Razum i osećajnost

Pred nama je drugo izdanje prevoda kapitalnog dela američkog istoričara ideja Marvina Perija – Intelektualna istorija Evrope. Naziv koji bezmalo govori o enciklopedijskim pretenzijama ovog dela, težnji ka jednom zaokruženom i celovitom prikazu istorije znanja starog kontinenta.

Pre nego što uplovimo u ovu celovitost, zadržimo se nakratko na sintagmi „intelektualna istorija“. Brza internet pretraga reći će nam da je to drugi naziv za istoriju ideja ili za istoriju misli. Dok istorija ideja svakako jeste nešto čime se Marvin Peri bavi, istoriju misli nikako ne bi trebalo stavljati u isti koš, barem ako se vodimo predavanjima Mišela Fukoa na Kolež de Frans sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka. Ali zanemarimo sada Fukoa – zanemario ga je i Peri koji će ga na više od 600 stranica svoje intelektualne istorije pomenuti tek uzgredno, dva puta, i to kao istoričara (možda Peri smatra da svi koji se bave istorijom ideja jesu poput njega – istoričari) – istorija ideja je, najkraće uzev, proučavanje nastajanja, razvijanja i uticaja koje su ideje imale na odnose unutar društava, odnosno, šire gledano, na način življenja uopšte.

Peri već u predgovoru, pošteno, kao i u dva uvodna poglavlja, najavljuje jasne idejne okvire kroz koje će ova intelektualna istorija biti saopštena: „Prosvetiteljstvo smatramo vrhuncem stremljenja ka savremenom dobu… Devetnaesti vek i prvu polovinu dvadesetog veka posmatramo u odnosu na domete (i ograničenja) prosvetiteljstva“. Izdizanje razumnog i racionalnog, naučnog induktivnog pristupa, ovladavanja prirodom, a nasuprot iracionalnosti, intuiciji i mitskom mišljenju, jeste teza koja je unapred ispitana i potvrđena, te je ostalo samo da se ona predoči čitaocu. Ipak, mogućnost da razum ovlada svetom, kao i odgovarajuća upotreba razuma, koji su doveli do opšteg društvenog prosperiteta, nije izbegla suočavanje sa brojnim problemima, a Peri je te okolnosti veoma svestan, naročito zbog toga što, kako i sam ističe, istorija zapadnih ideja nije sačinjena samo od racionalnih, odnosno razumskih (u prosvetiteljskom značenju) uvida. I tu je autor pošten, jer dobar deo knjige posvećuje kako temi iracionalnog tako i brojnim kritikama na račun prosvetiteljstva, koje nastoje da prikažu njegova ograničenja, ali i posledice koje su prouzrokovane apsolutnim autoritetom razumskog mišljenja (ili bar onim što se kao razumsko poima). O tome govori poglavlje „Moderna svest: Novi pogledi na prirodu, ljudsku prirodu i umetnost“, koje obuhvata mislioce krajnje širokog spektra, od Ničea i Dostojevskog do Dirkema, Frojda, Junga i Ajnštajna, kao i poslednje poglavlje knjige „Od moderne do postmoderne“. Ipak, funkcija kritike i drugačiji pristup tu su kako bi se, u skladu s tezom knjige, ideali zapadnog mišljenja – koji su začeti u renesansi, a vrhunac dosegli u prosvetiteljstvu – sačuvali. Najzad, i sama kritika je izum doba prosvećenosti. Sve to su razlozi zbog kojih se delo i završava odeljkom simptomatičnog naslova „Projekat prosvetiteljstva u postmodernom i globalnom dobu“.

Uprkos ovom nastojanju da istakne probleme sa kojima su se prosvetiteljski ideali susreli i s kojima se i dalje suočavaju, Perijeva studija poseduje određene nedostatke. Prvi i svakako najozbiljniji ogleda se ne u onome što je izostavljeno, već u onome što je rečeno. Naime, u poglavlju „Iracionalizam u političkom razmišljanju“ Peri će sve uzroke totalitarnih, fašističkih oblika vlasti i užasa do kojih su oni doveli smestiti isključivo u mitsku i iracionalnu misao, oslobađajući na taj način razum bilo kakve odgovornosti. Drugo, koliko je hvale vredno iznošenje kritika na račun tehnološkog društva i citiranje mislilaca poput Žaka Elila i Čarlsa Rajha, toliko je suočavanje sa postmodernom (strukturalizmom i poststrukturalizmom) manjkavo. Nerealan bi bio zahtev da se u enciklopedijskim delima koja su, poput ovog, pre svih namenjena studentima, pomenu svi mislioci koje neko može smatrati relevantnim. Zbog toga odluka da ne ostavi prostor za Fukoa, Liotara ili Deleza, iako čudi, nije problem po sebi. Problem je što se utapanjem uvida ovih mislilaca u pojam postmodernizma, njihove pojedinačne kritike (koje bi se mogle pripisati prosvetiteljstvu) uopštavaju i uprošćavaju, što će omogućiti Periju da se, u maniru Prustove madam Verdiren, sa njima lakše obračuna čuvajući do kraja prosvetiteljske ideale.

Navedeni manir prisutan je kroz celo delo, što dovodi u pitanje pretenzije spomenute na početku ovog teksta. Ako nam ova Intelektualna istorija Evrope i nudi neki celovit pristup, onda se on mora ograničiti na ideje prosvetiteljstva, razloge njihovog nastanka, kao i njihove dalje perspektive unutar savremenosti. Ukoliko se ova studija od početka razume u tom svetlu, onda svakako jeste vredna čitanja, naročito široj publici kojoj je i namenjena.