Rekvijem za jedan san

U novom komadu Milene Marković, kao i u raznim prethodnim, likovi nemaju imena nego „funkcije“ unutar priče; što se potencijalno gubi na (sitno)realističnosti dobija se, u mnogo većoj meri, na simboličkom naboju i snazi, na univerzalizaciji koja pri tome ne pati od bilo koje vrste pretencioznosti – mada bi mogla, da je ugođena samo za oktavu više, da pati od baš svake koje se možete setiti. Pogo ples na ivici žileta, balansiranje na rubu iskliznuća, na ivici raspada, rastakanja dramskog teksta u nešto što to više nije, a šta je ne zna se, koje se iskliznuće pri tome nikada ne dogodi: to je već postojano obeležje njenih dramskih tekstova, naročito onih novijih. Ili svih od Broda za lutke nadalje. Nije ni čudo: Milena je pesnikinja, jedan od najvažnijih poetskih glasova na ovom jeziku. Privilegija, ali i moguća opasnost: ne bi bila prva kojoj je pesnički dar halapljivo pojeo svaki drugi književni talenat; ali se to kod nje ipak ne događa. Milenini komadi su, naprotiv, drame postavljene po svim „školskim“ pravilima, osim što ta pravila istovremeno i ogoljavaju, razaraju, ubrizgavaju im čudotvorni serum jednog pesničkog jezika i proživljaja sveta, sasvim posebnog, jedinstvenog, markovićevskog. Doziranje je, kažem, tu ključno: ona ga obavlja najčešće besprekorno; nije ni to, rekao bih, stvar nekakve apotekarske preciznosti (koja se tobože dade „naučiti“, a ne da se, zapravo; „uči“ se samo krojačka veština, a to je drugo), nego jednog dubljeg osećanja za jezik – a onda i za svet, ljude, sebe, sve – koje nema otkud da dođe nego iz dubine jednog dara kojem je teško naći premca. Ponekad je, doduše, taj dar i zavara, povuče je da se besmisleno troši na ono što, proplamsajima udruženih darova uprkos, kao celina ne može dati pravog ploda (svež primer je scenario za onaj nedavni pogrozni film, ne mogu ni da mu se setim naslova), ali taj rizik je njena stvar, ona ima svako pravo na to.

Deca radosti su, mrzim taj izraz ali ću ga upotrebiti, najličniji komad Milene Marković. Šta uopšte znači „najličniji“, i ko to može da procenjuje i meri, i kojim aršinom? Dobra pitanja, pa opet, ostajem pri tom izrazu. Ujedno, to je najličniji komad, ne samo Milenin, za ovog čitaoca i gledaoca, i za brojne druge, znane mu i neznane. To je, dakle, naš komad, napisan Mileninom rukom: otuda valjda ona knedla koja ne izlazi iz grla dok gledamo predstavu po njemu napravljenu. To je tako jasno, to izbija iz svakog retka ovog dramskog teksta, to je u vazduhu u svakom minutu skoro tročasovne predstave. „Najličniji“ je, dakle, barem utoliko što je ujedno i, hm, najkolektivniji, to jest utoliko što je – u jednom nimalo banalnom smislu – fundamentalno generacijski, pri čemu „generaciju“ treba shvatiti veoma široko: to su one i oni koji su odrastali i sazrevali u zrelom jugoslovenskom socijalizmu, kao (buntovna, ili tek wannabe buntovna) deca jednog pomalo bizarnog i poviše utopijskog, ali u srži plemenitog ikarovskog projekta devarvarizacije. Kako se on završio, upravo – kako se slupao, druga je stvar, i koliko govori protiv njega, još mnogo više govori protiv onih koji su orgijali na njegovom grobu.

Protagonisti komada su, na jednoj strani, generacija očeva i majki, onih koji su gradili Sistem i okvir u kojem su se posle imali kretati životi dece radosti, a koja će udarati glavama o (najčešće nevidljive) zidove koji su ga opasavali; na drugoj, to su sama deca radosti, mažena i pažena – čak i kada će odrastati u nemaštini – potomčad ratnih dedovskih i gladnih roditeljskih naraštaja. Očevi i stričevi su veliki, moćni, stameni, brkati, oni su demijurzi sveta iz jednog parčeta, i taj ćeš svet dugo uzalud mrviti lomnim zubima, a kada ga na kraju ipak smrviš zažalićeš, ne zato što je on po sebi bio osobito dobar, nego što će s njime otići sve za šta si se držao. Majke su tu da rađaju, doje i brinu se za potomstvo u senci tobože čvrstih muškaraca, iza scene mahom kukavelji koju od rasprsnuća deli tek oslonac na meko žensko bedro, češće majčinsko-sestrinsko nego ljubavničko. U vremenu posle konačnog raspada jednog naizgled nerastočivog životnog okvira, u scenama kojima komad i predstava počinju i završavaju se, žene-majke u grobove ispraćaju sinove poginule što od heroina što od onog novog, nezamislivog rata kojim će biti zapečaćen snoviti svet dece radosti, lepe i delikatne kopiladi jednog Pluskvamperfekta.

Generacija dece radosti okvirno je ona „novotalasna“, mitologizovana kao malo koja, ili čak ni jedna do nje i nakon nje, a opet premalo na dostojan način ispisana u našim literaturama, prepuštena na nemilost lešinarima i diletantima svih vrsta. Ona je, recimo, beogradska, ali to je sekundarno (to jest, autorki i nije, jer je malo koji vredan savremenički opus tako dubinski beogradski kao njen), pošto bi mogla biti bilo koja iz ovog našeg sveta, onog koji nosi bazično zajedničke uspomene i tačke odrastanja. Pa opet, kada se na pozadini scene Ateljea 212 pojavi pisani ćirilični logo Robne kuće Beograd, onaj sa mitske naslovnice Paket aranžmana, ne možeš a da ne zasuziš, ne može da te ne grune (u sve što imaš) jedno preplavljujuće osećanje žaljenja za nestalim mestima i ljudima, pomešano s nekim čudnim ponosom što ih je ikada bilo.

Ne postoji mesto na kojem Snežana Trišić nije mogla lako da se oklizne i tresne o beton nastojeći da scenski oživi ovaj za uprizorenje zahtevni i u izvesnom smislu rizični poetski komad. Tri sata kasnije, izlaziš iz pozorišta sabirajući njene greške i zapravo ne pronalaziš ni jednu iole bitnu. Da su ovakvo sadejstvo pisca i reditelja standard a ne izuzetak, živeli bismo u najboljem od svetova. Rediteljka je u potpunosti otpustila kočnice, pustila autorkinoj poetskoj, jezičkoj magiji i emotivnom naboju da se razmahnu, da prodišu, da dobiju onu veličinu i zalet bez kojeg ne bi bili ništa, bez kojeg bi se samourušili; istovremeno, besprekorno je iskontrolisala svaku tačku na kojoj je predstava mogla da otpluta u nekovrsnu nerazgovetnost, u samosvrhoviti, gotovo privatni hermetizam. Ako mislite da je to nešto što se podrazumeva, izgleda da ne idete baš često u pozorište…

Ono gde se taj minuciozan rediteljkin rad možda najbolje oseća jeste gluma; nema tu iole slabijeg mesta, nema soliranja i igra(ka)nja u leru ili hvatanja na šmiru i (d)efekat, nego svi glumci, kao u kakvom „nemačkom“ komadu, dobijaju priliku da ono najbolje iz sebe iskažu služeći celini i uvećavajući je neslućeno. Te muške gromade sumnjivih performansi, Nenad Ćirić, Marko Gvero, Miki Krstović, a još više te majke i supružnice, veličanstvene i skudoumne, heroine i samožive: Gorica Popović, Radmila Tomović, Milica Mihajlović, Isidora Minić, Katarina Žutić, igraju ne sebe-u-pozorištu nego pozorište kakvo bi uvek trebalo da bude a tako retko jeste. Bojan Žirović kao Anđeo ekstaze, žovijalni i demonski davalac poljupca smrti za najbolje iz celog jednog rastočenog naraštaja, perfektno balansira „teatralnost“ sopstvene simbolički krucijalne scenske pojave, umnogome noseći predstavu. Ali, „klinci“, tumači dece radosti, oni su veličanstveno otkriće ove predstave: i Filip Hajduković kao Pesnik, i Marko Grabež kao Zlatni dečak, i Jovana Gavrilović kao Princeza, i Milica Trifunović kao Muza, i Miodrag Dragičević kao Ratnik, tako zreli, tako puni, a tako just kids gde god tako treba da bude! Muzika Irene Popović, u neonovotalasnom maniru, a na Milenine stihove, nije tek pratnja, background ili ilustracija, nego jedan od stubova predstave.

Ne volim ni ovu reč, ali ću je napisati, i neću žaliti: velika predstava, po komadu koji samo takvu i zaslužuje. Dostojan, napokon, rekvijem za jedan san, ali i rekvijem jednoj mladosti (jednom svijetu nade) na Balkanu. Laku noć, deco radosti, živa i preminula, ma gde da ste, ma gde da smo, u svetu koji nije više vaš, baš kao što onaj tadašnji nije još bio vaš. Što ste imali da mu date, dali ste nekako u tom međuvremenu, u intermecu; nije to bilo dovoljno dobro, kaže pesnik, okosni lik komada, obznanjujući njegov kraj. Ne znam je li dovoljno, ali evo putuje kroz vreme i dalje, i ne vidim da će zgasnuti još zadugo, zadugo.