U trenutku zaključenja ovog broja „Vremena“ stigla je radosna vest da su Dragan i Gorica osvojili Oskar popularnosti. Čestitamo! – prim. ur.
Tekstovi o televiziji retko izazivaju direktne posledice. Međutim, posle prošlonedeljnog teksta dobio sam zvanično obaveštenje da RRA nije vratila licencu Televiziji Palma, što znači da smo nakratko videli praktično njeno piratsko emitovanje. Sad se osećam kao vidjelica u Međugorju, ili svedok pojave NLO-a, pa pitam okolo da l’ je još neko video tu Palmu osim mene. Svi smo se složili da je kratko bljesnula, napravila nekoliko krugova i nestala u hipersvemiru. Da čudo bude veće, na kablovsku se vratila dečja televizija Ultra, pa bih ovako rastresen mogao da pomislim kako imam magični daljinski upravljač kojim menjam kanale po želji. Ukoliko sam uneo nemir u vaše male ekrane, evo najdublje se kajem, ubuduće ću svoje supermoći koristiti sa mnogo više opreza. Realnost me ipak još jednom demantovala. Tek što sam se oporavio od svoje mesijanske faze sa Palmom i Ultrom, dočekalo me novo iznenađenje. Kao što možda znate, moje puno radno vreme provodim u veoma ranim jutarnjim časovima na Radiju B92, gde sa koleginicom Goricom Nešović vodim jutarnji program „Dizanje“ već više od pet godina. Falim televiziju, al’ držim se radija i tako je bilo dok nekom nije palo na pamet da nam ubaci TV kamere u studio i napravi taj jutarnji rijaliti – „Dizanje“ od šest do sedam časova. Do tada su na Televiziji B92 u praskozorje godinama emitovani prirodnjački programi uglavnom sa BBC-ja. Ko je bio toliko zaludan i budan, mogao je do mile volje da gleda majmune u etrusnom žaru, bivole kako se bore za ženke ili zebre u nežnom ljubavnom zagrljaju. Umesto te naturalne erotike, gledaoci su bili prinuđeni da gledaju nas musave, kako lupetamo iz dana u dan. Svesno smo (a priznajem i danas) odbijali da imamo stilistu, frizura mi je ko iz kreveta (što je potpuni rijaliti), a glas zapinje jer sam se tek probudio. Kad vidim kolege, a naročito koleginice sa RTS-a, recimo, evo javno priznajem, lepota, elegancija, kreacija, svežina, osmeh, milina pogledati. Preklinjali smo da nas ostave blaženo radijski anonimne, da se vrate majmunčići i zebrice, ali niko nije uslišio naše molbe. Tako taljigamo i dan–danas.
Elem, pre nekoliko meseci sam pomislio da nas zezaju iz nekakve skrivene kamere, kao Eru i Lepu, da izvinete, kad su naguzili u Nemogućoj misiji (ovo su njihove reči). Pokojni gospodin Zoran Predić, veliki ljubitelj TV Manijaka, ostavio je u amanet Oskara popularnosti, estradno nadmetanje sa pevanjem, igranjem i glasanjem. Priznajem da sam svojevremeno gledao Alana Čumaka kako prima nagradu, drži govor srpskom narodu, u belom odelu. Njegove slike imale su isceliteljske moći, malo držiš na čelu – prođe glavobolja, nalepiš na čašu česmovače, pa po gutljaj izjutra – nema zatvora i sve tako redom. Novine „Puls“ su obnovile Oskara i uvela kategoriju omiljene radio-emisije. Od tada ljudi glasaju za „Dizanje“, rekli su mi da ova kategorija dobija neverovatan broj glasova, što je neobično jer se smatra da niko danas ne sluša radio. Glasa se i za glumice, glumce, pevačice itd., ali i TV ličnosti (to mi je omiljena metafora jer nekako implicira i etičku dimenziju). Nekada se govorilo da je to Ličnost, nešto kao moralna gromada, osoba sa integritetom, ukratko – Alan Čumak, na primer.
Kao rezultat glasanja, „Dizanje“ je ušlo među troje finalista i sada, tačnije večeras, očekuje me gala veče u Centru Sava. Sad moram kao u pravoj dodeli Oskara da čekam, nerviram se, muvam među estradnim kolegama i primim nagradu, ako pobedimo. E – tu počinju moji problemi. Celog života nisam imao ni potrebu, ni neku naročitu želju da se pojavljujem na Televiziji Pink. Ova dodela će biti direktno prenošena na Pinku, pa mi je to praktično ružičasti debi. Ima da me ofarbaju u roze od glave do pete, ili će da budu smetnje, ko kad Batić govori u Skupštini. Nemam ni dovoljno vremena da održim normalan govor, da objasnim kako nisam planirao, kako me splet okolnosti doveo na Televiziju Pink, kako ne čekam da mi se Mitrović javi sa cenom transfera ili slično. Pomislio sam da je najbolje da briznem u plač, da se bijem u grudi (znate ono naše grobljansko gorila udaranje), da su me obuzele emocije pa ne mogu da dođem do daha i reči. Međutim, nije u redu da pokvarim i Gorici dodelu Oskara, već deset dana je svi pitaju kakvu frizuru će da namesti. Možda će nagradu da dobiju i naši konkurenti, onda ću samo kiselo da se smeškam, ne moram ništa da pričam, ali posle Čumaka, valjda je sada red na „Dizanje“. Eto, dragi moji čitaoci, ovako olakšah sebi, izvinite ako se obrukam, a vi slobodno pišite uredništvu B92 nek vrate izjutra one lepe životinje, eto dokle me doveo njihov odlazak sa televizije.
