Puno omaža, ponešto konfekcije i dovoljno umeća

I u ovom, drugom delu ciljano što ekonomičnijeg zbirnog prikaza nekoliko naslova iz ponude prethodnih dana okončanog beogradskog FEST-a akcenat će biti na onim filmovima (sve i da je reč o onima otkupljenim za ovdašnje “tržište”) za koje u trenutku nastanka ovog kritičkog raporta nema čvrsto-pouzdanih naznaka da će uskoro postati deo ponude ovdašnjih kino-repertoara. I ponovo ista ograda – odabrani naslovi su prirodno međusobno raznorodni, možda u nekim slučajevima i posve stilski oprečni, a gledački izbor je bio određen i omeđen i konkretnim festivalskim satnicama. I, naravno, fizičkim vremenom kao takvim. O protoku vremena kao društvenom konstruktu možda nekom drugom prilikom, možda i ne tako skorom.

Za početak – nešto bezrezervnih pohvala na račun filma koji je odlukom žirija proglašen najboljim u ovozimskom glavnom takmičarskom programu; rusko-švajcarsko-britanski film Gospodar je prevashodno, kako to, uostalom, najčešće biva film svog ključnog autora – nekada samo glumca, sada snažne rediteljske figure – Jurija Bikova, kod nas najvoljenijeg i najcenjenijeg na konto filmova Major i Budala (nakon čega je usledilo par razočaravajućih radova, ali i o tome možda, ako ikada, nekom drugom prilikom). On se ovde vraća na kreativne i idejne pozicije od pre desetak godina (i uspeha, ponajpre kreativnih, dva gorepomenuta filma, i svakako je dobro što je tako. Ostavimo li po strani nekoliko (i ne baš iznenađujuće) krajnje vešto izvedenih kadar-sekvenci, što jeste njegova autorska preferenca, ali i autorska osobenost, možemo da Gospodara po više osnova ishvalimo i već samo na planu sadržaja i umeća sa kojim ga je uobličio u krajnji oblik – zanatski izvrstan, intelektualno potentan i idejno bogat film. Naime, i ovde na fonu priče svedenog narativnog vizira dobijamo upečatljivu širu sliku, skoro pa zamaha pune i punokrvne društvene hronike, koja kao takva podosta govori i o socijalnom, ako ne i aktuelnom antropološkom kontekstu društva u kome je ova priča nastala i na koje dovoljno jasno referiše. Automehaničar i smireni i smerni porodični čovek na blagom i sporom usponu u nešto viši društveni sloj junačkim činom na putu spasava čoveka iz automobila koji samo što nije eksplodirao, da bi se ubrzo ispostavilo da je spaseni visokopozicionirani dužnosnik službi koje drže sve konce u društvu, a, kao takav, iznimno je voljan da pomogne i u svoju zaštitu po ama baš svakom pitanju uzme svog spasitelja-namernika.

Sledeći korak, a to Bikovljevog Gospodara dovodi u barem asocijativnu vezu sa slično “sročenim” i postavljenim američkim filmovima sa spoja drama i priče o kriminalu i srodnim nepočinstvima s kraja osamdesetih i početka devedesetih VHS godina prošlog veka; i upravo tako – ovaj je film Jurija Bikova možda i najzdraviji aktuelan primer tog samo na prvih par pogleda začudnog spoja – zavidne autorske ambicije i forme sa evropskih adresa i američke žanrovske konsekventnosti, koja u najboljim svojim izdancima “porađa” upravo to – filmove sa svedenijim zapletima iz života neznatnih civila pod udarom uvek volatilne sudbine koji se mogu bez imalo pretencioznosti ili naknadanog učitavanja smisla sagledavati i kao prikaz društva u akutnoj fazi entropije. U toj tački Gospodar daje povoda da se posmatra i kao jedak i onda sasvim odvažan antiputinovski film (a u tom aspektu zanimljivo je usporediti Rusiju koju Bikov oslikava u Ludaku i u Majoru onda i, sa druge strane, u Gospodaru ovih dana, sedmica, meseci…), koji je kadar da, ostajući unutar koordinata svrsishodnog idejnog i filmskog izraza, dakle, lišen propagandističke ostrašćenosti i isključivosti, dovoljno precizno ocrta i potcrta društveni kontekst koji, ma koliko u nekom širem smislu bio opšte mesto, jasno ocrtava dobar deo onog krajnje upitnog u zajednici iz koje stiže pred gledaoce na nekim drugim adresama. Na toj tački uspona, uz par hrabrijih ali možda i upitnih narativnih elipsi, Gospodar je na onoj zamornoj skali od 1 do 5 ipak čista petica, nepobitno srećan i skladan spoj kompetententnosti i proživljenog poriva da se filmskim jezikom i putem filma kaže nešto odvažno i mudro, a, na sve to, i neosporno univerzalno. Što je, uostalom, i dovelo do gotovo unisonog ushićenja ovim Bikovljevim filmom tokom FEST-ovskih dana i projekcija.

foto: promo / fest

Na drugoj strani, u par navrata umelo je da se nabasa i na veštu konfekciju, sa manje ili više primesa arthaus osvešćenosti i ukrasa koji prati taj izraz i taj stil, ako ne i samosvojan žanr. Recimo, Nikolaj Arsel (povratnik iz Holivuda nakon par poprilično blamantnih radova tamo) je u skandinavskom viđenju vesterna, filmu Obećana zemlja, kanda pomislio da je mudro da se gledaocima nanovo skrene pažnja da je borba nužna, da su borbeni duh i istrajnost prekopotrebna “ratnička sprema” i ovih, kao i davno prošlih dana. On je to učinio uz naturalistički obojenu pluskvamperfekatsku dramu u kojoj pratimo Danca, penzionisanog nemačkog vojnika višeg ranga, koji se upinje da jalovo vresište u danskoj zabiti preinači u plodno tle, koje će kao takvo postati središte neke i nekakve buduće naseobine, naravno, uz sukob sa konkurencijom, dvorskom birokratijom, zlom vlastelom i vremenskim i geografskim neprilikama. Ipak, ključni adut ove u dobroj meri rutinske drame ostaje Mads Mikelson u glavnoj roli, jer na suprotnom tasu imamo jasnu i doslovno praćenu holivudsku mustru znanu iz stotina i stotina vesterna o mukama prvih doseljenika, uz dodatak sumorne atmosfere filmske slike mračnog i zagasitog kolorita, podosta grafički prenaglašenog nasilja i sasvim prikladne glume ostatka glumačke podele. I ništa znatnije više od toga.

foto: promo / fest

A iz sveta repertoarskog (moglo bi se reći, ali bez pežorativnih implikacija) očigledno stiže španska dramedija “pričaoničkog” (hiperverbalizovanog) podtipa Biti na terapiji ili ne, pod čijom smo krinkom priče sa samo šest aktera (tri bračna para koji dobijaju enigmatičan poziv na grupnu terapiju, ali uz odsustvo zajedničke im teraperutkinje i uz podosta njenih smernica i naređenja) dobili, doduše, dovoljno efektnu varijaciju na postavku i privlačnost sada već nadaleko čuvenih Potpunih stranaca (uskoro nam, ako bude kako je sugerisano, sleduje i srpski (filmski) prepravak tog nedavnog, instant klasika evropske domiišljatosti iz sfere savremenog filma). I to bi bilo to – Biti na terapiji ili ne je dovoljno vešto zamaskirana pričaonica teatarskog pedigrea, koja takođe služi i kao studija izvodljivosti – po pitanju produkciono izvodljivog filma očiglednih ambicija i evedinetnih ograničenja. To je umešno upakovana konfekcija, a zdušne reakcije na jednoj od FEST-ovih projekcija možda sugerišu da bi u budućnosti u program trebalo uvrstiti i više takvih filmova – pragmatičnih, pitkih i zgodno u delo sprovedenih, sve i da je takođe očito da tu većih autorskih ambicija zapravo ni nema.

foto: fest / promo

Sa druge strane, danas pomalo skrajnuti skandinavski sinesta Lukas Modison je kroz film Zajedno 99, izvarirao samoga sebe – pomenuti film je (naravno, odocneli) nastavak njegovog uspeha od pre dvadeset i kusur godina, a priča sada u žiži ima ponovno okupljanje u tom dugom međuvremenu otuđenih članova komune/kolektiva iz sedamdesetih godina veka za nama (komuna je sada spala na dva iscrpljena i usamljena člana). Ovo je, bez daljeg, smislen i dovoljno zabavan i duhovit film iz pododeljka mentalitetskih i identitetskih dramedija, u njemu je sve dato u zadovoljavajućoj meri i obliku, ali nevolja je što nakon tako dugo godina Modison ovim svojim, uslovno rečeno, povratničkim ostvarenjim ne pruža ama baš ništa novo i iole svežije. A teško da je tu reč o odluci ipak iskusnog i osobenog autora da nam četvrt veka kasnije naprosto pojasni da se ništa suštinski i nikada ne menja, te da smo svi, skupa sa filmovima i filmofilijom kojoj se iz ovih ili onih pobuda i/ili potreba predajemo, zarobljenici te nepobedive i nepremostive nepromenljivosti onoga što je daleko najvažnije.

foto: promo / fest

A francuski film Rozali, navodno zasnovan na hronici istinitih događaja, odveo nas je, pak, u prošlost; priča o patnjama mlađe žene, napokon udate i saterane u brak bez ljubavi, ali uz dosta interesa, pritom, žene čije su lice i telo prekriveni maljama definitivno pripada arthaus soju. I sve je na mestu u tom (sveukupno gledano) vrlo dobrom filmu, sve trope su zadovoljene i “ispoštovane”, film na vizuelnom planu preed oči gledalaca donosi spoj umešnosti i neusiljenosti, mimo svog tog retro-šika kao uvek prisutnog mamca, a katkad i svojevrsne distrakcije; osim toga, dabome, sasvim očekivano vrhunski odglumljen (tu su sve prisutnija i probitačnija Nadija Tereskijevič i pouzdani Benoa Mažimel), samo ostaje nejasno zašto je rediteljka i scenaristkinja Stefani di Gusto rešila da ovo svoje delo liši eruptivnije drame/dramatičnosti (i ovde, reklo bi se, sasvim primerene) barem u završnici.

foto: fest / promo

Pomenutu Nadiju Tereskijevič smo imali prilike da pogledamo u jednom od kvalitativnih vrhunaca ovozimskog FEST-a – takođe francuskom ostvarenju Crveno ostrvo, čija priča dokumentuje poslednje dane i sedmice vojnika i članova njihovih porodica u francuskoj kolonijalnoj ispostavi na Madagaskaru neposredno pre njenog gašenja. Scenaristu i reditelja Robena Kampija, znanog nam po filmovima Eastern Boys i 120 otkucaja u minutu, i ovog puta mami ideja tihe entropije (ali ovog puta bez ikakvog upliva odrednica kvir-filma); u Crvenom ostvrvu tako dobijamo impresivan prikaz tananih damara unutar pojedinačnih aktera te mnogoljudne i raznorodne društvene hronike, u posebno osetljivim okolnostima i u krajnje filmičnim, eterično lepim i oku ugodnim egzotičnim uslovima; Kampijo i ovog puta na precizno određene i unutar priče pozicionirane i mapirane mahove opravdano i maestralno lako i ubedljivo koristi, reklo bi se, izrazito sklisku tehniku – tehniku spoja kraćih flešbekova i montažnih sekvenci. Film se okončava sasvim neočekivanom digresijom briljantno postavljene svrhe, i njome nam Kampijo, u svojevrsnom naklonu klasičnom Kenu Louču, a uz dodatak naglašene stilizacije i estetizacije, jasno iznosi svoj stav o kolonijalizmu, tom nikada zbilja okajanom grehu naprednije Evrope (a i ostalih).

foto: fest / promo

Za sam kraj kraća pohvala za latinoamerički (argentinsko-brazilsko-čileanski) film Delikventi, koji jeste predstavljao upadljiv gledalački izazov, i to ne isključivo po osnovi svoje razmahane minutaže od gotovo 190 minuta. Naime, Delikventi kreću kao detaljistička priča u žanrovskom ključu i ruhu neo-noir-a (a taj podžanr sineastima i inim pripovedačima sa tog dela američkog kontinennta neretko odlično ide) o mlađem radniku banke koji reši da opljačka svoje radno mesto, prijavi se vlastima, odsluži odmerenu kaznu i vrati se životu bez rada i u međuvremenu brižljivo sakrivenom/pohranjenom novcu. Tu dolazi do stilskog zaokreta u svim domenima filma – na to se nadovezuje poigravanje stilemama iz nasleđa američkog mamblkor (mumblecore) talasa, a tu je i lako uočljiv omaž rubnijim delima Atoma Egojana – svet aktera ovog filma u režiji ujedno i scenariste Rodriga Morena naprosto je “natopljen” egojanovskom usporenošću, samozatajnošću, tišinom i splinom, a važan ukras stiže i u vidu motiva koji upućeni srećnici znaju iz proze velikog Roberta Bolanja – snažne vezanosti i porinutoasti junaka u svet i katkad i zaturenu moć umetnosti. Da ne bude nejasnoća, Moreno, srećom, nije puki kompilator i “omažista”, jer sve pomenuto je tek deo šire i obimnije “tapiserije” koja rečito ukazuje na osobeno i samosvojno umetničko delo i jedan, kanda, već sada sasvim atipičan autorski “glas” u svetu filmskog izraza i jezika.