Rat je katastrofa koja razori sadašnjost, a onda se halapljivo protegne i na budućnost, da bi ga potom oni u koje je položio svoje prokleto seme uvek iznova rađali, nežno ga njihali u svome krilu i neprestano se, na jedan ili drugi način, s njim suočavali. Zbog toga nije sasvim nerazumljivo reći da rat oblikuje i prošlost: sada se i ono što je bilo, hteli mi to ili ne, vidi očima što ih je prekrila mrena rata. Otud taj osećaj izmeštenosti koji nas prati od prve stranice romana Svojta mostarskog pisca Adnana Repeše. U romanu od dvesta stranica ratu je posvećeno svega dvadesetak, a i one, sve u fragmentima, prošarane su belinama između teksta i često puštaju da rat sklizne pokraj njih, da ih dodirne ali ne i ozledi: „Danas se navršila čitava godina od kada sam posljednji put gledao televiziju“, beleži pripovedač premlad da bi se u ratu borio, prestar da ga rat ne bi pogodio svom snagom. „Ruka Clarka Gablea verala se uz lomni struk Vivien Leigh“ (str. 124). I to je sve. U narednom fragmentu, međutim, obaveštava nas pripovedač škrtim svojim izrazom da je granata eksplodirala tu, blizu: „Ustanem. Od mjesta detonacije daleko smo čitavih dvadeset koraka. Onda smo išli u gasulhanu noseći one koji su tamo, gdje smo i mi pošli, stigli prije nas“ (str. 125). Gasulhana je mrtvačnica. Samo dvadesetak stranica, dakle, a čitava je knjiga natopljena ratom koji se, jednim svojim krakom, zario u prošlost i nevidljiv se i neizrečen smešao sa pričama o svojti. Sada dolazi ono najzagonentnije: verovatno sve te priče koje su ratu prethodile i koje s ratom nemaju veze ne bi ni bile ispričane da rata nije bilo, kao da je rat razorio i vreme te sada uzrok ne prethodi posledici, nego se ono što se dogodilo naknadno (posledica) vratilo unazad u priču o detinjstvu i mladosti, ne bi li postalo uzrokom samome sebi. Ovu je petlju gotovo nemoguće misliti. Naše je mišljenje sviklo na to da uzrok dolazi pre posledice, na to da razlog mora da prethodi učinku i nikako drugačije ne može biti (ne možemo mi biti roditelji našim roditeljima, pošto su oni naš uzrok), osim što ovde više nemamo posla s psihologijom (pisca), niti s uzročno-posledičnim odnosom u prirodi i takozvanoj stvarnosti, već s čistom (i sjajnom) književnošću koja ne bi bila to što jeste ako bi pristajala na zahteve koje joj, bezuslovno, isporučuje čista stvarnost. Gotovo neumesno deluje reći da je za Repešu rat ono što su za Prusta, udobno smeštenog u sobu obloženu plutom (da mu ništa spolja ne bi remetilo spisateljski mir), bili kolačić umočen u čaj, bakina čizmica ili zvuk udarca čekića o metalne točkove voza – dakle pokretači sećanja i pisanja – ali koliko god su povodi za pisanje brutalno različiti, oni funkcionišu na isti način: kao uzrok. Pa, ako je tome tako, onda pisac može postati roditeljem svojih roditelja (jer on sada stvara njih), onda i uzrok i posledica mogu zameniti svoja mesta, a namesto jedne i nepromenljive stvarnosti ulazimo u čistu književnost. Ko to ne shvata slobodno može da odustane od ovog teksta, a naročito od Repeše i Prusta (ili bilo čega drugog, uostalom, što je ponuđeno, rekao bi Kiš, deci i osetljivima).
Ničeg, naravno, nema slađeg od ogovaranja rodbine, jer, ako nekoga poznajemo onda su to upravo oni s kojima smo rasli, svađali se, bolovali, radovali se, živeli i umirali, niti, opet, nas neko bolje poznaje od njih. Osim ako nas, zapravo, ne poznaju, ili nas, u međuvremenu, nisu ubedili da išta znaju o nama. Kada se stvari postave na ovakav način – a romana o srećnim porodicama teško je setiti se – postaje malo manje jasno kako to da se o svojti neguje i održava visoko mišljenje? Toliko muke, toliko nasilja, toliko nejasnih i nerazumljivih stvari, toliko bola, najzad, ne proizvodi niko ko nije blizak. U hercegovačkom mestašcu nedaleko od Mostara svoje će detinjstvo provesti budući pisac koji se u to doba malo po čemu razlikuje od svojih vršnjaka, osim po tome što, s jasnom nelagodom, oseća da ne pripada svemu tome u čemu bi inače čitav morao biti. Živi on životom koji se od njega traži, čak mu ne ide loše, odličan je fudbaler, niže duvan vešto kao i svi drugi, obavlja seoske poslove bez roptanja, razmenjuje drugarstvo i grubosti s vršnjacima, škola mu pričinjava više nevolja – naročito jedan osvetoljubivi nastavnik – nego zadovoljstva, ali koliko god da je prisutan, on istovremeno nije tu sasvim. Verovatno zbog te odmaknutosti, zbog osobine da pažljivo posmatra (umesto da priča) uspeva da prodre u zakučaste odnose svojih roditelja s njihovom (dakle i njegovom) svojtom – otac je tu centralni lik – ta da zapamti (čini se da to nije teško) epizode od kojih se ledi krv u žilama: dok leži u bolnici njegov će otac, zbog neke davne i, u osnovi, neopisivo glupe epizode, odbiti posetu svoje rođene sestre. Istovremeno, dečak obožava tetku koliko i ona njega. Baka Gara umire dugo i teško, ali ne pada joj na pamet da se odrekne svog najvećeg zadovoljstva koje joj, zapravo, i dolazi glave: pušenja. „Ja znam“, kaže starica koja se davi u ostacima svojih pluća i koja, pred pripovedačem, upravo vadi cigaretu iz kutije, znam, kaže, „da će me ovo oćerat u grob, ali bi crkla da ne zapalim“ (str. 47). Možda su, zapravo, književno najupečatljiviji upravo opisi u kojima Gara puši. Ona „čupa cigare iz kutije“, ona zatvori oči od zadovoljstva kada povuče dim i gotovo da nema epizode u kojoj je vidimo bez cigare ruci, ili se duvanski dim ne kovitla oko njene glave, a na stolu, tik uz vazu, drži, naravno, pepeljaru. Kao isklesana od hercegovačkog ljutog kamena, Gara drži ovu priču čak i kada snage ima još samo za gutljaj vode i, naravno, cigaru. A rat kao razlog svih razloga, iskoči tamo gde ga ne očekujemo, izbije kroz razdražljivost odraslih, kroz simbol, ili u dečjoj svađi. Pošto ga razredna premesti u poslednju klupu da ne dosađuje drugima, pripovedač će, od duga vremena i đačke dosade, prirodno, šestarom da ubada u leđa drugara ispred sebe. Ovaj će, opet prirodno, da popizdi. Ali umesto da se, prirodno, potuku, ili već nešto što klinci inače rade, V. Papić – tako se bockani preziva – izgovara neobičnu rečenicu: „‘Još malo pa će i vaše odzvonit.’ Ne znam šta hoće s tim reći pa ga ponovo ubodem šestarom“ (str. 73). Pripovedač to još ne zna, ali rat je već tu, potmulo škripi u mehanizmima jezika, osvaja i razara. I eto preokretanja uzroka i posledice. Eto kako književnost i stvarnost menjaju mesta. Da nije rata ne bi bilo ni ove epizode. Zauvek bi ona, nepovratno, kao kamen bačen u vodu, potonula na dno sećanja, da nikada otud ne bude izvučena. Ali sada ona je tu, ogromna, kao iščupano stablo, sa zastrašujućim korenjem s kojeg vise pramenovi zemlje.
A šta ostaje iza rata (ako išta ostaje)? Pa, ostaje tekst, ostaje književnost, škrta a, opet, elegantna Repešina rečenica u ovom blistavom i strašnom romanu.
