Revolt nam je potreban

Julija Kristeva je čuveni semiotičar, psihoanalitičar i filozof, ali je istovremeno zanimljiv pisac. Rođena je u Bugarskoj 1941, a u Pariz je došla 1965. gde je postala zvezda vodilja pariskog intelektualnog miljea. Njen poznati roman Samuraji (1990) analizira život i kretanje pariske avangarde čiji je i ona deo. Iako domen psihoanalize ostaje jedna od vodećih dimenzija u njenom radu, naročito njen osvrt na prirodu ženskog, ona nastavlja da istražuje prirodu jezika kao i proces nastanka umetničkog dela. Kao što ističe teoretičar Džon Lehte, od 1960. pa naovamo Kristeva je vodeća ličnost u oblasti kritike reprezentacije umetničkog dela. Njena najnovija knjiga je studija o francuskoj književnici Kolet, a ona predstavlja samo jedan od brojnih projekata o kojima Kristeva priča ovih dana u Parizu.

„VREME„: Da li je teško da se napusti, ili bar potisne maternji i da se piše na nekom drugom jeziku?

JULIJA KRISTEVA: Ne, nemam utisak da sam napustila maternji jezik došavši u Francusku jer sam francuski naučila kada mi je bilo pet godina i od tada sam se izražavala bilingvalno. Istina je da je prelaz sa maternjeg jezika na neki drugi neka vrsta matricida naročito ako osoba nastavi da se izražava do kraja života isključivo na tom drugom jeziku tako da odnos prema maternjem jeziku postane veoma ograničen, kao što je slučaj sa mnom. Ali, taj proces se događao veoma postepeno i nije otpočeo u trenutku kada sam fizički pristigla u Francusku.

Pošto ste napisali dosta toga o ulozi takozvanih bolesnih duhovnih stanja, možete li nam reći kako ih vi vidite u odnosu na umetnost? Vidite li umetnost kao mogućnost za lečenje datih stanja ili nezavisan entitet? Da li je ona za vas neka vrsta „ljubavi„, kao što ju je opisao Frojd, neka vrsta lečenja za čoveka?

Uvek je šokiralo kritičare kada sam izjavljivala da se slažem sa Starim Grcima koji su tvrdili da je umetnost neka vrsta čišćenja, katarze, a zatim dodavala da je ona neka vrsta sublimacije za takozvana psihotična stanja, u najširem značenju toga pojma, za stanja koja su izuzetno osetljiva. Ako istražujemo savremenu umetnost, steći ćemo utisak da savremeni umetnici prikazuju dva tipa ovih osetljivih stanja. Na jednoj strani imamo perverziju, to jest razne vrste seksualne transgresije. U tom smislu dovoljno je da otvorimo neke savremene knjige ili da bacimo pogled na novine kao što je „Liberasion“ koje u kulturnoj rubrici prikazuju izložbe, da bismo shvatili da forma i sadržaj umetničkog iskustva služe da se prevaziđu ovakva stanja. Ovi izvori svedoče da stanja kao takva postoje, i istovremeno da postoji želja da se ona prikažu u javnosti i da se čak podele sa drugim ljudima, to jest da se osvetle, što je pozitivna akcija uprkos komercijalnom aspektu cele ove situacije. Pozitivno je to da nešto „sramotno“ želi da se prevaziđe i pretvori u nešto pozitivno. U svakom slučaju, ovde imamo umetnost kao nešto što prevazilazi pojam „terapije“ i koja ponekada postaje nešto pozitivno.

Da li savremena umetnost ima neke veze sa voajerizmom, kao u slučaju nekih savremenih književnih dela koja se trude da opišu najintimnija stanja duše i tela?

A, pa, naravno! To je uvek bio slučaj sa književnošću koja kada se ne trudi da objasni perverziju, pokušava da se obračuna sa psihotičnim stanjima kao što su gubitak identiteta, gubitak jezika, koja se bavi ekstremnim slučajevima koji objašnjavaju delirijum i nasilje, ali sve ove tendencije u pisanju nisu nužno negativne. Pojedinci misle da se ova dela zanimaju samo za efekat skandala, dok neki drugi misle da ona uživaju u nečemu ružnom – naravno, u njima ima svega toga pomalo, ali, gledano iz jednog drugog ugla, prisutnost ovih dela ukazuje nam na određeno istraživanje mogućnosti, doduše veoma specifično, u oblasti teškoće življenja. A u ovoj oblasti umetnost može da igra veoma veliku ulogu jer ona može da pretpostavi, na kreativan način, tu teškoću življenja. Pa ipak, ja sam lično donekle skeptična u odnosu na ovu tendenciju ili modu u savremenoj umetnosti da se bavi isključivo ovom problematikom, jer ona ujedno predstavlja i nedovoljno ozbiljno bavljenje datim stanjima. Ono što se događa u ovom slučaju jeste to da su klinički slučajevi jednostavno prikazani u određenom dokumentarnom stilu, kao fotografije, ali pravo bavljenje njima, čak i kada su u pitanju originalne forme i oblici, izostaje ili je gotovo nevidljivo. Tako da sve to u meni izaziva žaljenje ili utisak da u trenutku dok posećujem muzeje ili čitam umetničke monografije u stvari zavirujem u određeni psihoanalitički ili čak psihijatrijski arhiv. Ali, možda je to neka vrsta iskustva koja je neizbežna u ovom periodu.

Ali, vi se niste uvek tako odnosili prema umetnosti – sećam se perioda kada ste pisali o slikaru Beliniju?

U pravu ste, nisam se uvek ovako osećala – nalazimo se u veoma posebnom trenutku istorije umetnosti koji je izoštrio i produbio određeni aspekt opšteproširene egzistencijalističke muke i očaja, a da pri tome nije ispitao mogućnost da se ta muka prevaziđe nudeći nam neko drugo rešenje.

Napisali ste u Pričama o Ljubavi da je kauč psihoanalitičara jedino mesto gde društveni ugovor otvoreno omogućava psihoanalitičko istraživanje, ali iz njega odstranjuje Ljubav. Međutim, osim pomenutog kauča, mi vidimo da se ova vrsta istraživanja ostvaruje i u umetnosti i književnosti. Nedavno ste analizirali „istraživanja“ spisateljice Kolet čije se delo obimno posvećuje subjektu ljubavi i emocije. Zašto ste odabrali baš Kolet?

Zašto Kolet? Zato što sam u svojoj trilogiji koja istražuje ženski genije pokušala da analiziram radove veoma dramatičnih ženskih autora koje su predstavnice tragičnog aspekta XX veka – Hanu Arendt sa njenim delom O totalitarizmu i Melani Klajn sa njenim radom na dečijoj psihozi, tako da mi je izgledalo važno (ne samo lično nego i objektivno) da odam poštu i jednom drugom vidu naše civilizacije, tj. ženskom oslobođenju i „radosti življenja“. A Kolet je baš ta koja dostiže najvišu tačku u usvajanju narodnog jezika koji se raduje i koji nas odvodi do paroksizma lepote koji čak prati prevazilaženje, nadilaženje skandala žene koja se usudila da zatraži slobodu i samosvojnost. U tom smislu, Kolet je za mene postala nezamenljiva.

U vašem romanu Samuraji pokazali ste veliki književni talenat i određeno osećanje humora koji naravno izostaje u vašem analitičkom radu. Zašto ste prestali da pišete književnost, odnosno romane?

Ali, ja nisam prestala da pišem lepu književnost – nakon Samuraja napisala sam Starac i vuci, a onda Posedstva, a trenutno pišem triler koji će se zvati Naša Vizantija. Volela bih da nastavim da pišem u ovom stilu „polara“ i to sa određenom političkom motivacijom. Roman će se baviti mogućnošću, ili tačnije nemogućnošću objedinjavanja dve Evrope – istočne i zapadne. Imaće za temu Krstaške ratove, sa savremenim likovima koji otkrivaju svoje pretke koji su bili u Krstaškim ratovima, koji su bili, kao što znate, katastrofalno iskustvo koje je propalo, ali koje je istovremeno predstavljalo pokušaj da se objedini Evropa, pokušaj koji se nesrećno završio. Znači, ja ću da postavim problem tragedije ove Evrope koja je danas podeljena, a istovremeno to će mi posluziti kao prilika da se vratim svojim pravoslavnim korenima, da osvežim neka od svojih sećanja na detinjstvo.

U pravu ste, oblast istočne ili centralne Evrope zaista pripada Vizantiji.

Naravno, vidite, mi smo Vizantija, mi svi sa Balkana i ja sam veoma ponosna da potičem iz tih krajeva. To je nešto što zapadnjaci ne razumeju. Tačno je da ono što je preostalo od Vizantije danas jeste neko stanje kulturne dekadencije i neko strašno ekonomsko siromaštvo, znači ništa što bi eventualno moglo da zavede i privuče zapadnjake, ali neosporno je takođe da nam je ostalo blago bogatog istorijskog sećanja koje se danas reflektuje u ponosnom osećanju naših ljudi koji ne traže baš ništa, ništa osim nečeg minimalnog što bi im omogućilo da žive kao visokoobrazovani, inteligentni ljudi i što bi ih istovremeno zaštitilo od zamornih naleta melanholije i od ekonomskih bravura nadmoćne mafije, kao što je to slučaj sa Balkanom danas.

U vašem romanu Posedstva započeli ste jedan veoma zanimljiv metod, koji ste doduše napustili nakon prvog poglavlja, a to nešto bismo nazvali psihoanalizom umetnosti koja uključuje umetnike i njihova umetnička dela. Da li bi bilo moguće da se ta metoda nekako zasebno nastavi, metoda koja bi analizirala različita umetnička dela iz različitih epoha i koja predstavlja svojevrsnu psihoanalizu istorije umetnosti?

Stvarno sam uživala dok sam pisala o različitim umetničkim delima, naročito o reprezentaciji pogubljenja i mislim da baš roman kao žanr, tačnije triler, koji je otvoren žanr i koji sam sebe obnavlja, pogoduje ovakvoj vrsti digresije u pisanju. Ali, svi su oštro kritikovali pomenutu knjigu i tvrdili da je isuviše „intelektualna“, da je misaona a da ne dozvoljava čitaocu da prati razvoj ubistva, da čitalac mora da čeka isuviše dugo na trenutak kriminalnog raspleta… Sigurna sam da je to bila zlonamerna reakcija onih koji me znaju kao intelektualca i koji nisu voleli što sam počela da pišem romane. U Francuskoj, a možda i drugde, postoji tendencija da se stavljaju etikete na ljude – ako ste pisac morate da ostanete pisac, ako ste profesor morate uvek da budete profesor, ali dve profesije ne smeju da se kombinuju! Znači, pretpostavljam da ću ipak da nastavim da pišem romane, ne znam. Upravo sam završila knjigu o Kolet i moj novi triler je u fazi zabeležaka i zapisa, još nije artikulisan, ali još nisam sigurna da li ću u njega da uključim fragmente koji se bave takozvanim estetskim pitanjima. Sasvim je sigurno da ne možemo da uključimo disertaciju u roman, ali možemo u njega da položimo osnovu za određenu disertaciju.

Verujem da vaša knjiga Intimni revolt može da se čita u svetlosti dijaloga koji vodite sa Hanom Arendt. U stvari, ona je bila ta koja je govorila o bedi ljudskog bića kome nije dozvoljeno da vodi „kontemplativan“ (tj. kreativan) život i koje je osuđeno da vodi „aktivan“ život, tj. da radi bedne poslove za preživljavanje. Da li je to problem naše epohe u kojoj žive ljudi koji se bune protiv činjenice da nisu u mogućnosti da se ostvare? Odnosno, da smo okruženi ljudima izjedenim očajem koji se bune protiv sebe samih?

Verujem da ste u pravu kada pretpostavljate da vodim unutrašnji dijalog sa Arendtovom – već duže vreme čitam njene knjige i rekla bih, uz svu skromnost koja se podrazumeva, da moje pisanje duguje dosta, svesno ili podsvesno, njenoj misli. I cela zamisao o „revoltu“ bila je izvestan napor da se stavim u odnos sa „njenim najdubljim mišljenjem“ koje se, sledeći Hajdegerovu misao, suprotstavlja i relativizuje kalkulativan način mišljenja. Kako je Hajdegerova misao bila veoma prisutna u njoj, ona se prema mišljenju odnosila kao prema vrsti ispitivanja, nekoj vrsti istraživačkog procesa koji se suprotstavlja kalkulativnom metodu koji danas uveliko karakteriše i strukturiše naše ponašanje. I moj rad se našao donekle u ovom okviru, ali takođe povlačim iskustvo iz psihoanalitičkog pristupa koji relativizuje svačiji identitet kao i prošlost pojedinca. Osim ovog pomenutog, moje iskustvo se bazira i na književnim delima, kao što je Prustovo Potraga za izgubljenim vremenom, crpela sam iskustvo iz njegovog „savijanja“ jezika, iz njegovog pristupa metafori i sintaksi. Pokušala sam da promislim psihičku predispoziciju koja nam pomaže da opstanemo, onu koja nije samo puko ponavljanje klišea, što bismo mogli videti kao neku vrstu ponovnog rađanja, koju naše mišljenje preispituje uz prisustvo našeg unutrašnjeg života koje služi kao preduslov preispitivanja. Eto, ja sve ovo podrazumevam pod „revoltom“. Znači, on nije samo izraz jednostavnog egzistencijalnog besa ili protivljenje nekom društveno-političkom poretku, već smatram da je ponovno ustoličavanje onoga što smo ponovo otpočeli. U tom smislu revolt vidimo kao nešto što omeđava naš psihički prostor, on je oblik života po sebi, i može da se javi kao stanje zaljubljenosti, ili kao određena estetska kreacija ili kao vid projekta koji je neka veoma jednostavna životna aktivnost, ali aktivnost koja nam omogućava da ispitamo našu prošlost, odnosno koja je preispituje i obnavlja. Ali, verujem da nam se ukazuje veoma malo mogućnosti u svakodnevnom životu, veoma banalizovanom i standardizovanom, da bismo ga ostvarili. Rad koji ostvarujemo obično se često ponavlja i vodi nas do jednostavnih rezultata. Vrsta psihičkog funkcionisanja koju ja nazivam „revoltom“ je funkcija koja nam nedostaje i često je veoma opasno živeti bez ove vrste duhovne funkcije, odnosno ukoliko on nedostaje mi se suočavamo sa dva moguća tipa problema: jedan od njih nazvala bih somatizacijom, koja nastaje kada se psihički prostor zatvori i problem se manifestuje kao telesno oboljenje, a drugi tip jeste eksteriorizacija problema koji nas odvodi u nasilje i ratove. Znači, revolt nam je potreban, vive le revolt!