Danas, kada je socijalizam odavno upokojen i kada se u javnom medijskom prostoru upravo insistira na bizarnostima i skandalu Ljubinko i Desanka Aleksandra Popovića u režiji Milana Neškovića koji se igra na sceni NP “Toša Jovanović” u Zrenjaninu, deluju kao čudna i nežna pozorišna igra
Aleksandar Popović je još za života postao klasik – njegove drame su ušle u najznačajnije antologije srpske drame i o njima su pisane brojne teatrološke studije. Međutim, istorija srpske drame puna je klasika koji se veoma retko izvode, jer nije dovoljno da drama bude dobra i važna da bi se igrala. Potrebno je da nađe svoje pozorište, svog reditelja i glumce. Delo Aleksandra Popovića je imalo tu, sasvim opravdanu, sreću da se njegovom scenskom uprizorenju posveti reditelj koji je pokazao da ume da režira njegove tekstove – Milan Nešković. U Narodnom pozorištu “Toša Jovanović” u Zrenjaninu režirao je Ljubinka i Desanku koje smo imali prilike da vidimo na festivalu “Dani komedije” u Jagodini.
Praizvedba komada Ljubinko i Desanka bila je u Ateljeu 212 1964. godine. Glavna dešavanja u komadu grupisana su oko navodno slučajnog susreta na klupi u parku Ljubinka i Desanke. Taj susret je pun iščekivanja i nesporazuma, koji se dodatno komplikuju dolaskom još dva lika – Avgusta i Špijaltera. Iako je na početku izgledalo da će se između Ljubinka i Desanke roditi ljubav, Popović komad završava neromantično. Desanka odlazi, a Ljubinko ostaje sam na klupi nadajući se novoj podeli karata. Komad je bio revolucionaran jer je doveo na scenu junake sa društvene margine i njihov argo, a u to vreme se na našim scenama govorilo strogo književnim jezikom. Takođe, bilo kakva pobuna protiv društvenog stanja morala se iskazivati krajnje oprezno i dobro sakrivena iza mitskih priča. Aleksandar Popović je izabrao sasvim drugačiji pristup. U njegovom komadu reči iz argoa su se ređale jedna za drugom i stvarale pobunu besmislom protiv nametnutog optimističkog pogleda na socijalističku stvarnost. Danas, kada je socijalizam odavno upokojen i kada se u javnom medijskom prostoru upravo insistira na bizarnostima i skandalu, Ljubinko i Desanka deluju kao čudna i nežna pozorišna igra.
Upravo tako ju je režirao Milan Nešković. Reditelj Nešković i dramaturškinja Jelena Mijović su smanjili prisutnost dva bočna lika i akcenat stavili na odnos Ljubinka i Desanke. Takođe je promenjen kraj. Ljubinko i Desanka završavaju u nekoj vrsti kič sna o porodičnoj sreći – stiču svoju kućicu-slobodicu sa cvećem, šporetom i džezvom za kafu. Tekst koji govore likovi preuzet je iz Popovićeve TV serije Ceo život za godinu dana, s tim što je dijalog izvađen iz konteksta 33. epizode i prebačen u kontekst drame. Sentimentalni dijalog je otoplio i raznežio Popovićevu “farsu i po” blago je poguravši prema romantičnoj komediji. Takav pristup je u stvari mnogo primereniji današnjem trenutku – u vreme kada se forsirao optimizam i kolektiv, pobuna je izražavana apsurdom i usamljenim junakom, a danas kada se insistira na skandalu i usamljenosti pojedinca, odgovor može biti prepuštanje romantičnim nadanjima u dvoje.
No, to nije bio ni jedini ni glavni rediteljev doprinos tumačenju ovog Popovićevog dela. Jedan od potencijalnih problema kada se igra ovaj komad je kako naći smisao, to jest logiku dešavanja u komadu koji je sav sastavljen od apsurdnih spojeva. Kada se kontradiktornosti svesno gomilaju, postoji realna opasnost da će se i glumci i publika izgubiti u tom vrtlogu reči i da će celina postati zamorna i bez smisla. Milan Nešković je odbio da se bavi odgonetanjem smisla (tamo gde ga ionako nema), već je u radu sa glumcima insistirao na tempu i ritmu govorenja. Kroz stalna vežbanja taj tempo-ritam je postao uprirođen glumcima i on ih je jednostavno nosio kroz predstavu. Lakoća i prirodnost igre stvorili su kod publike utisak da to što govore junaci ima smisla i da je sve to logični redosled u jednoj ljubavnoj igri koja se nakon niza peripetija i prepreka ipak završava hepiendom.
Dobra stvar u ovoj postavci je u tome što nam reditelj scenskim prostorom nije odmah otkrio svoju nameru. Scenografija Marije Kalabić nije kič na početku – naprotiv, veoma je svedena – prazna scena, jedna starinska parkovska klupa u sredini, a pozadi više jednostavnih ljuljaški. Sa strane je još i kućica javnog WC-a kakve inače viđamo u starijim parkovima. Rediteljevu nameru odgonetamo kroz igru glumaca. Između scena su ubačene plesne numere sa šlagerima koji su bili popularni u vreme kada je nastajao komad (npr. Devojko mala), a koji danas odišu setnom romantikom koja nas podseća na neka (za nas) nevinija vremena. Preokret se na kraju dešava i u scenskom prostoru – kućica za javni toalet se okreće i vidimo da je to zamišljena kuća Ljubinka i Desanke. Ovaj zaokret u scenskom prostoru i dramaturška intervencija se logično nadovezuje na plesno-muzičke numere i pomaže gledaocu da u svojoj glavi zaokruži i žanr i priču.
Ključni oslonac reditelju u njegovoj nameri su Sara Simović (Desanka) i Milan Kolak (Ljubinko). Njih dvoje su bili odličan par na sceni. Desanka Sare Simović je tip malovaroške naivke koja svoju nazovi stidljivost, čednost i manire fine devojke koristi da bi muškarca istovremeno privlačila i držala na distanci. Sara je učinila da su svi postupci Desanke prenaglašeni – ona izuzetno bučno i dugo istresa nos, zavrće suknju kad hoće da zavede, glasno plače, grohotom se smeje, a sve vreme insistira da je ona fina, čestita devojka sa kojom se mora paziti kako se postupa. Za razliku od Desanke koja je sva dinamična i zategnuta, Ljubinko koga igra Milan Kolak telesno deluje kao da je sav opušten i podatan za manipulaciju. Kolak Ljubinka predstavlja kao dobru narodsku budalu – skitnicu koji i Desanku ipak ume da iznenadi brzinom reakcije. Veoma dobri, mada ne tako efektni kao ovo dvoje bili su i glumci koji igraju Avgusta (Ivan Đorđević) i Špijaltera (Jovan Torački). Oni su napravljeni u kontrapunktu – Avgust je mlađi i u skladu sa tim brz i okretan, a Špijalter je stariji i sporiji. Njihovim ulaskom i izlaskom predstava je dobijala na promeni ritma. Nije samo jasno zašto je reditelj skinuo do gola glumca koji igra Avgusta kada on navodno pokušava samoubistvo. To je bila jedina nepotrebna egzibicija u ovoj sasvim dobro osmišljenoj i izvedenoj predstavi.
Aleksandra Zantaki specijalna izvestiteljka UN za oblast kulturnih prava, tražila je od Vlade Srbije odgovore povodom zabrinjavajućih informacija o Generalštabu, Savskom mostu, Sajmu i Kalemegdanskoj tvrđavi
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Subvencionisani stambeni krediti za mlade koje najavljuje Aleksandar Vučić su obmana. Šta se krije iza ove “darežljive” ponude predsednika Srbije usred studentske pobune
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
