Rokenrol kanonizacija

Apokrifna legenda jarko upisana u naše relativno pouzdano pamćenje kaže da su, negde pred samo izbijanje rata u Bosni, Partibrejkersi imali koncert u Sarajevu, i da su negde na putu do ili od tog grada imali izvesnih problema sa tipovima koji su ih zaustavili na nekakvoj barikadi. Kada se Cane tih dana nekome vajkao zbog toga, upitan je „Ko vas je maltretirao, jesu li Muslimani?“. Cane je zaunjkao odgovor kao iz topa: „Ma kakvi Muslimani, čoveče?! Neprijatelji rokenrola, eto ko!“

Priča je, elem, po svoj prilici bazirana na istinitom događaju (bilo bi, uostalom, lako proveriti kod Zorana Kostića C.), ali čak i da nekim slučajem nije, opet bi bila – tačna. Jer poseduje potencijal istinitijeg od istine, onoga što sa savršenom preciznošću svedoči o onome na koga se odnosi. A ako ikome dobro i prirodno stoji da, i osamdeset druge i devedeset druge i dan-danas, govori o prijateljima i neprijateljima rokenrola bez ikakve (samo)ironijske distance – onda su to Cane i Anton, to jest Partibrejkers. Zašto? Razloge je možda ponajbolje sažeo Dragan Ambrozić: „Kao Rolling Stonesi i Led Zeppelin, i Partibrejkersi su stvorili svoju mitološku sliku, koja stiže pre njihove muzike, čineći ih poznatim i tamo gde se rokenrol ne sluša, dali su nam naš arhetip kako rokenrol jedino može da izgleda i zvuči.“

USTRAJAVANJE: U jednu drugačiju vrstu našeg arhetipa spada i to da su rok muzičari, čak i najbolji među njima, vredni pažnje i respekta samo dok su rosno mladi, dočim ta drndanja s gitarom, eto, ipak nisu za ozbiljne i zrele ljude, koji umesto toga treba lepo i na vreme da se okrenu ili estradnoj mlatipari i rasprodaji zašećerene balkansko-romske „egzotike“ poput Bregovića, ili bednom parapolitičarenju poput Bore Đorđevića, ili kolaboraciji s turbo folk podzemljem (bezbrojni primeri), ili da sasvim batale muzikantski posao i okrenu se, šta znam, biznisu, marketingu i sličnim vudu-veštinama, politici, medijskom preduzetništvu, PR-u, čemu god, samo neka je postmoderno i neka donosi kamare para nizašta. E, u taj se žalosni arhetip Partibrejkersi vaistinu nikako ne uklapaju: ovu dvojicu, i prateće im saradnike, možeš da zamisliš ili za mikrofonom i sa gitarom, ili kako mirišu ljubičice odozdo. Trećeg nema! I u tome bezalternativnom egzistiranju i ustrajavanju na svom putu (a „najbolje se putuje kada putuješ sam“!) ima nečega viteškog, „staromodnog“ u najboljem smislu te reči. Eh, znam, neko bi neizostavno na ovom mestu prezrivo frknuo: „Pih, kao da oni pa znaju da rade nešto drugo?!“ Takav pristup nije samo arogantan; on je upravo idiotski. Pravo pitanje je: zašto bi neko, u ime bilo čega, napuštao i izneveravao najbolji dar koji ima, onaj zbog kojeg ima nekog smisla što je baš on, a ne neko drugi i drugačiji, rođen i opstaje u ovom svetu? A pesme Partibrejkersa mogu da napišu i izvedu samo – Partibrejkersi. To ne da nije malo – to je gotovo sve u životu. Tačnije, bez toga ni sve drugo nema pravi ukus i miris. A o smislu bolje da ni ne započinjem, ionako sam već zabrazdio.

Monografija Partibrejkers: Srce kuca tu je, koju su priredili Flavio Rigonat, Aleksandra Milosavljević i Zoran Kostić Cane (LOM, Beograd 2010), i koju je izdavač ponosno (jašta!) predstavljao na oktobarskom Sajmu knjiga, samim svojim pojavljivanjem notira i podvlači – ako hoćete „učeno“: kulturološki – značaj Partibrejkersa, koji znatno prevazilazi format „dobrog rokenrol benda“. Knjiga se sastoji od razgovora sa Canetom i Antonom, zanimljivih arhivskih isečaka iz štampe, pretežno opet razgovora sa vodećim dvojcem, od velikog broja do sada mahom nepoznatih fotografija iz svih faza grupe, te od tekstova svih do sada poznatih pesama Partibrejkersa, složenih „po albumima“. Naravno da mnoge od tih pesama znamo napamet; utoliko je izazovnije „proveriti“ ih na papiru, pokušati sa nešto drugačijom recepcijom Canetove (ali i Antonove!) streetwise lirike, bez muzičke pratnje, mada opet uz svest da to nisu slučajno baš tekstovi rok pesama, to jest da je gitarsko-bubnjarska grmljavina njihovo najprirodnije okruženje.

KAPRIC BEZ BRUKE: „Brejkersi“ su nastali taman kada se izduvao prvi udar Novog talasa iz mitologizovanih „zlatnih osamdesetih“, da bi veoma bitno obeležili tu dekadu, ali i ostali s nama kroz oluje devedesetih i docnije, ponekad uistinu superiorno i veličanstveno artikulišući osećanje fundamentalnog poraza, nemoći i sramote svedoka srozavanja jedne zemlje, a ponekad i ne uspevajući da dobace dalje od opštih mesta, ali ipak nikada se ne brukajući, u vremenima kada je brukanje i samoponiženje mnogima bilo nešto kao „nalog epohe“. Mogao je da vas nervira ovaj ili onaj Canetov manir ili kapric, od u jednom egzistencijalno kritičnom momentu zapaćenog religijskog parolašenja pa nadalje, moglo je da vas (ako ste liberalni čistunac) nasekira učestvovanje Brejkersa u onom bizarnom poduhvatu „prepevavanja“ nedarovitih stihova opskurnog Nikolaja Velimirovića (gde su baš oni snimili jedinu barem slušljivu pesmu; ako ćemo pravo, ona zvuči tako da ju je i Cane mogao napisati, mada bi Cane to uradio bolje…), ali šta sad? Neki krediti su dovoljno veliki da se ne potroše tek tako.

Knjiga Srce kuca tu je vredan je dokument jedne izuzetne karijere, ali i svojevrsna kulturološka kanonizacija dugovečnog beogradskog rhytm & punk (Antonova definicija, jako dobra!) benda, koji je odavno neizostavni deo spiska kulturnih činjenica „većih od života“, dakle onih koje snažno oblikuju vreme i živote nekoliko generacija na prostoru gde se razume jezik na kojem pevaju. Ovo ipak nije Engleska, pa da ti kraljica da titulu i orden; nije ni Amerika, pa da zaradiš brdo para i u svojoj vili s bazenom smišljaš potresne refrene o patnjama Trećeg sveta, ili čega već; ovo je Srbija, ovde treba da budeš srećan ako ne skapavaš od gladi, obaška i od laganog prezira „uspešnijih“ bivših kolega… Zato je nešto kao ovo prilično raskošno izdanje jedna od retkih zadovoljština koje mogu (ali ne moraju! Niti bi dobili, bez entuzijazma Flavija Rigonata!) da dobiju ljudi koji deluju sa stanovite društveno-statusne margine, mada po svom umetničkom značaju ni u ludilu nisu marginalci. Pošto nije zabranjeno nadati se, hajde da se nadamo da će biti bar još nekoliko ovakvih knjiga, odnosno, tačno onoliko koliko ovde ima ljudi koji ovakve monografije zaslužuju. A to znači: ni malo, ni mnogo, nego taman.