Naslov s prizvukom samouverene reklame – Dobro svetlim, objedinjuje antičke svetiljke Singidunuma iz zbirke Muzeja grada Beograda, izložene u Konaku kneginje Ljubice. Osim informacija o tadašnjem životu na prostoru sadašnjeg Beograda, u priči o njima se oseća i privatnost onih kojima su svetlele.
Čovek je ko zna kad uvideo neophodnost svetlosti. Kad je ovladao vatrom, osposobio se za pravljenje naprava kojima će moći da proizvodi svetlost. Prve lampe, one iz šestog i sedmog veka pre nove ere, imale su oblik otvorene šoljice. Tek krajem četvrtog veka pre naše ere je pronađena lampa iz koje se ulje, dragocena tečnost bez koje nema veštačke svetlosti, neće prosipati. Rimljani su nasledili taj izum, veoma ga usavršili, i obilato ga koristili. Zato su njihove lampe pronalažene svuda po carstvu, pa tako i u Singidunumu. „Preko 600 lampi, celih ili fragmentiranih, pronađeno je na teritoriji Singidunuma: u kastrumu, u civilnom naselju i nekropolama, u vilama rustika iz šireg okruženja grada“, kaže dr Slavica Krunić, autorka ove izložbe. „One su od prvog do petog veka korišćene u domovima, za rasvetu javnih građevina, ulica, hramova, kupatila, i u pogrebnim ritualima. Najbrojnije su od gline, a svega je nekoliko primeraka od bronze, stakla i olova.“
Najstarije lampe u zbirci Muzeja grada su iz helenizma, iz prvog veka pre naše ere. Pretpostavlja se da su ih doneli izviđači (trgovci?) ovog prostora nepoznatog civilizovanom svetu. Na izložbi su pokazana četiri takva primerka. Najbrojnije su rimske, datovane od prvog do trećeg veka. Verovatno su ih do Mezije, do naše provincije, preneli rimski vojnici. Da bi ih koristili, potrebno je bilo uvesti maslinovo ili neko drugo ulje, pa izložba Slavice Krunić počinje amforama u kojima je do Mezije transportovana ova dragocena tečnost. „Maslinovo ulje je tada bilo skupocena roba i upotrebljavalo se pre svega za ishranu. Samo bogatiji stanovnici su ga koristili i za osvetljavanje“, kaže Slavica Krunić. „Osnovni elementi svake lampe su rezervoar, kljun i drška. Na gornjem delu rezervoara je otvor za sipanje ulja, a na vrhu kljuna je fitilj. Rupica za dovod vazduha kojim je sprečavano pucanje svetiljke prilikom gorenja, obično je na kljunu ili između diska i kljuna. Rezervoar može biti kružni, ovalni, jajasti, kruškasti, pravougaoni i loptasti. Drška je različitog oblika i štiti od opekotina. Disk rezervoara i drška su najčešće ukrašeni.“
Izgradnjom puteva i povezivanjem rimskih provincija, iz svih delova carstva u Singidunum, između ostalih stvari, stižu i lampe i kalupi za njihovu proizvodnju. Međutim, kad se ispostavilo da uvoz ne može da zadovolji potrebe stanovništva, osnivaju se zanatske radionice za proizvodnju lampi. Shvatili su, kaže Slavica Krunić, „da im je jeftinije da robove presele u Singidunum gde bi im otvarali radionice, nego da transportuju lomljive lampe iz Italije. Sve je funkcionisalo. Preneli bi kalupe, uposlili robove i ubirali zaradu. Slična je današnja logika preseljenja proizvodnje u Kinu.“ Uzor su uvezeni primerci, kopira se čak i pečat stranog proizvođača, ali istovremeno nastaje i domaći dizajn. Serijski pravljene lampe počeci su masovne proizvodnje. Najpopularnije su takozvane „firma lampe“, lampe izrađivane u radionicama u velikim serijama. Slavica Krunić kaže da su „firma lampe“ najbrojnije, u zbirci ih je više od 200 primeraka. „Najpopularniji proizvođač je bio Fortis, a nađeni su i proizvodi radionica Agilis, Cassi, Festi, Fronto, Neri, Sexti, Octavi i drugih. Zna se da su lokalni majstori bili Flavi i Ianvari, i one kojima je pečat u obliku jelove grančice ili cveta.“ Pečat je utiskivan na dno svake lampe, kao dokaz porekla, ali je to ujedno bio i početak brendiranja.
Lampe su spadale u najrasprostranjeniju trgovačku robu antičkog doba iako su, budući da nije svako mogao da kupi ni skupoceno ulje ni njih, predstavljale luksuzne predmete. Ne bi li se što bolje prodale, njihov izgled je prilagođavan zahtevima trenutne mode i potrebi naručioca. Pribegavano je i – reklami. Naime, u Singidunumu je pronađena jedna oštećena svetiljka sa reljefnim tekstom Recte Illuminas, što u prevodu znači „Dobro svetlim“. Zar ne zvuči kao savremeni reklamni slogan? Ova naša lampa je retkost – zna se samo za još jednu, čuva se u muzeju Ermitaž u Sankt Peterburgu, sa sličnim natpisom – „Ja sam lampa, sijam bogovima i ljudima.“
Zatim, da bi se dopale kupcima, lampe su morale da budu lepe. „Zato njen proizvođač nije samo neko ko je izliva iz kalupa, on je umetnik“, kaže Slavica Krunić. „U našoj zbirci su lampe u obliku, na primer, meduze, pozorišne maske, boga Dionisa, na jednoj je pokazan religiozni obred: sveštenik pored žrtvenika, muški portret… Otkriveno je nekoliko figuralnih lampi: u obliku groteskne glave, stopala u sandali, Amora, sa ljudskim likom, i u obliku ribe. Posebno su zanimljive lampe u obliku stopala. Jedna je otkrivena u grobu i nosi ime majstora Vetii ili Ulpii, a druga je iz naselja i predstavlja dvojako stopalo. Tako modelovane lampe vezuju se za Izidin kult, u čijoj ikonografiji je predstavljeno spajanje dva sveta. One donose sreću, a kada se nalaze u grobu, imaju apotropejsku funkciju. Za izradu figuralnih lampi je morao da se izradi i kalup, ali i da se razbije nakon pečenja što je sve povećavalo njihovu cenu. Neobične su i one u obliku šišarke zato što često imaju identično ukrašenu i donju i gornju polovinu. Prstenaste lampe su kružnog oblika, njihov prečnik je mogao biti jedan metar, sa velikim brojem otvora za fitilj. Bile su preteče današnjih lustera.“
Najbrojnije su lampe sa predstavama životinja: delfin, orao, zec, košuta, pas, lav, panter, različite ptice… Životinje su predstavljane pojedinačno i veoma realistički. Svaka je imala odgovarajuće značenje u mitologiji. Delfin, na primer, je sveta životinja Apolona, a s obzirom na to da je Avgust smatran njegovim sinom i inkarnacijom, predstava delfina na lampi bi mogla da bude izraz carske propagande.
Singidunum ima dva rariteta, tipove lampi kakve nisu nađene na drugim mestima: to su lampe većih dimenzija, sa otvorenim diskovima za više fitilja i zanimljivim drškama, i sa sferičnim diskom i trakastom drškom. Osim već pomenutih svetiljki s natpisom, retke su i one s predstavom ljudskog lika, gladijatorskih borbi i erotskih scena. Stoga je posebno dragocen primerak lampe na kojoj je portretisan rimski car Julijan Apostati, pristigle iz Aleksandrije. Retke su i skupocene bronzane lampe, na izložbi ih je nekoliko.
Svetlost je bila važna i u pogrebnom ritualu. Familija pokojnika je stavljanjem lampe na prag oglašavala smrt u svojoj kući. Telo je izlagano u dvorištu, a sa strana odra postavljane su lampe. One su bile obavezne i u grobu, da umrlome osvetle put u drugom životu. Svetiljke kao prilog u grobu su projekcija verovanja osobe koja je daruje preminulom, ali i verovanja preminulog. Takođe, ona su ogledalo društvenog statusa i bogatstva pokojnika.
Izložba Recte Illuminas traje do kraja septembra, i predstavlja centralni ovogodišnji projekat Muzeja grada Beograda. Monografija na oko 500 strana sa gotovo isto toliko fotografija „Antičke svetiljke iz Muzeja grada Beograda i načini iluminacije u Singidunumu od I do IV veka“, prvi je ovakav dokument o antičkim svetiljkama.
