Raspevana geografija

Pošto smo se za dlaku provukli, prvi vikend posle nazovi-izbora delovao je kao da će nam veze sa svetom ostati normalne. Očito je, međutim, da opet uklizavamo u pretrpano koncertno polugođe u kojem će čak i neka od privlačnijih gostovanja iz pretprodaje verovatno biti otkazana jer nevelika redovna koncertna publika u Beogradu i okolini nema baš toliko novca za zadovoljstva. Surov pokazatelj za to je zatvoren, prazan balkon Sava centra na nastupima izvođača koji su nas ovde već oduševljavali, i rasprodavali ulaznice za taj prostor. Srećom, parter je oba puta bio pun i odlično raspoložen, mada su cene karata letele od 1500 do 2000 dinara. Takođe, ovi koncerti još jednom su pokazali kako i eksteritorijalni narodi (bez svoje države, kao Romi plemena Sinti, u severozapadnoj Evropi) i vekovne, opadajuće kolonijalne sile (kao Portugal, ‘fenjeraš’ EU) neguju svoje kulture da (pre)žive u nabeđeno Novom svetskom poretku.

Najpre, srećni Slučaj Rozenberg, tj. Rosenberg Trio iz Holandije, koji se svojim akustičnim gitarama ne sasvim običnih krivulja, a svakako i tehnikom muziciranja, besprekorno uklopio u 9. međunarodni Guitar Art Festival (GAF), od koga sad i puno stariji Beogradski jazz fest može dosta da nauči. Štaviše, ne samo brojem posetilaca (oko 2700) i vrstom muzike (Ciganski džez/Gipsy swing), nego najviše strastvenim izvođenjem obezbedili su kulminaciju ovogodišnjeg, i inače uspelog GAF-a. Iako poznati i po brojnim saradnjama sa zvezdama raznih žanrova, braća/bratanci neobičnih imena (Noni, Noše i Stokelo) došli su sami, kao udarna instrumentalna trojka, i sat i po ‘udarali’ po standardima džeza (Volerova Honeysuckle Rose, Elingtonov Caravan), gitarske veštine (Santanin Moonflower, Koriina Spain sa Aranjuez-uvodom), i svojih sunarodnika (Bossa Dorado, s nemačke strane granice, Dorado Šmita), ali i Stokelove (kao For Sephora, posvećena njegovoj sestri) ne zaostaju dinamikom i lepotom. Naravno, osovina su bile razne i manje poznate kompozicije Đanga Renara/Rajnharta, izvedene s dubinskim poznavanjem njegove muzike, mada su lagani Nuages prekićeni.

BRZI PRSTI: U opuštenom razgovoru s novinarima, prigodno upriličnom u beogradskom kafiću ‘Manouche’, S. Rozenberg je prosvetljujuće objasnio kako su naraštaji njihovih očeva i dedova muzičara, zahvaljujući putovanjima i raznim mešanjima, dobro poznavali i rumunski, mađarski, balkanski itd. ciganski folklor, ali tek kada se među njima pojavio Đango sa svojim džez-pločama i pokazao im kako se to svira, tek tada je kao katalizator upravo on zakuvao prvi izvorno evropski džez. Dodajmo, tako je dotle isključivo afroamerički izraz dobio manuš-prinovu, a Manuši (Romi Srednje Evrope) zajednički svirački jezik i platformu unutar kojih je ritam (iz) njihove krvi postao sving, a molovi, melodije i drugi folk-sastojci pretočili se u džez-modulacije. Uz to, raznolike žičane instrumente zamenili su uglavnom gitarama te ponekim kontrabasom i violinom, da bi urođene brzoprste solaže unakrst jurile kao danas super-vozovi Europom. Dakle, i do 10 puta brže nego u Srbiji Velje Ilića. Otud manuš-džez lako ‘(p)osvaja’ standarde svih vrsta, a Rozenberg Trio kao prvorazredni predstavnik tog stila naoko ‘svira sve’, a zapravo stalno svira ono svoje. Njihovi albumi nalaze se u ovdašnjim radnjama posredstvom Multimedia Records.

Svesni i odakle su pošli i gde su došli – dakle među mnoge oprašene Cigane (vidi Cigani u prahu Lačnog Franca, čiji nam frontmen Zoran Predin duguje pojavljivanje sa svojim Gipsy Swing Bandom) – Rozenberzi kao i dve godine ranije na istom mestu kada su veče GAF-a (i bis) delili s ispisnicima Raphael Fays Trio, drugi bis završavaju urnebesnim trad-potpurijem Les Yeux Noires (Oči čornije…). Flamenko-džez je u trendu, gipsy swing vraća se naveliko, pa je GAF možda prvi pozvan da ovde najbolje zapamćeno ukrštanje vrhunskih gitara – ono s kraja sedamdesetih godina prošlog veka kada su nastupali Džon Mekloklin, Pako de Lusia i Leri Koriel, odnosno Al di Miola – renovira, naročito ako je Džonu već na tragu, a Pako nije ni prekinuo da nam svraća. Rozenberg Trio ionako u repertoaru ima numere po kojima su Pako i Al najpoznatiji, a Stokelo (rođen 1969.) valjda neće izneveriti očekivanja kao npr. Tonino Baliardo (Gipsy Kings).

VILOVITA TEREZA: Takođe rođena 1969, likom i glasom vilovita, Tereza Salgejro (Teresa Salgueiro) dan pre trogodišnjice svog trećeg gostovanja u Beogradu s matičnim sastavom Madredeuš, uplovila je na predodređenu joj binu Sava centra. Kad smo se prethodni put sreli bilo je očito da posle svih uspeha struja manirizma nosi Madredeuš prirodnom kraju. Ako je u ovom trenutku Madredeuš zamrznut ili štagod, tim je jasnije da je Tereza od bogonadarenog devojčurka kroz dve decenije s tim bendom izrasla u damu u najboljim godinama, i od blaženo zvučeće, prekrasne lutke postala jedna od najvećih pevačica našeg vremena. Kako je i sama objasnila, gitarista, osnivač i vođa Madredeuša Pedro Aireš Magaleš pomogao joj je da se otisne u solo-karijeru, započetu kompilovanjem dueta (od 1991. s Karerasom, Velozom, Mariom Žoao, Branduardiem… Dža Voblom!) za fini album Obrigado (2005, EMI – Dallas Records). No Tereza je sigurno bila željna i da snima pesme van vekovne fado-tradicije i raznolikih etno-izraza. Tako je proleća 2007. objavila Voce e Eu, pun bosa nove (Žobim, De Moraes, Barozo, Bonfa…) koja je uz fado njena prva pevačka ljubav. U jesen iste godine donela je još jedan album obrada, La Serena sa Lusitania Ensemble. Koncertni program koji se donedavno odvijao s pauzom između dva dela, zadržao je kamerni i teatarski ugođaj. Numere koje izvodi su poreklom iz zemalja koje izlaze na Atlantik i Mediteran, a s tim u vezi naziv pratećeg sastava ne asocira samo na odgovarajući toponim (jugozapadni ugao Iberijskog poluostrva) već i na krstarenje (torpedovanje broda Lusitani’ 1915. najveća je pomorska nesreća posle Titanika).

Predvođen violinistom/aranžerom Žorgeom Varekozom (Jorge Varrecoso), Lusitania Ensemble je gudački kvartet skladno proširen kontrabasistom/pijanistom i perkusionistom. Zvonke, razigrane gitare portugeze nema ni na horizontu, ali ništa ne fali. Sedamdeset koncertnih minuta započinju jevrejskom (sefardskom, ladino) pesmom La Serena (Sirena). Slede nekoliko vekova mlađe Caruso (Lućo Dala), Leaozinho (Velozo), Vuelvo Al Sur (Piacola), Avec Les Temps (Leo Fere), i naravno nekoliko fadoa za školske primere. Elegantna, u dugoj haljini kao i uvek, Tereza Salgejro raspolaže glasom koji neprimetno može da raspara i bistro nebo i mutno srce, pa se nameće poređenje sa skorašnjim gostovanjem kosooke SAD-ekipe Pink Martini. I dalje u vanredno prijatnom sećanju, njihove zavodljive interpretacije sa sve pastiš-neodoljivom Čajnom Forbs (China Forbes) ostaju tek spretno poslužen šampanjac, dok je Tereza od nas koji toče vinho tinto. Kao što je prethodne večeri svima dah zastajao od solaža Stotela Rozenberga, tako je Paloma Negra zagrcnula prisutne, a g-đica Salgejro potresnim pauzama prevarila i publiku koja je meksičkom sentimentu bliža od mnogih drugih na svetu. Zvezda programa nije pevala Cesariu i Amaliju, ali se upisala pored Čavele Vargas, Mercedes Sose i Lole Beltran.

Po običaju smirena i šarmantna, Tereza je navodila i autore važnih joj stihova, odjavila čak i svoje tehničare, i ponovo je imala tri bisa! Prvi je otkrio mogući ustupak komercijalnosti – Unforgettable Irvinga Gordona (klasična po N.K. Kolu) i La Vie En Rose Edit Pjaf izvela je kao i druge besprekorne pevačice (Kiri TeKanava, Linda Ronštat) u sličnoj ulozi. Drugi bis ju je vratio radnoj žetvenoj pesmi iz domovine, i ponovo razigrano u Angolu, a trećim je opet briljirala – Porterova Let’s Fall In Love dostojna Ele! Nepogrešiv sving ove tačke navodi na pomisao da fuzija fadoa i džeza kakvu pravi npr. Kristina Branko nije bezveze.

Poželeli ste da i vaš narod bude deo ovakve raspevane geografije? U zemljama srećnijim od naše, ljudi pametniji od nas čuvaju se u jeziku i muzici, duh im živi u pesmi a ne u politici.