Jako je teško u ovo vreme velikih napetosti obavljati tzv. civilne aktivnosti kao što je, na primer, gledanje pozorišnih predstava i pisanje o njima, a pri tome ne donositi u pozorište osećanja i razmišljanja koja nas preokupiraju. Pozorište više nego bilo koja druga umetnost postoji u svojoj zajednici i sve što se dešava utiče na pozorište jer utiče na same pozorištnike, ali i na publiku koja dolazeći u pozorište, svesno ili nesvesno traži u predstavi odgovore na pitanja koje im život nameće. Takav osećaj zapljusnuo nas je dok smo, idući u kontrasmeru od studentskih demonstracija, prošlog četvrtka išli u Narodno pozorište da gledamo reprizu Molijerovog Uobraženog bolesnika.
Uobraženi bolesnik je muzička komedija sa elementima baleta. To je specifičan žanr koji je uveo sam Molijer, a cilj je bio da kralja Luja XIV, svog pokrovitelja, što bolje zabavi tako što će spojiti dva popularna žanra, balet i komediju, pri čemu su plesne i muzičke numere bile neka vrsta intermeca u komediji. Uobraženi bolesnik je značajna komedija i zato što je to poslednji Molijerov komad, nakon čijeg izvođenja je čuveni glumac i komediograf preminuo. To je grozna ironija sudbine budući da je komediograf koji je bolovao od teške bolesti preminuo igrajući hipohondra. Uobraženi bolesnik je komedija o hipohondru koju svoju opsesiju, umišljenu bolest, stavlja ispred sreće i potrebe svih svojih članova porodice. Hipohondrija je u ovom komadu u stvari način da glavni junak pažnju svojih bližnjih usredsredi na sebe umesto da dela kao odgovorni otac koji brine o dobrobiti porodice. Svoju suludu nameru ostvaruje tako što pažnju bukvalno kupuje novcem (od lekara koji mu prodaju razna sredstva za čišćenje i nadrilekove) ili tako što emocionalno ucenjuje svoje bližnje tražeći od njih da svoju sreću i potrebe podrede njegovoj maniji. I kakve sve to ima veze sa nama?
Narodno pozorište izvodi predstavu u vreme prave poplave nadrilekara koji nude čudesne proizvode za čišćenje organizma (čišćenje od parazita trenutno je hit!). Na svakom koraku preko medijskih oglasa plaše nas da je naše zdravlje ugroženo i da pod hitno, ako nam je život mio, moramo početi da pijemo ovo ili mažemo ono. Naše apoteke i drogerije preplavljene su suplementima koje potpuno slobodno i na svoju ruku može kupovati i konzumirati svako – dubina novčanika jedina je granica toj ludosti. No, ima još nešto što Uobraženog bolesnika čini dodatno aktuelnim, a to je manija glavnog junaka. Naime, Argan (igra ga Ivan Bosiljčić) manijakalno insistira da svi stalno gledaju u njega, da svi misle jedino o njemu, da je njemu najteže i da su svi koji pokušavaju da ukažu na nešto van Arganove opsesije najobičniji nevaljalci i nezahvalnici. Logično je da takav tip oko sebe nepogrešivo skuplja licemere, ulizice i grabljivce koji, podilazeći Arganovoj ludosti, otimaju novac i ugrožavaju budućnost i sreću njegove kćeri Anželike (Iva Milanović).
Reditelj Nikola Zavišić i scenograf Jelena Radaković spajaju atmosferu doba Luja XIV i savremenog doba. Radnja ove predstave dešava se u zlatnom prostoru – Luj XIV je sebe nazivao kraljem sunca, a mi, neki tvrde, živimo u zlatnom dobu. U tom zlatnom prostoru su raspoređena ogledala (Versaj ih je bio pun) u kojima se publika ogleda tako da i mi postajemo deo dekora predstave. Po tom zlatnom prostoru kreću se crne prilike u grotesknim kostimima. Ova kombinacija zlatnog, crnog i ogledala daje dodatnu estetizaciju prostoru što ima smisla budući da reditelj i njegovi saradnici žele da u savremenom pozorišnom kontekstu rekreiraju autentični žanr komada – komedija sa baletskim intermecom. Iz same postavke ne možemo da zaključimo zašto je bila potrebna rekonstrukcija žanra. Da li je to trebalo da bude ritmički kontrapunkt komičkim dešavanjima? Da li je trebalo da nas asocira da su i onda i sada umetnici prepušteni dobroj volji vlasti koja ih tretira kao banalne i bezopasne zabavljače dok oni sa sobom iza zavese biju neke tihe i mračne bitke? Moglo bi biti i jedno i drugo, ali i nešto sasvim treće. Problem je možda i u tome što ti plesni prelazi nemaju snagu da nas podignu i zanesu na način na koji to čine baletske tačke u klasičnom baletu ili savremenom mjuziklu. S druge strane, muzika kompozitora Jovana Stamatovića-Karića bila je na više mesta veoma efektna. Način na koji Ivan Bosiljčić parodira osećanja lika Argana glasovno parirajući klaviru jako dobro pokazuje želju lika da “štimuje” svoj nastup radi postizanja boljeg efekta. Istovremeno to “štimovanje” intonacije dodatno razigrava predstavu.
Ono što vidimo kao glavni problem predstave jeste prevelika razigranost glumačke igre koja kao da je sama sebi postala svrha. Reditelj Nikola Zavišić je zajedno sa dramaturgom Perišom Perišićem jako dobro osmislio koncept predstave, ali nije uspeo da sa tim konceptom “sojuzi” glumačku igru, već je svaki glumac bio prepušten sebi i svom osećanju mere. Kao što to obično biva, neki su se snašli bolje, a neki malo lošije. Ivan Bosiljčić kao Argan, Sonja Kolačarić kao Belina i Anastasija Mandić kao Toaneta su bili dobri, a Iva Milanović kao Anželika je preterivala. Ipak, za sve njih smo imali osećaj da su u ovom dekoru mogli igrati i nekako drugačije, možda malo manje groteskno ili makar sa jasnijim razlikama u pristupu liku u različitim situacijama (dramska napetost u komediji raste od početka do kraja, a nije ravna linija). Kao da ni reditelj, ni dramaturg ni glumci nisu znali šta tačno žele sa likovima, već su scenu punili raznim gegovima koji u ukupnom utisku ostvaruju kontraefekat. Predstava deluje sporo, tromo i natrpano iako glumci ne igraju sporo. Pretpostavljamo da su reditelj Nikola Zavišić i glumci želeli da nam prikažu jedan svet koji kao da je neprekidno uključen “na šesticu” i nalazi se u tački ključanja. Problem je što nas u publici nisu uspeli da do kraja uvere kako imaju celovitu pozorišnu viziju ovog značajnog komada.
