Posetioci Sajma knjiga obično ne znaju da se tokom sajamskih dana organizuju diskusije na različite teme koje dotiču knjigu i čitanje. U pozdravnom govoru Svetislav Basara se osvrnuo na „žilavost“ knjige kojoj su mnogi na pragu digitalne ere proricali propast, ali je to ipak preživela. No, da knjiga ne bi bila prepuštena samo sebi i čitaocima, diskutovalo se o promovisanju (da ne kažem reklamiranju) knjiga. To me podstaklo da se prisetim kada sam na našim TV programima čuo priču o piscima i njihovim delima.
Prva asocijacija i svetao primer je emisija „Nivo 23“ beogradskog Studija B, gde Velja Pavlović redovno i uporno predstavlja publici nova dela i njihove autore. Verovali ili ne, još uvek je moguće napraviti zanimljivu TV emisiju od 60 minuta daleko od banalnosti dnevne politike ili estrade. Sličan pristup, mada ruku na srce daleko kraći po minutaži, imaju i emisije iz oblasti kulture na RTS-u. Tu svakako pribrajam i „Trezor“, koji malo, malo, pa emituje snimak nekog razgovora sa našim klasicima. Pokazuje se, po pravilu, da čak i razgovori o pisanju deluju proročanski, što mu dođe kao naknadna potvrda (za neverne Tome) da su recimo, Branko Ćopić, Danilo Kiš ili Meša Selimović odlično predosetili kuda će nas budućnost odvesti.
Osim ovog pristupa, na komercijalnim televizijama vidite često priloge o domaćim bestselerima. Ključna reč za njihovo oglašavanje je – razotkrivanje! Tu saznajemo mračne tajne ovdašnjeg džet-seta, politike stranih i domaćih obaveštajnih službi ili mafijaša. Tu ne bih trošio reči ni energiju na dodatno reklamiranje, ima ga sasvim dovoljno.
No, posmatrajmo sliku malo šire. Kako bismo danas reklamirali čitanje, kao arhaičnu delatnost? Teoretičari savremenih medija već govore o „univerzalnoj knjizi sveznanja“, o „oblaku informacija“ koje će nam biti dostupne uvek i svuda. Samo, svetsko znanje će biti unutar jednih korica, poput Vikipedije, gde više nije bitan pisac, već njegovo delo postaje samo veće ili manje poglavlje u opštoj riznici znanja. Pošto nikome ne pada na pamet da daje pare za promovisanje čitanja knjiga, ostaje nam da knjige „umetnemo“ u postojeće reklame.
Evo pozitivnog primera, jedna banka reklamira svoj plac sa polovnim automobilima (pretpostavljam od onih što nisu mogli da plaćaju lizing ili kamatu) pa je tu nacrtana cica koja naslonjena na haubu očuvanog polovnjaka – čita knjigu! Bravo, tigrice!
Zamislite korak dalje u istom pravcu – sve one seke u bikinijima iz reklama za pivo, u drugoj ruci nose knjigu. I one čitaju! Mobilni operater oglašava superjeftinu tarifu – on putem mobilnog čita voljenoj Rat i mir, za 0 dinara u mreži! Pored WC šolje, posle uništavanja bakterija, sedate i udubljeni čitate knjigu, ili pak listate novi hit uz šoljicu vaše omiljene kafe.
Knjiga je ovde samo benigna scenografija, običan dekor, ne košta mnogo, a ako vam likovi u spotovima čitaju, delovaćete ozbiljnije i pametnije. Nemojte da se listaju samo novine, od toga možete samo da se razbolite.
Podvođenje knjiga pod robu široke potrošnje u zemlji nepismenih ima i svoju mračnu stranu. Prošetate li se na Sajmu knjiga, videćete da su ovdašnje televizije instalirale svoje ekipe sa cenovnicima, pa ako želite prilog sa Sajma, izvolite platiti. Televizije se dakle ponašaju prema knjigama poput vašarskih fotografa koji će iskoristiti priliku da na knjigama ućare (baš kao i država na PDV-u), bez ideje da bi čitanje i knjige morali da promovišemo uvek, svuda i džabe, bez obzira na odredbe RRA o oglašavanju.
Uskoro će i izbori. Nikada u ovoj zemlji nisam video da se političar slikao sa knjigom u ruci, doduše neki kandidati su voleli fotografije iz kabineta sa stilskim nameštajem, gde su na policama sabrana dela na metar.
Ako malo pažljivije pogledate, svaka politička stranka, ili svaka politička opcija, ima svoje omiljene pisce. Ako je uslovna podela politike na moderniste i tradicionaliste, eto nam reprize književnog sukoba na našoj kulturnoj sceni krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina. Ispade da je naša današnja podeljenost uslovljena davnim i gotovo zaboravljenim polemikama o ulozi literature u društvu i različitim poetikama. Ko onda može da kaže da je književnost mrtva, arhaična ili prevaziđena – ako i bez reklame određuje našu aktuelnu situaciju.
