Roman o odanosti

Ima romana koji se ne otvore odmah, koji ne nude razloge na prvu loptu, ali koji nas, svejedno, zbog nečeg, gone na čitanje. Posle zime meksičke spisateljice Gvadalupe Netel jedan je od njih. Potpisnik ovih redova (spor čitalac, inače) progutao je 230 gustih stranica za tri dana, bivajući, pri tome, veoma svestan nedostataka romana, ali ta svest ne samo da nije, kao što bi trebalo, da ga odvrati od teksta, već je produbljivala čitalačku znatiželju.

Kubanac Klaudio, muškarac u četrdesetim godinama, ne voli ljude, životinje i biljke, ali voli samoću i jasno strukturiran život u kojem se uočava i crta kompulsivnosti. Dane provodi kao lektor u jednoj njujorškoj izdavačkoj kući ili u svome utočištu na Gornjoj zapadnoj strani Menhetna, malom i ne preterano prijatnom stanu u kojem sluša muziku i čita. To, međutim, što je namćor – čim se uselio obavestio je komšije, ne opterećujući se ljubaznošću, da neće trpeti nikavu buku – ne znači da ne voli žene, ali s obzirom da je prilično svojeglav tip, u stanju je da podnese samo vrlo specifičan tip žene: nazovimo je ćutljivom. Na nekoj sedeljci upoznaje dobrostojeću i ponešto ekscentričnu Rut, više od deset godina stariju od sebe, koja, osim što ima divne usne i dete, voli seks, ne opterećuje ga pozivima i suvišnim pitanjima, te ume ubedljivo da ćuti.

Sesilija je Meksikanka, ne preterano snađena studentkinja u Parizu, koja iznajmljuje stan s pogledom na groblje Per Lašez. To što stan gleda na groblje posebno joj se dopada jer su stanovnici groblja diskretan i nezahtevan svet. Duboka nezadovoljstva sobom Sesilija produbljuje neprijateljskim odnosom prema Parizu, povlačenjem u sebe i gubljenjem vremena: svikloj na meksičko sunce, neprestano joj je hladno i, jednostavno, zimi ne uspeva da se zagreje, dok joj se, svikloj na meksičku neposrednost, Parižani pričinjavaju hladnim i neljubaznim ljudima. Svoju usamljenost ublažava tako što radio praktično ne isključuje ni noću, sve dok joj, jednog dana, na vrata ne pokuca komšija Tom izmučen neprestanim zvukom s njenog radija. Tek tada ona primećuje da njihov stan deli tanak zid koji ne uspeva da zaustavi gotovo nijedan zvuk, te, sada, obmotana samoćom, dokona i bez pribežišta u zvuku s radija, počinje pomno da prati zvukove s druge strane zida, sve dok ne utvrdi svakodnevnu rutinu svog komšije, računajući i njegove odlaske u toalet (bilo je nemoguće, reći će Sesilija, ne zamišljati Toma kako mokri). Ništa od toga joj, međutim, ne smeta. Naprotiv. S vremenom će se njih dvoje zbližiti – Sesilija je privlačna mlada žena, a ni Tom nije za bacanje – s tim što će zbližavanje ići sporo, između ostalog i zbog Tomove ne baš sasvim razumljive sklonosti mrtvim dušama. Uostalom, upravo zbog toga je i iznajmio stan u blizini Per Lašeza.

Već posle prvih poglavlja knjige čitaocu je jasno da će Klaudio i Sesilija, dvoje usamljenih ljudi, morati nekako i negde da se susretne, što nije preterano podsticajan motiv za nastavak čitanja, osim što će se njihovi životi u tolikoj meri zakomplikovati da izvesnost budućeg susreta postaje od drugorazredne važnosti. Kako roman odmiče, čitalac, prirodno, sve bolje upoznaje svoje junake, pa će odgonetke Klaudijevog ponašanja, ali i razloge njegove oštećenosti, pronaći u njegovom detinjstvu i mladosti na Kubi, te u tragičnoj epizodi koja će nas, ma koliko se na nju pripremali, naprosto šokirati. Sesilija je, s druge strane, zatvorena u mehuru sadašnjosti, a njen odnos sa Tomom počinje da se grana u pravcima koje ne možemo ni da naslutimo. Sve ono, dakle, što već u postavci likova prepoznajemo kao opšta mesta, Gvadalupe Netel svojim mirnim i, recimo to tako, upornim stilom, jednostavno razgrađuje na taj način što, kad god zapreti opasnost od poznatog, promeni perspektivu. Najednom se poznati svet ruši, a ostaje put koji nam se pokazuje kao nedovoljno istražen. U ovom slučaju, to je ženska odanost. Tri žene se u ovom romanu nadmeću u odanosti muškarcima iako svaka od njih ima dobre razloge – ili ih možda i nema? – da tu odanost dovede u pitanje. No, i ovde Gvadalupe Netel nadilazi ravan očekivanja i dobro poznatih motiva. Ona ne ispituje da li su muškarci za koje se ove žene žrtvuju vredni toga, nego ostaje na njihovoj strani ne da bi ih osuđivala, grdila ili ohrabrivala, već da bi bolje videla i bolje shvatila ono što mora da zapiše. Da li je, pak, sve to vredelo, čitalac će morati da proceni sam.

Kada smo, na početku teksta, primetili da postoje izvesni padovi u tekstu, to se, pre svega, odnosilo na baratanje opštim mestima. Meksička spisateljica odvažno se uputila skliskim stazama – ništa nije poznatije od ljubavne priče, ili usamljenosti – kako bi, čini se, uspela da pronađe ono što je tražila. Napisala je roman o odanosti koja ne traži metafizička, teološka ili moralna opravdanja (kao što je slučaj kod Larsa fon Trira, na primer), već istrajava u razlogu koji nije unapred dat. Taj nestabilni razlog, to je i razlog romana Gvadalupe Netel.