Rasprava o alatu

Novosadski sociolozi Dušan Marinković i Dušan Ristić strpljivo i uporno, godinama već, analiziraju, razvijaju i primenjuju ideje Mišela Fukoa, što njihov poduhvat čini jedinstvenim u ovdašnjem teorijskom prostoru. Novom knjigom tekstova Igre opasnosti oni nastavljaju, ali i produbljuju, sistematsko proučavanje Fukoovog dela, posebnu pažnju posvećujući ovoga puta Fukoovim metodskim invencijama, ili, kako autori kažu, alatu kojim je francuski filozof rastavljao stare pojmovne konstrukcije i pravio nove sklopove. U Fukoovom slučaju, međutim, ti alati nisu izvan samih sklopova, kao što ni metoda nije tek put koji vodi do istine (na primer) već je i sama konstitutivna za ono do čega se tom metodom dolazi. Sve ovo deluje malo odveć komplikovano – kako alat može biti deo same mašine na kojoj se tim alatom radi, kao kada bi francuski ključ bio deo motora za čiju se popravku koristi, što je apsurdno i pomalo smešno? – ali Marinković i Ristić rade upravo na neuralgičnim tačkama Fukoovog dela, odnosno na mestima preseka različitih, na prvi pogled nespojivih perspektiva. Zbog toga fukoovski paradoksi – da dodatno usložnimo – nisu neprijateljska formacija koja se suprotstavlja zdravom razumu, već mesta s kojih naši autori počinju istraživanja. Kako, dakle, alat može u isto vreme biti i spolja i unutra (što je paradoks, jer, znamo, jedna ista stvar ne može u isto vreme biti na dva različita mesta), te kako način na koji se do određene stvari dolazi određuje samu tu stvar?

Marinkovic Ristic

Već u kratkom uvodnom tekstu autori jasno i čisto izlažu svoje ideje upućujući upravo na glavna dva Fukoova alata: genealogiju i kritiku. Ništa kod Fukoa nije onako kako izgleda na prvi pogled, a naročito nam se čitava Fukoova građevina čini debelo naherenom ako joj priđemo s gledišta zdravog razuma. Zdrav razum, naime, operiše disjunkcijom i na osnovu principa isključenja trećeg (tertium non datur): nešto jeste ili nije, trećeg nema. Dan je ili je noć, ne može biti, kao na onoj Magritovoj slici, u isto vreme i dan i noć. Da ne bude zabune, zdrav razum je dragocena sposobnost ljudskog duha i bez njega ne bismo mogli da se orijentišemo u svetu. (Srbija je, na primer, čvrst dokaz da se bez zdravog razuma završava u psihozi.) Ali filozofski govor ide dalje, iza zdravog razuma, kako bi ukazao na svu složenost sveta koji se ne može svesti na puku alternativu ili–ili. Zbog toga, kako naši autori pokazuju, genealogija kod Fukoa nije ono što se obično pod genealogijom podrazumeva – potraga za poreklom, traganje za onim prvim u lozi, za rodonačelnikom – već je genealogija put, metoda koja se suprotstavlja potrazi za poreklom i koja nam pokazuje (i evo ne malog iznenađenja) da početka nema: iza prvog u lozi uvek se nalazi još neko, još prviji, jedino što mi nismo u stanju da do tog najprvijeg dođemo. Zbog toga se početak, kada ga istražujemo genealoškom metodom, uvek pokazuje kao proizvoljan, kao slučajno odabran, kao ono što u sebi nema nikakve nužnosti, te je proizvoljno i sve ono što otud sledi. Drugim rečima: moglo bi i biti i drugačije, a to što funkcioniše nije i dokaz da je vredno održanja. Na početku, skreću pažnju Marinković i Ristić, ne stoji nikakav identitet sklupčan u sebi samom, već je na početku haos. Samo je moć, odnosno samo su odnosi moći, ono što uspostavlja početak. Utoliko će i uspostavljanje nekih drugih i drugačijih odnosa moći da razruši stari temelj (jer on, da ponovimo, nije nužan) i udari novi. Eto zbog čega je način na koji se dolazi do određenog zaključka (uvek) konstitutivan i za sam zaključak.

Kritika, pak, kao drugi nezaobilazan (metodski) alat, kod Fukoa nije tek ono što se navodno podrazumeva u svakom teorijskom poduhvatu – kad pogledamo, recimo, srpske istoričare, filozofe, sociologe patriotske provenijencije, videćemo da su oni kritiku suspendovali zarad lepih osećaja prema domovini, zbog čega se njihovi radovi ne razlikuju od buncanja – već je uslov mogućnosti egzistencije, ili, u Fukoovom rečniku, uslov mogućnosti subjektivacije kako zajednice tako i pojedinca. Da pojasnimo. Zajednica se može okupljati oko etničke ili religijske supstancije (oko bilo kakve supstancije), te je biti Srbinom ili pravoslavcem vrednost koja se, usled nedostatka mogućnosti kritike u javnom prostoru, ne dovodi u pitanje. Posledice su pogubne (evo Srbije, na primer, Rusije, ili iranske teokratije). Drugim rečima, ukoliko se zajednica nastoji ustanoviti na bilo kakvoj supstanciji, ono političko strada, a time i sama zajednica. Tamo, pak, gde je kritika utkana u društveno tkivo, gde je kritika institucionalizovana, stvari se odvijaju kudikamo bolje i vedrije. I ne samo to. Tamo gde je kritika institucionalizovana moguće je uspostaviti odnose moći, a ne prosto dopustiti nasilju da se razmaše. Upravo je Fukoovo upozorenje od suštinske važnosti: ne smemo brkati odnose moći i nasilje. Nasilje je odsustvo odnosa moći. Nasilje je odsustvo odnosa.

Najzad, genealogiju i kritiku, genealogiju kao kritiku, Marinković i Ristić uvezuju s opasnošću kao opsesijom savremenih društava, odnosno, preciznije, analiziraju opasnost kao biopolitičku kategoriju na koju je, iz perspektive društva, ili odnosa moći, nužno odgovoriti obećanjem bezbednosti. Na ovom mestu izvođenje se dodatno usložnjava te ispitivanje načina na koji autorski dvojac povezuje ova tri pojma ostavljamo radoznalim čitaocima.

Kao što smo videli u ranijim njihovim radovima, Marinković i Ristić ne izbegavaju da se i sami, svojim smelim tumačenjima, izlože izvesnom riziku (dakle opasnosti), te u nosećem tekstu knjige uvode u igru klasne strategije, još jednom se vraćaju genealogiji prostora (koju su obrađivali u prethodnoj knjizi), uranjaju u genealogiju policije (što je Fukoova tema par excellence), te diskurs kovida analiziraju kroz osvojene pojmove.

Nije moguće preceniti ovakve sistematske pristupe, posebno u slaboj teorijskoj sredini kakva je srpska, jer upravo su oni kameni temeljci za svako buduće istraživanje.