Razmahana društvena hronika

Puna decenija je prošla od prethodnog romana Mirjane Novaković, autorke koja se na prelazu vekova proslavila voljenim i nagrađivanim romanom „Strah i njegov sluga“, delom koji je izdržalo test vremena i koje se od pre nekoliko godina, sasvim zasluženo, nalazi i u izbornoj ponudi lektire za drugi razred srednje škole. Autorka je svojim prvencem, kao i romanima koji su usledili, a to su „Johann’s 501“ (2005) i „Tito je umro“ (2011), stekla verne poklonike, čitaoce vrbovane iz redova onih koji vole kvalitetnu modernu prozu napisanu bez kompromisa i povlađivanja publici. Iako je tokom svoje sada već četvrt veka duge književne karijere često i uspešno koketirala sa raznim žanrovima, Mirjana Novaković nikada nije kompromitovala svoju autorsku viziju. Njena dela su za onu najširu publiku previše komplikovana i ambiciozna, i teško da možemo očekivati da će se ikada probiti među najprodavanije i postati bestseler senzacije, ali kada govorimo o kvalitetu i umetničkom postignuću, njeno pero je svakako među najboljim na našoj aktuelnoj sceni – a to je nešto što valja prepoznati i ceniti.

mir_i_mir-mirjana_novakovic_v

„Mir i mir“ smo zaista dugo, dugo čekali, pa je samim tim još važnije što se sve to čekanje isplatilo. Da li je ovo najbolji roman Mirjane Novaković? Sasvim moguće da jeste. „Strah“ je po mnogo čemu poseban, ali je „Mir“, što i ne treba da čudi imajući u vidu godinu nastanka, delo jednog zrelijeg autora. Pred nama je roman epskog zahvata, na preko 500 stranica zbijenog teksta, napisan izuzetno vešto i nadahnuto, sa finesom koja se od Mirjane Novaković i očekuje. To je jedna razmahana društvena hronika sa sveobuhvatnim presekom srpske svakodnevnice od osamdesetih godina prošlog veka do danas, razgranata priča data iz čak pet pripovedačkih perspektiva, od kojih je svaka na svoj način bitna, kako bi se dobila kompletna slika o slomu ideala i protraćenim životima.

O čemu se u romanu radi? U najkraćem…. Nekada prisna grupa prijatelja danas je gotovo u potpunosti razjedinjena i raštrkana: odnosi su zahladneli, razočaranja su odnela danak, a senka izdaje zaklanja nekada toplo sunce zajedništva. Bivši omladinici puni poleta i nadanja sada su ljudi od pedeset i nešto, puni gorčine, jada i prezira. Kada najuspešniji i najambiciozniji od njih, tajkun Zoran Vidić, bude ubijen u centru Beograda, preživeli će početi da ponovo uspostavljaju davno prekinute veze, i to sa dvostrukom namerom: prvobitni cilj je da se razotkrije Vidićev ubica i naručilac zločina, ali i da se konačno dokuči istina o onom što ih je sve tako dugo tištalo. Ko ih je od njih osmoro, pre mnogo godina, potkazao Državnoj bezbednosti i slomio njihove mladalačke iluzije?

Jedan od nosilaca priče je Danica Vidić, sestra ubijenog koja je sa bratom davno prekinula sve odnose, žena sklona alkoholu i ispravljanju krivih drina, lik koju će poštovaoci proze Mirjane Novaković lako prepoznati kao glavnu junakinju njenog prethodnog romana, tada neimenovanu novinarku u središtu zbivanja misterije „Tito je umro“. Danica je, baš kao i u „Titu“, rešena da pohvata sve konce i otkrije šta se dogodilo, ili to na početku tako izgleda. Pored nje, tu su generalske ćerke, sestre Olga i Tina: prva je Zoranova udovica rešena da uzvrati udarac i istovremeno se oslobodi pokojnikovog stiska, a druga supruga kompromitovanog ambasadora koja koristi svoju lepotu i uticaj kako bi povratila muževljevu poljuljanu poziciju, pa samim tim i vlastiti ugled. Na suprotnoj strani društvenog spektra su Miša, žena sa ozbiljnim porodičnim problemima koja tavori u društvenoj firmi i jedva sastavlja kraj sa krajem, i Željko, sitni oportunista i smutljivac koji se svojski trudi da održi glavu iznad vode dok oko njega kruže korporativne ajkule i druge posttranzicione nemani. Ovo petoro bivših prijatelja su nosioci priče romana, a Mirjana Novaković koristi svoj pripovedački talenat kako bi svakom od njih udahnula život i posebnost.

„Mir i mir“ je suptilna alegorija o raspadu Jugoslavije (osam zavađenih prijatelja mogu da, uz malo mašte, predstavljaju šest republika i dve pokrajine SFRJ), o tome kako nam zapravo nikada nije bilo dobro, ali da je nekada bar bilo nade – ili se barem činilo da je ima. Gorak je ovo roman, sa junacima koji pokušavaju da se na svaki način domognu istine i/ili spasa i koji uskoro postaju svesni da ih ta borba i batrganje, udružene sa njihovim hibrisom, samo sve dublje uvlače u živo blato. Istovremeno, stranice „Mira i mira“ odišu životom, njih naseljavaju likovi koje, bez obziran na njihove brojne mane, lako možemo da zavolimo i da sa njima, što je posebno važno, saosećamo. Danica je, čini se, autorkin favorit i svojevrsni alter-ego, žena rešena da rasvetli misteriozne okolnosti pod kojima je nastradao njen brat. Ipak, „Mir i mir“ je manje kriminalistički roman nego što je to bio „Tito je umro“. Aroma žanra jeste tu, snažna je i autorka ne beži od nje, s tim da je ona ovoga puta samo deo jedne šire i raznovrsnije palete ukusa i mirisa.

Autorka u romanu često koristi citate iz antičkih tragedija, epova i legendi, počevši od Sofoklove besmrtne „Antigone“, koja postaje svojevrsni lajtmotiv „Mira i mira“, pa na dalje – uz citate i originalne pesme koje presecaju ili završavaju poglavlja. Metatekstualnost i citatnost, srećom, nije sama sebi svrha, nije tek puka stilska štaka, već sastavni i neodeljivi deo priče koja zaista odiše tihom sveobuhvatnom tragičnošću. Lav Tolstoj je napisao „Rat i mir“ kao bi dao sliku ruskog društva s početka 19. veka, Mirjana Novaković ispreda priču o dvama mirnodopskim vremenima – drugoj polovini 80-ih godina 20. veka i današnjici – ali koja su, ispostavlja se, možda čak i opasnija od onih ratnih. Jer nevidljivi neprijatelj je najopasniji neprijatelj. Mulj oko nas je bio i ostao gust, i što se više batrgamo, brže ćemo potonuti. Samo, šta nam je drugo i preostalo nego da barem pokušamo da se oslobodimo? „Mir i mir“ je roman o kompromisima i pokušajima, o ljudima koji, bez obzira na sve, ne odustaju – makar ih to koštalo i života. Iako je gotovo izvesno da iz tunela nikada nećemo izaći, naše krvave oči su i dalje uprte ka varljivom svetlu koje obećava bolje dane, nudi spas i nadu. Jer, Grci su to davno rekli – nada umire poslednja. „Mir i mir“ je toliko dobar upravo zato što uspeva da nas podseti odakle smo krenuli i gde se trenutno nalazimo.