Svi govore o osmehu. Zaštitnom osmehu. A ja bih još o ponečemu. Moja Radica.
Dvadeset godina zajedno. Najviše sam volela naše noćne razgovore. Kad kreneš da me
kritikuješ, pa mi to još odzvanja, i posle spuštene slušalice… A na putovanjima, u hotelima, više smo volele da delimo sobu. Tako nismo morale da telefoniramo u dve sobe, jedna pored druge. Tvoja fenomenalna radoznalost za ljude i umetnost… Svuda si mogla da stigneš, da se popneš. Nikada nisi odustajala od novog mesta. A susreti sa našim ljudima u rasejanju. Ta ljubaznost. Padaš s nogu, ali se slikaš, razgovaraš, pitaš i potpituješ… i hoćeš sve da vidiš. Odakle ti snaga, Rado? To sam te ja pitala. A mene su drugi pitali za tajne tvog izgleda. Ja nisam imala šta da im krijem. Lepotu ti je dao Bog i priroda. A tajna tvoje mladolikosti je bio talent za zaborav i tvoja sposobnost da brzo oprostiš i zaboraviš.
Kada je trebalo da polažem prijemni na glumi, moja majka je predložila da me ti čuješ. Nismo te poznavali, ali si bila omiljena glumica moje majke. Odbila sam osorno, tipično za mladost i nezrelost: Sama ću, ne treba mi niko. Ali, krugovi se uvek zatvaraju i, dvadeset godina kasnije, u jednom od najtežih razdoblja mog života, posle teške povrede ruke, pozvala si me da igram Silviju Plat. Zauvek sam ti zahvalna na tom pozivu. Ne zbog uloge, već zbog ove dve decenije bliskosti.
Ali, ti si uvek nipodaštavala i minimizirala svoja dobra dela, svoja dobročinstva, svoje
pregalaštvo i svoj značaj. Zato si još veća.
Bila si konkretno dobra. Nisi bila opšte ljubazna, već – konkretno dobra. Išla si u bolnice da obiđeš kolege, zvala prijatelje, pomagala i poznatima i nepoznatima. Odavala si utisak da nemaš nikakvih problema, teškoća, kao da kod tebe i oko tebe sve ’ide’ glatko. Nikad se nisi žalila, radovala si se dobrim predstavama u kojima nisi igrala, gledala si sve nove filmove, sve nove predstave, čitala knjige novih autora. Bila si najbolje društvo za izlazak.
Odigrale smo nekoliko stotina predstava – putovale, igrale, putovale, igrale… Sima i Dima opet putuju, tako smo govorile.
Pre svake predstave – tvoje drhtanje. Dirljivo. Nikad rutina. Nikada. Neverovatno. Kakva
odgovornost. Kakva posvećenost, predanost, pokornost, poniznost prema sceni i publici. Posle svake predstave – neizostavna analiza, šta je bilo dobro, šta nije valjalo. Nikad te nije mrzelo da popravljaš i dopravljaš, da sumiraš i svodiš. Nikada.
Bila si moja porodica, moja majka, starija sestra, koleginica, prijateljica, saputnica i sapatnica. Čule smo se svakog jutra i svake večeri, pa još nekoliko puta tokom dana. Bila si sa mnom u najvećoj sreći i najvećem bolu.
O tvojoj radinosti – takvo ti je bilo i ime. Krasila te je velika vrednoća. Bila si jednostavna, pravila si jednostavne male forme, ali se do toga dolazilo itekako teškim putevima i gudurama. Tekstovi koje si govorila činili su se laki i pitki kada nam ih ti prirediš. Ali, ti si drešila zamršene čvorove, teške i zapetljane misli, sabirala i svodila. Zato si volela Desanku koja je umela velike teme jednostavno da iskaže. Takav je bio i tvoj stil. Najjednostavniji, a najuzvišeniji i najskuplji.
Toliko si pitanja pokrenula u svojim poduhvatima – važna pitanja za društvo, za ženu. Aktivna 68-šica i feministkinja. Pokretala teme, predstave o jakim ženama koje su menjale svet i činile ga boljim i pravednijim.
Blistavo si umela da vidiš ljude. Ali, verovala si da se čovek ne menja – kakav se rodi, takav
ostaje do kraja. Zato nikog nisi pokušavala da menjaš, nisi druge suočavala sa njihovim
greškama, nisi ih kritikovala. Ako si mogla da im kažeš nešto dobro i, na taj način, probudiš još veću dobrotu u njima, to si činila neštedimice. Zato si širila radost i dobrotu. Svoje sumnje ostavljala si samo za sebe. Rešavala si ih radom i ćutanjem. Pravo gospodstvo.
Ponavljala si često: Čuvaj se posljednje! Nisi imala čega da se čuvaš. Živela si časno, jednostavno, puno i svedeno (iako zvuči kao oksimoron, baš je tačno za tebe). Kad čovek izgubi misiju, svrhu, treba da ode sa ovog sveta. Tako si i ti mislila. Nisi umela da živiš
besposlena. Iako si se radovala sitnicama, a s druge strane, uživala u svojoj porodici, sinu i
odrastanju unuka, ipak, nedostajala ti je scena, predstave… Kad za tebe nije bilo aktivnog
glumačkog života, volela si da ti o svemu dajem izveštaje.
Sarađivale smo i družile se poslednje dve decenija tvog prebogatog života. Gde je ostalih sedam decenija, vreme punog, prepunog života, ispunjenog ogromnim radom, rastom, radostima, mukama, preispitivanjima, susretima, putovanjima i uspesima?
Naša Koko Šanel je rekla: „Na posao! Na posao! Na posao! Znam da ću se dosađivati u raju. Biću loša kad budem mrtva, jer neću moći da se smirim. Čim umrem, misliću kako da se vratim na zemlju i počnem sve iz početka. Na posao!“
Znam da te neće pustiti iz raja na ovu zatrovanu planetu, ali ti za koji dan, sigurno tamo počinješ probe. Na posao, Radiiice!
