Krajem januara prošle godine u K.P.G.T.-u premijerno je izvedena drama Miroslava Krleže U logoru. Reditelj je Filip Gajić. Bio je to prvi Krleža na beogradskoj sceni nakon raspada SFRJ, o čemu smo razgovarali sa rediteljem Filipom Gajićem: „Kulturna javnost je to ignorisala. Leda u Ateljeu 212 bila je mesec dana nakon naše predstave, ali, svi su se ponašali kao da ne postojimo. Ali, nije prvi put da se ignoriše ono što ovde radimo.
Da li ste izabrali dramu U logoru zbog neke asocijacije na našu stvarnost?
Pararela je slučajna, taj odnos zapadnih vojnih sila prema slovenskom narodu, koga i u tekstu nazivaju stokom. U to vreme Slobodan Milošević još nije bio isporučen Hagu, u predstavi o tome nema apsolutno nikakve aluzije, ali postoji mehanizam koji prikazuje da neko ko se nije povinovao velikoj sili mora neminovno da strada. Priča je iz 1916. godine, opisuje bitku Rusa i Austrougarske, priča o Hrvatima koji se guraju da budu topovsko meso. To je Krležin autobiografski tekst. Krleža opisuje kako jednu Ukrajinku, babu, osude na smrt zato što je popljuvala baronicu Kasteli, i kako Horvata, pijanistu, toplu finu dušu, nateraju da je obesi. U vreme kad sam istraživao Krležu, dopao mi je do ruku broj hrvatskog „Plejboja“ u kome moderni hrvatski pisci s nipodaštavanjem govore o Krleži. A oni nemaju boljeg dramskog pisca, isto kao što ni mi nemamo dramskog pisca Krležinog nivoa. A oni ga danas pljuju. Verovatno zato što je bio projugoslovenski orijentisan.
Da li ste menjali Krležin tekst?
Držao sam se Krleže utoliko što sam sačuvao suštinu njegove priče. Ali, pošto je on ispisivao, a ne pisao taj tekst, što je neprihvatljivo za ovo vreme i ovu brzinu života, izbacio samo oko 70 odsto teksta a ubacio desetak ženskih likova koji ne postoje. Oslanjao sam se i na Krležinu knjigu eseja Evropa danas, kao da ih je pre nedelju dana napisao a ne tridesetih godina, i kroz njih sam pročitavao komad. Priču sam smestio na tavan zgrade Šećerane, prolazilo se kroz hale, publika se penjala nekim stepenicama, kao da prolazi kroz istoriju Evrope, pored vojnika, nekih žena, oficira koji sviraju čelo, pored vatre koja se ložila, dugim putem do tavana prekrivenim senom gde su bili poluludi ljudi sa fronta. Priča je topla i divna, kabasta je, ali kad se oslobodi filozofiranja i suvišnih opisa, ostane samo toplina i ljudskost. Predstava je još na repertoaru i znam da ima obožavalaca, ljudi koji je gledaju po nekoliko puta.
