Razumevanje unutrašnje realnosti

Postoji jedan mali, relativno skriveni segment ovog društva u kome se niko ne napreže u dokazivanju da je on deo sveta. Za to nema ni razloga, jer Beogradsko psihoanalitičko društvo zaista jeste deo onog sveta prema kome se često okreće pogled pun čežnje, ali i nekakvog tradicionalnog zazora. To ne potvrđuje samo članstvo u Svetskoj psihoanalitičkoj asocijaciji, sa čim se ne može pohvaliti mnogo zemalja Istočne Evrope, niti ijedna druga država sa prostora nekadašnje Jugoslavije, već to potvrđuje i konferencija „Psihoanaliza i savremeni svet“ koja je proteklog vikenda održana u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Zajedno sa predsednikom svetske psihoanalitičke asocijacije Danielom Vidlošeom, u Beograd je doputovalo petnaest najrenomiranijih psihoanalitičara sveta. To je i povod za ovaj susret sa predsednikom Beogradskog psihoanalitičkog društva Aleksandrom Vučom i prethodnim predsednikom Beogradske psihoanalitičke studijske grupe Tamarom Štajner-Popović.

Skup „Psihoanaliza i savremeni svet“

Tamara Štajner–Popović: Ovo je naša prva internacionalna konferencija koju sami organizujemo. Razlog za to svakako je to što smo postali psihoanalitičko društvo, što znači da smo postali samosvojni u svim profesionalnim delatnostima vezanim za psihoanalizu. Prema psihoanalizi deo naših stručnjaka ima ambivalentan odnos jer su, koliko je meni poznato, psihoanalitičari od svih psihoterapeuta na našim prostorima jedino svetski priznati kao udruženje s pravom na edukaciju koja daje mogućnost svetskog priznavanja. Naime, postoje pojedini sledbenici drugih psihoterapija koji su članovi istih udruženja ili instituta na evropskom nivou, ali ovde nemaju udruženje koje ima takav status, što znači da ne mogu obavljati edukaciju drugih koja bi bila priznata od relevantnog stranog udruženja. Stoga im diploma koja se dobija u procesu edukacije omogućava svuda u svetu status psihoanalitičara, što i nije mala stvar. Ova činjenica se relativno teško probija u stručnom svetu, što je možda i deo naših nedovoljnih napora da se bolje predstavimo stručnoj javnosti. Zato jedan od razloga za ovaj skup jeste i bolje upoznavanje naše stručne javnosti s radom beogradskog društva. Sem toga, želeli smo da okupimo vrsne stručnjake, istovremeno i kolege koje su nam i te kako pomogle u tome da najpre postanemo studijska grupa a potom i društvo da bi naši psihoterapeuti, psihijatri i psiholozi mogli da čuju na licu mesta kako govore i razmišljaju stručnjaci o kojima su mogli samo čitati iz knjiga i časopisa.

Počeci

Aleksandar Vučo: Istorija psihoanalize u Srbiji počinje 1937. godine dolaskom Mikloša Šugara, rodom iz Subotice, koji je bežeći iz Beča pred nacistima došao u Beograd i otpočeo analizu četiri mlada lekara i filozofa. Krajem 1940. godine Šugar obaveštava IPA (International Psychoanalytic Asociation) da je u Beogradu završio obuku ova četiri stručnjaka. Mikloš Šugar umire krajem rata a od njegovih učenika je samo jedan. prof. dr Vojin Matić, nastavio da se bavi psihoanalizom. Paralelno, prof. dr Vojin Matić uvodi četiri predmeta na odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, osniva mentalno savetovalište za decu i omladinu i obučava psihijatre i psihologe veštini psihoanalize. Nažalost, savetovalište biva zatvoreno političkom odlukom, iako je tada, početkom šezdesetih, bilo u rangu sličnih savetovališta u Parizu i Londonu. Vojin Matić nastavlja i dalje sa obukom psihijatara i psihologa i poslednja generacija koju je obučavao danas je najstarija grupa našeg društva.

Problem s kojim smo se suočili negde tokom osamdesetih bilo je učlanjenje u IPA. Kao početak tog poduhvata određena je proslava Mađarskog psihoanalitičkog društva 1987. godine. Tada EPF (Evropska psihoanalitička federacija) počinje da se interesuje za psihoanalizu u zemljama Istočne Evrope. Naša sreća je bila da gđa Han Hrun Praken, predsednik federacije, za razliku od većine zapadnjaka, nije bila uverenja da zna sve. Opet sa naše strane, Tamara Štajner-Popović, za razliku od većine istočnjaka, nije smatrala da ne zna ništa. Susret ove dve kreativne buntovnice doneo je mnogo dobra nama, psihoanalizi u zemljama bivše Istočne Evrope, ali i svetskoj psihoanalizi.

Ubrzo počinju da održavaju psihoanalitičke konferencije za zemlje Istočne Evrope. Negde početkom 1994. godine na jednoj od tih konferencija naša grupa dobila je šansu da prikaže svoj rad u Budimpešti i da se onda na osnovu procene naših prikaza donese odluka o daljem statusu. Nas šestoro je tri puta odlazilo u Budimpeštu, gde nas je procenjivalo pet svetskih psihoanalitičara. Procena je dobro prošla pa smo 1995. godine na kongresu u San Francisku naš šestoro i prof. Vojin Matić proglašeni direktim članovima IPA. Ovo „direktni“ je titula psihoanalitičara čija zemlja nema udruženje. Posle toga usledio je novi napor čiji je cilj bio osnivanje društva. Ubrzo, 1997, postali smo studijska grupa. Na tom stepenu edukaciju vodi komitet za podršku koga delegira IPA. Taj komitet postepeno prepušta trening domaćim snagama da bi na kraju, kada domaća grupa postane sposobna da sama vodi trening, studijska grupa postala društvo.

Biti psihoanalitičar

Tamara Štajner–Popović: Osnovu psihoanalitičkog treninga dao je Maks Ejtington, psihoanalitičar iz Rusije. Kao kuriozum navešću da je njegov rođeni brat bio jedan od šefova KGB-a i da je organizovao ubistvo Trockog. Ejtington (analitičar, a ne čekista) napravio je tripartitni model koji se sastoji iz sopstvene analize koja se još zove „didaktička“ ili „ler“ analiza a obavlja se tempom od četiri do pet seansi nedeljno, mada će uskoro preći na tri do četiri puta nedeljno, zatim teoretskog kurikuluma i na kraju supervizije rada na klijentima. Školovanje traje najkraće šest godina.

Analizant

Potrebno je da imate sposobnost uvida u sopstvene psihološke procese, da ste relativno inteligentni, da imate želju da bolje upoznate samoga sebe, kao i da se menjate nabolje.

Razvojni put psihoanalize

Tamara Štajner–Popović: Slobodno rečeno, psihoanaliza je na početku bila teorija nagona koji upravljaju našim životima. Vremenom se psihoanaliza od teorije nagona zasnovane na naučnim teorijama devetnaestog veka polako pretvarala u teoriju odnosa čoveka sa svojim unutrašnjim i spoljašnjim svetom. Tehnika psihoanalize pretrpela je slične dramatične promene tokom poslednjih sto godina. Psihoanalitička tehnika prerasla je od početnog medicinskog modela u terapiju koja analizira odnos između analizanta i analitičara. Neuropsihološka istraživanja potvrdila su osnovne vrednosti Frojdove teorije pa tako sva ta istraživanja pokazuju ogroman uticaj nesvesnog na naše svesno ponašanje. Ova istraživanja takođe su potvrdila i vrednost Frojdove teorije snova.

Psihoanaliza u Srbiji:

Aleksandar Vučo: Psihoanaliza je u Srbiji, čak i za većinu stručnjaka, poprilično maglovit pojam. Kao što nemamo političku kulturu dijaloga tako, nažalost, nemamo ni vredniju naučnu kulturu dijaloga. Modeli lečenja se ne suprotstavljaju samo u diskusijama, gde bi im uostalom i bilo mesto, već se dogmatski predstavljaju studentima. Tokom svoje specijalizacije iz psihijatrije polovinom osamdesetih imao sam samo jedno predavanje iz oblasti psihoanalize pod nazivom „Marksizam i psihoanaliza“. Danas je ideologiju marksizma zamenila ideologija farmaceutske industrije. Ipak, svi psihoanalitičari koje poznajem uglavnom imaju pune ruke posla. Biti psihoanalitičar u Srbiji nije mnogo različito od biti psihoanalitičar u nekoj drugoj sredini jer se psihoanaliza uglavnom bavi intelektualcima iz srednje klase, a oni su svugde poprilično slični bez obzira na to koliko novca imaju.

Slika stanja u društvu

Aleksandar Vučo: Psihoanaliza nije samo terapijska metoda već je i dosad najobuhvatnija teorija ličnosti, pogled na svet ali i teorija o grupnom ponašanju. Na ovoj konferenciji vodila se zanimljiva diskusija o tome kakva su društva u kojima je psihoanaliza prisutna. Postoji teorija da se psihoanaliza najbolje razvija u prosečno dobroj sredini. Naša zemlje ne potvrđuje tu teoriju. Dobar deo naših kandidata započeo je analizu u teškim vremenima i sećam se da sam jednoj kandidatkinji 1993. godine odredio cenu seanse kao cenu pola pakle cigareta koje je tada pušila. Psihoanaliza danas cveta u Južnoj Americi, koja je sve samo ne kontinent prosečno dobre sredine. Ispalo je tako da se psihoanaliza brzo razvija u društvima koja prolaze kroz traumatične periode, kao i u društvima koja doživljavaju fazu oslobađanja poput zemalja bivše Istocne Evrope. Meni lično je psihoanaliza tokom našeg mrakobijesnog perioda pružala osećanje sigurnosti u razlikovanju realnosti od propagande. Bavljenje psihoanalizom govori mnogo više o razvijenosti slobode i demokratije grupe koja se njome bavi nego celog društva. Psihoanaliza je od izuzetne važnosti za svako tumačenje društvene dinamike jer je i sama dala osnove grupne analize, pa se bez nje procesi unutar društva ne mogu razumeti.

Perspektiva:

Aleksandar Vučo: Ovo me podseća na ono: „Završio si škole i šta ćeš sada?“ Pa sada treba da se otvorimo prema sredini u kojoj živmo i da naše znanje koje mnogima izgleda kao neka polumagijska metoda primenimo na ono što se dešava u društvu. Posle sto godina, psihoanaliza je i dalje najobuhvatnija i najuspešnija teorija ličnosti koja najbolje može da objasni ponašanje pojedinca ili grupe. Nije potrebno da svi psihoterapeuti budu psihoanalitičari, ali je potrebno da poznaju osnove psihoanalitičke teorije jer inače nikada neće moći da shvate zašto im se klijentela iracionalno ponaša. Osnovno psihoanalitičko znanje neophodno je svima koji rade sa decom i omladinom, i predviđam da će to biti polje gde bi naše psihoanalitičko društvo moglo biti od izuzetne pomoći.