Puč, atentat ili rat

Sudeći po izjavama američkih zvaničnika, Bušova administracija proračunala je da ima mnogo jeftinijih načina da irački predsednik Sadam Husein bude uklonjen s vlasti od ratovanja koje bi, prema većini procena, koštalo desetine milijardi dolara. Odgovarajući nedavno na pitanje koliko bi koštala američka intervencija protiv iračkog režima, portparol Bele kuće Ari Flajšer je izjavio: „Karta u jednom smeru košta znatno manje od rata. A jedan metak i mnogo manje, pod uslovom da se toga prihvate sami Iračani.“

Portparol Bele kuće aludirao je na sve glasnije spekulacije da irački diktator verovatno ne bi ni dočekao udar američke vojne sile. Sadam Husein već je demonstrirao da se ni za živu glavu neće odreći hemijskog i biološkog oružja, pa bi pokušaj Amerike da bude razoružan na silu mogao, prema procenama američkih obaveštajnih struktura, proizvesti dva ishoda. Oba bi podjednako zadovoljila administraciju SAD: Sadam Husein bio bi ili primoran da izbegne iz zemlje ili bi mu neko iz njegovih redova sasuo „srebrni metak“ u čelo.

DEO VOJNOG PLANA: Ari Flajšer zapravo je samo ponovio priželjkivanja koja je nešto ranije izneo američki sekretar za odbranu Donald Ramsfeld obraćajući se Komitetu za naoružanje američkog Kongresa: „Sadam Husein mogao bi da shvati da mu je budućnost ograničena i da odluči da ode. Drugi način bio bi da se ubedi dovoljno ljudi u Iraku da bi svet bio mnogo bolji bez njegovog režima i da sami odluče da ga smene.“

Međutim, podsticanje Iračana na puč ili čak ubistvo njihovog predsednika nipošto ne znači da je zveket oružja u Vašingtonu naprasno utihnuo. Ispostavilo se da ove reči nisu puko priželjkivanje najratobornijih američkih zvaničnika, već sastavni deo vojnih operacija i planova SAD. „Vašington post“ iznosi verovanje obaveštajnih eksperata da bi ljudi iz najužeg Sadamovog okruženja izveli puč, ne čekajući da ijedan američki vojnik stupi na iračko tlo. „Neko bi već doneo takvu odluku i proizveo puč“, tvrdi za američki dnevnik bivši visoki službenik CIA s dobrim vezama u američkim obaveštajnim krugovima. Treba podsetiti na činjenicu da CIA odavno računa s najjeftinijim načinom da se Sadam ukloni s vlasti – da to učine sami Iračani, bilo da ga prognaju bilo da ga neko iz njegovih redova ubije, i da takav ishod CIA aktivno podstiče. Osnažene su pomoć i podrška opozicionim grupama i snagama, kako u Iraku tako i van njega, naročito odbeglim bivšim oficirima. Međutim, obaveštajni eksperti koji godinama temeljno rade na slučaju „Sadam“, uključujući i direktora Agencije Džordža Teneta, upozoravaju da najpoželjniji ishod ima male šanse bez snažne i odlučne vojne pretnje. Poznato je da je Sadam Husein, i sâm nekada vešt pripadnik iračke tajne policije, paranoičan do krajnosti i da se nije libio da ubije ili protera ni članove svoje uže porodice na najmanju sumnju da njihova lojalnost nije bezgranična. Upravo je zato neophodno, ističu obaveštajni eksperti za „Vašington post“, da osobe iz najužeg Sadamovog okruženja imaju čvrsta uveravanja da je „plava konjica“ spremna da pritekne u pomoć i dovrši posao ako nešto krene naopako.

Pogotovo ako se ima u vidu da je Amerika ranije već ostavljala na cedilu one koji su se digli na ustanak protiv iračkog režima. Najsvežije sećanje svakako je slučaj iračkih Kurda, populacije od koje se očekuje da destabilizuje režim u Iraku u slučaju vojne intervencije, a koja je nakon rata u Zalivu 1991. ostavljena na milost i nemilost Sadama Huseina jer su Amerikanci zalupili vrata za sobom, ugasili svetlo i rekli „laku noć“.

MALI IZGLED ZA PREVRAT: Prethodno su to učinili 1975, kada su SAD, delujući na strani Irana, najpre pomagale pobunu Kurda, a zatim ih izneverili kada su iranski šah i Sadam Husein sklopili mir. Sada, prema pisanju „Vašington posta“, američki eksperti i zvaničnici kako Bušove tako i Klintonove administracije saglasni su da je puč neminovan, ali samo ako je neminovna i vojna intervencija. Ili, makar, ako SAD uspeju da ostave takav utisak. Oni ne veruju da bi iko iz vojnog vrha požurio da svojim telom zaštiti Sadama Huseina u trenutku kada zveket oružja postane dovoljno glasan. Ali, kako upozorava jedan od eksperata s kojim je „Vašington post“ razgovarao na tu temu, „bez bata (američkih) vojničkih čizama u Bagdadu, izgledi za prevrat veoma su mali“. Ovaj neimenovani zvaničnik naveo je kao primer za svoju tvrdnju propali plan CIA iz 1996. da se oficiri oko Sadama podstaknu na puč. Od tada je irački vlastodržac, vazda gonjen sumnjičavošću i prema sopstvenoj senci, ubio i proterao više desetina svojih najvernijih oficira i saradnika, uključujući i zetove.

Ali, Sadam Husein, svestan američkih planova, pribegava najrazličitijim trikovima i metodama zaštite. Za njegovu neposrednu bezbednost zadužena je Specijalna garda kojom rukovodi Sadamov mlađi sin, sastavljena od najodanijih Huseinovih pripadnika klana iz Tikrita na severu Iraka. No, i tu su veoma česte promene u lancu komande, tvrde obaveštajni eksperti. Osim toga, njegova pojavljivanja u javnosti nikada se ne najavljuju, a poznato je i da Sadam Husein samo iznimno spava u istom krevetu dve noći zaredom. No, ni tu nije kraj Sadamovim trikovima.

„POGREŠAN ČOVEK„: „Njujork tajms“ se pozabavio ovom temom iz nešto neobičnijeg ugla. Čak i kada bi savladao sve prepreke Sadamovih lavirinata i skloništa i prislonio mu pištolj na čelo, i najveštiji tajni agent ne bi bio siguran da ne bi usmrtio „pogrešnog čoveka“. List se poziva na pomna istraživanja medicinskih stručnjaka naručenih za potrebe obaveštajnih službi koji tvrde da Sadam Husein ima brojne dvojnike koje samo iskusan patolog može da razlikuje od iračkog predsednika.

Medicinski stručnjaci proučavali su na tone fotografija sa Sadamovim likom i arhiviranog video materijala na kojima se irački predsednik, ili neko ko ga imitira, pojavljuje u raznim situacijama – pripaljuje cigaru, puca iz puške, otpozdravlja pristalicama, razgovara sa saradnicima, obilazi obdaništa… Nemački patolog Diter Buhman sa Univerziteta Homberg koji je učestvovao u analizi tvrdi da Sadam Husein ima najmanje trojicu dvojnika. Oni retko govore u javnosti jer Sadam vrska kad priča na način koji je gotovo nemoguće imitirati. Dr Buhman kaže da su dvojnici neverovatno nalik Sadamu. Jednom je lice za dlaku šire, drugima je brada za nijansu uža. Osim neverovatne fizičke sličnosti, dvojnici su trenirani da veoma verno oponašaju sve manire i gestove svog poslodavca. Irački disidenti koji su od Sadamovog režima pobegli u inostranstvo takođe svedoče o tome da irački predsednik koristi dvojnike, jer su bili uključeni u način odabira dvojnika, i tvrde da su najuspešniji kandidati bili podvrgavani ozbiljnim plastičnim operacijama, a zatim i obuci u kojoj su naučili da u tančine oponašaju Sadamove gestove, pokrete i manire.

Iako to može delovati komično i klovnovski, upotreba dvojnika u politici veoma je ozbiljan posao iza koga stoji duga praksa. Antonio Mendez, bivši direktor odeljenja CIA za prerušavanje i autor knjige Špijunska prašina (Spy Dust, Astria Books, 2002), kaže za „Njujork tajms“ da je i Čerčil imao dvojnika, kao uostalom i Džordž Vašington i Teodor Ruzvelt, i dodaje da većina svetskih lidera, bolje rečeno obaveštajnih službi koje se bave njihovom bezbednošću, ne odbacuje korišćenje dvojnika. „To je deo repertoara koga se niko ne odriče“, kaže Mendez i dodaje da je tzv. bilokacija – mogućnost da se istovremeno „bude“ na dva različita mesta – nekada ključna za bezbednost važnih ličnosti. Zbog toga su dvojnici i dalje u igri širom sveta. Sve što vam je potrebno za uspešnu igru bilokacije jesu dovoljna količina novca da okupite stručnjake iz raznih oblasti, uključujući i vrhunske hirurge, i dobra volja nekih da se zarad vaše bezbednosti povremeno odreknu sopstvenog identiteta. Sadam Husein za sada ima sve to na raspolaganju i ne treba sumnjati da po broju dvojnika može da parira ansamblu ne tako malog pozorišta. Komad u kom oni nastupaju, međutim, nije ni burleska ni komedija.