U crnohumornoj (ne)kulturi koja olako kaže ‘Uspela sahrana’ pa uz krkanje i ‘Pokojnik je voleo pesmu’… jeste veština izbeći pop-industrijsku rasprodaju bola. Zato je za ovaj događaj izabran datum rođenja, i sve intonirano da slavi autora i muzičara koji je ostao na čistini i razvijao se pošto se zaostavština Idola (1980/84) tako prirodno raslojila otkad su Šaper i Krstić otišli trnovitim stazama marketinga i politike. Na nesuđeni 60. rođendan Vladimira Divljana, tri godine posle komemoracije u beogradskom Domu omladine, iz tadašnjih dvadesetak minuta pevane zahvalnosti Vladi nikao je i ovaj koncert
Pažljiv izbor arhivskih fotki i video-materijala uokvirio je živa izvođenja, uz Nebesku temu i naslovnu Hajde sanjaj me, sanjaj. Između, bilo je mnogo poetičnih trenutaka, no prvo je ritam-sekcija Idola Zdenko Kolar–(Slobodan) Kokan Popović efektno kroz pankersku Plastiku otpratila Dušana Kojića Koju (Disciplina Kičme, ex-Šarlo akrobata), britkog gitaristu raspuštene kose. Solaže će ostati jezgrovite, pržeće kao Vladine u to doba, samo su se svirači smenjivali i množili. Najdugovečnijem Divljanovom saradniku, basisti Kolaru, pridružili su se bubnjar Marko Milivojević Nafta Jr. (ex-EKV), pijanista/klavijaturista A.P. Šandorov i perkusionista Boris Bunjac – akademski dvojac koji je obrubljivao Vladin prateći bend za ulazak u XXI vek, NeVladina organizacija. Uz efikasni gitarističko/pevački tandem Damjan Dašić–Marko Ćalić (Magic Bush, autorski alter ego Beatles tribute sastava Bestbeat) njih šest u crnom više od sata poletno će nositi program, čak i kad su bez gostiju glisirali kroz standarde (Zašto su danas devojke ljute, Maršal) ili opskuritete (I uvek kad se). Nenametljive, kratke najave D. Dašića (kao bubnjar, ex-E-Play, Pressing) bez sentimentalnosti krunisao je, škrt a rečit kao i obično, Partibrejker Zoran Kostić Cane – „Našem drugu rođendan, i to je to“ – pred izvrsno odabranu Gde si sad cica-maco. Puna velika dvorana Sava centra (ulaznice 1200–2000d.) to je toplo pozdravljala.
Glatko i prijatno za glavnim mikrofonom ređali su se oni koji su prvi započeli obrađivanje svojih Idola (Goran Vasović Vaske, Eva Braun – Dok dobuje kiša (u ritmu tam-tama), Ona to zna), oni koji su manje ili više očito delovali pod njihovim uticajem (Boris Mladenović BoMla, Jarboli – Vreme je; Saša Lošić, Plavi orkestar – Samo me gledaj i budi tu), ili među poslednjima sarađivali s Divljanom (Bojana Vunturišević, ex Svi na pod – zapostavljena Nemo). Estradna rutina Dejana Cukića (Kenozoik) i Ramba Amadeusa (Patuljci) nije previše smetala, a odmerenost i pripremu demonstrirao je Zoran Predin (Sve laži sveta). Jedino iznenađenje, i to podsticajno, u prvoj polovini došlo je sa zahtevnijim, rege-začinjenim Vetar i zastave i Sve što hoću da znam u izvođenju sedobradog a rasplesanog Dejana Vučetića Vuče (Darkwood Dub).
Da je Srđan Gojković Gile (Električni orgazam) lično nastupio, bila bi to još jedna od Divljanovih pratećih postava – iz sredine ‘90-ih, Old Stars Bend, no posle prekookeanskog video-pozdrava sledio je live-snimak s nedavnog Giletovog koncerta s Magic Bush (Vladina Pruža). U poluvremenu scenu je preuzeo sastav s kojim je Divljan radio poslednjih sezona, Ljetno kino iz Zagreba. Predvođeni Ukulele Maxom Juričićem (ex-Film, Vještice), s još dva stara člana Filma i nekonvencionalnom postavom, opet su živopisno osvežili Radostan dan i Ljubavi, te gotovo karnevalski proveselili Najlepša i Vodim te na more koje su prvi snimili s Vladom. Ponovo najviši glas sa najmanje visine, jedina učesnica Bojana Vunturišević izašla je za Iza osmeha i Retko te viđam sa devojkama – jednu od niza Divljanovih koju bi trebalo da pevaju žene. Partibrejker Nebojša Antonijević Anton Malenu je ukrasio za sebe netipičnim gitarskim vezom, a Kornelije Bata Kovač seo za klavir u Kraljićevoj besmrtnoj Devojko mala. Darko Rundek je u Ljetno kino ušao kao ruka u rukavicu (Samo jednu ljubav imam) i s akustičnom gitarom ostao da prati i Momčila Bajagića Bajagu za koga kao da je pisana Rusija. Za kraj, svi (i publika) zajedno ljuljali su Odnesi me, i dva divna (nadam se tako i snimljena) sata zaokružili bisom Maljčiki.
Najčešće izgovarane reči bile su drug(ar) i gospodin, decenijama suprotstavljene pa i međusobno isključive – ali jin/jang za Vladu Divljana. Pošto je Novi talas jedna od retkih prilika kad smo u nečemu kreativnom išli ukorak sa svetom, logično je i da Divljanov memorijal bude na nivou svetskih omaža, pa i produkcijski (koncertna agencija Long Play s kojom je Vlada poslednjih godina sarađivao). Prerana, za mnoge iznenađujuća smrt Vladimira Divljana naučila nas je koliki deo naših života zapremaju njegove pesme. I tu dragocenost čuvaćemo, i na ovaj način, dok nas ima.
