ima onih koji smatraju da je „nekada“ bilo mnogo bolje. Istina je da je muzički kvalitet ovog takmičenja oduvek bio isti, evrovizijski, za koje BBC ima izvanredan izraz – bubble gum songs. Ali taj evrovizijski bubble gum zvuk, lansiran svake godine u maju i spreman za plaže i letovanja, mnogima je doneo slavu i milione. Jedan od pokazatelja ogromne popularnosti ove manifestacije jeste i brojka od 2600 akreditovanih novinara na ovogodišnjoj Evroviziji.

Najveća i najstarija evropska televizijska predstava ove godine bila je jedna od najboljih do sada, i u tome se slažu i religijski posvećeni fanovi Evrovizije, ali i oni koji taj događaj (uprkos svemu) procenjuju na osnovu kvaliteta kompozicija. Glasanje u finalu je ocenjeno kao najuzbudljivije do sada, a konkurencija kao izuzetno jaka.

Stara Evropa već godinama šalje vrhunske kič predstave na takmičenje; to je uostalom ikonografija pesme Evrovizije od njenog osnivanja. Razlika je jedino u tome što se u doba romantične televizije takav zabavni mejnstrim program shvatao ozbiljno, dok danas on predstavlja parodiju samog sebe. S druge strane, zemlje izvan „stare Evrope“, ekonomski slabe i sa kulturom koja je bogata ali ne i industrijalizovana, ozbiljno shvataju ovu manifestaciju, i zbog toga je, naročito poslednjih godina, kvalitet njihovih pesama mnogo bolji. Tragajući istovremeno za svojim evropskim identitetom i za onim po čemu će ih ostatak sveta razlikovati, muzika je za mnoge od njih jedino polje na kojem osećaju superiornost.

„Uostalom, posle svega“, duhovito i tačno primećuje najpopularniji sajt posvećen Evroviziji Esctoday.com, „treba imati u vidu da je Srbija pomerila takmičenje na zapad, jer je Beograd najzapadniji grad od svih u kojima se održavala Evrovizija u poslednjih šest godina. Dakle, možemo reći da se uprkos glasačkoj temi politika/susedi/dijaspora, Evrovizija zapravo vraća na Zapad.“

U DUGINIM BOJAMA: U Srbiju će sa Evrovizijom doći još jedan veliki zapadni izazov – Evrovizija je danas najveći „gay event“ na svetu, veći i značajniji za tu populaciju od Gay pride, koji je pre neku deceniju imao mnogo više smisla. Iako se danas čini da je tako oduvek bilo, Evrovizija se tek poslednjih godina „pomirila“ sa svojom najvatrenijom publikom – homoseksualcima i homoseksualkama. U Helsinkiju, na primer, zvanična biografija predstavnika Danske Pitera Andersena, poznatog kao Drama Queen, transvestita koji se u svojoj zemlji proslavio kao imitator Tine Tarner i Šer, sadržala je podatke i o tome da je oženjen Lukasom od 2005. i da njih dvojica žive zajedno sa dve čivave.

Samo pre četiri godine, ruski duo Tatu imao je prilično problema zbog toga što su se javno deklarisale kao homoseksualke; devojke su bile ozbiljno upozorene da paze šta rade. Krajnji domet te ruske provokacije zapravo se oseća tek danas, kada na Evroviziji nema više homoseksualnih tabua. Potom, gej klubovi su postali i veoma moćni lobisti ovog takmičenja, budući da je ova zajednica dobro povezana i organizovana.

Beograd je, uprkos rigidnim i rasističkim reakcijama tradicionalne Srbije, jedna od omiljenih evropskih destinacija gej populacije, i sasvim je moguće da su takvi fanovi Evrovizije imali i Beograd na umu kada su glasali za Molitvu. Uostalom, na dočeku Marije Šerifović ispred Skupštine grada vijorile su se i dve zastave u duginim bojama, i one su bile prava najava duha Evrovizije za kakav treba da budemo spremni.

Na prvoj konferenciji za štampu koju je Marija Šerifović održala odmah posle završetka finala, novinar iz Švajcarske je upitao šta misli o činjenici da je imala ogromnu podršku lezbejki koje su je videle kao svog predstavnika. Marija je odgovorila sa osmehom: „Meni je to okej.“ Mariju već dosta dugo tabloidi pokušavaju da ismevaju ističući navodno homoseksualno opredeljenje ove mlade devojke. Homoseksualnošću u diskvalifikujućem kontekstu bavili su se i mnogi strani mediji. To je bio jedan od argumenata na listi razloga zašto Marija Šerifović „nije zaslužila“ pobedu. Naravno, to u evropskim glasilima (uglavnom) nije podrazumevalo podsmevanje samoj seksualnoj orijentaciji, već je bilo deo naricanja nad tužnom sudbinom „zapadnih“ pesama pred navalom glasačkih mašinerija sa „istoka“.

Uprkos svemu, svako ko nije sedeo na ušima i ko je odslušao sve pesme finala, a pre toga i polufinala, mogao je da primeti koliko je Marija Šerifović odskakala svojom interpretacijom. Iako verovatno pohvale na račun kompozicije imaju smisla za one sa odgovarajućim muzičkim ukusom, pobedu je ipak čini se odneo Marijin glas i talenat.

„Strahovao sam poslednjih godina da se fokus sa pesme pomerao na performans, na spektakl, tako da je dobro videti jaku pesmu, izvedenu jednostavno i na jeziku koji nije engleski, koja je uspela da se probije i privuče zasluženu pažnju. Čini mi se da je to bio generalni utisak svih koji su sedeli oko mene i, iako je bilo razočarenja zbog loših rezultata njihovih predstavnika, publika je poštovala pobednika“, kaže 27-godišnji Alen Parking iz Mančestera, jedan od najpoznatijih fanova Evrovizije. Ove godine je putovao specijalno u Bangkok da bi sašio isto odelo kakvo su nosili članovi predstavnika Velike Britanije, „Scooch“.

JAVNI SERVIS: Na svu sreću, fanovi nisu bili u prilici da tokom prenosa čuju komentare naše voditeljke Duške Vučinić koja je za jednu od queer pevačica od prošle godine rekla da je „sumanuta devojka“. Ipak, ona zaslužuje malo kredita jer je u Helsinkiju morala da bude sve, od novinarke, preko PR-a, do ne zna se čega sve ne, tako da joj se oprašta što je grešila u rodu, broju i padežu, i što je na kraju morala i da napusti prenos „da uradi intervju koji će se prikazivati svuda“. RTS se mnogo trudio, ali je prenos imao više grešaka nego ikada.

Poslednjih dana bilo je reči i o Mariji Šerifović i problemima koje je imala sa direktorom RTS-a Aleksandrom Tijanićem, na šta su u ponedeljak na konferenciji za novinare upozorili ona i njen menadžer Saša Mirković, kada su i objavili da raskidaju svaku saradnju sa RTS-om. Marija Šerifović je bila jedina učesnica Evrovizije koja nije imala gotov spot, a za koji je bio odgovoran RTS. Potom, na prvom obraćanju novinarima nakon pobede, Marija Šerifović se zahvalila i svojoj matičnoj kući Pink, dok se u kasnijim obraćanjima to upadljivo promenilo u zahvaljivanje „privatnoj produkciji“. I to nije kraj problemâ koji su nastali zbog Tijanićevih istupanja.

„Ne postoji menadžer koji je bio uz svog pevača ili grupu na Pesmi Evrovizije jer je to takmičenje nacionalnih televizija, a ne privatnih menadžera. Što se Marije tiče, ona na moj račun može da kaže sve. Ja ću na njen račun reći samo jedno: ona je divna devojka, fantastičan pevač, pobednik Evrovizije i ponos građana Srbije. Što se tiče njenog menadžera, njemu samo fale uši da bude magarac“, rekao je Tijanić za „Blic“. „RTS je sa Marijom, kompozitorom i celom ekipom koja učestvuje u poduhvatu, koji je građane Srbije koštao 300.000 evra, nadmašio sve evropske televizije i sve evropske pevače. Mi organizujemo ‘Evrosong’ 2008. na radost i ponos Beograda i Srbije i imam jednu želju: da nikada više ne čujem i ne vidim ovog menadžera koji liči na medveda na malom biciklu u ruskom cirkusu.“

Direktor televizije je i u ponedeljak na RTS-u, u emisiji posvećenoj organizaciji buduće Evrovizije u Beogradu, nekoliko ljudi iz zemlje i inostranstva nazvao magarcima, dočim se on, direktor javnog servisa, ponašao kao da je sve to, i studio, i novinari, i dogradonačelnica – kojoj je pretio da će da je poljubi – njegovo privatno vlasništvo. Nezgodno je bilo zapravo što je on upao u emisiju sa „holda“ na koji su ga nakon uključenja na HRT-u stavili tamošnji novinari, a da mu nisu dali priliku da odgovori na optužbe na račun naše pesme i naše pevačice. Tako je Tijanić bio jako iznerviran, pa ga je stoga i nesrećna muva koja je uletela u studio i prvo malo stajala na novinarkinim leđima a potom i njemu letela oko glave potpuno razgoropadila, da je iznenada, usred izjave Radmile Hrustanović, iz sve snage tresnuo rukom o sto pokušavajući muvu da ubije. Kako je primetila novinarka Olivera Kovačević, koja je pokušavala da dobije nešto konkretnije odgovore u vezi sa organizacijom Eurosonga 2008. od „nema razloga da brinemo“, „spemni smo za sutra“ i „biće to najveća i najbolja priredba koju je videla Srbija, videćete“ – treba da verujemo na reč da će sve biti u redu i da ništa ne pitamo.

A do tada?

Biće još onih koji će, pored RTS-a, pokušati da prisvoje ovu pristojnu i talentovanu mladu devojku, koja je upotpunila red mladih ljudi iz Srbije koji upravo pobeđuju u svetu – Ana Ivanović, Jelena Janković, Novak Đoković…

„Volim da čujem muziku, a ne da je gledam“, rekla je Marija Šerifović u Helsinkiju. To je ono što je od svega najviše krasi.