Kazimir, u daljem tekstu Kaza, seo je da napiše izvesne priče i par projekata. To sa projektima nije mu bilo svojstveno ranije, mada priče jesu. Projekti su mu valjda došli od njegovog dugogodišnjeg marljivog truda oko Ebarta, elektronske medijske dokumentacije, od koje je napravio nešto najviše nalik na Borhesovu Vavilonsku biblioteku, nešto i dalje (i zauvek) beskonačno – po prirodi stvari. Nije to jedina uloga Borhesa u Kazinom magnum opusu, kao što ćemo videti.
Naime, Kazimir Ćurgus potiče iz jedne određene intelektualne klime koju bi bilo pretenciozno nazvati čak i pokretom. Reč je o grupi okupljenoj još 1968. oko Frontisteriona (danas bi se to zvalo „projekt“), lista Saveza studenata Filozofskog fakulteta, uredno zaplenjenog i uništenog odmah. Posle je zbog toga dopao zatvora Vlada Mijanović – ni kriv ni dužan. Ta ekipica okupila je Svetlanu Eulaliju Kojić (danas Slapšak), Zorana Malog Mindu Minderovića, Milana Kirila Ćirkovića i rečenog Kazu. Tako je nastala – danas bi se reklo – supkulturna marginalna grupica koja će se uskoro, ajde da kažemo, „konstituisati“ u veoma rasutom stanju kao Međunarodni institut za kućnu književnost. (Kaza koristi termin „kuhinjska književnost“; nije tako, mada bolje zvuči; imam pred sobom osnivački manifest sa potpisima Svetlane i Kaze.) Dotični Institut proizveo je svašta, uglavnom kao samizdat, mada je u javnost procurilo dosta toga, uglavnom kroz tadašnji NON, ako se ne varam. Oni su se bavili raznim, nadasve zanimljivim stvarima (danas bi se reklo „projektima“) koje su ostale tu negde, u raznim papirićima. Izmišljanjem novih jezika, na primer: Kaza je tada sastavio jedan divan i veoma ritmičan sonet koji se zove Lokatva; zatim su konzilijarno napravili još jednu pesmicu (Ulejma Aleksander), nešto već čitljivije ljudima obrazovanim, ali ipak isto. Bilo je tu persiflaža i patafizičkih varijacija antičkih pseudodokumenata, sve jako duhovito i smešno. Vrhunac je bio zajednički (opet) „projekat“ Malog Minde i Kaze: Minda je već bio u Detroitu i radio na nekom američkom leksikonu ili enciklopediji, pa su rešili da u to uguraju i junaka Kazine proze, lika po imenu Aleksandar Kolon. Uspelo im je i dokazali su da se Borhes nije tek tako šalio u svojim pričama.
Za Svetlanu Eulaliju Slapšak znamo gde je, kao i za Kazimira Ćurgusa; Kirilo je tu negde, samozatajan kao i uvek; Mali Minda tvrdi da je video svetlost i pristupio Svetoj Materi Rimskoj Katoličkoj Crkvi. Neka ih s milim Bogom, a mi se vraćamo Kazinoj knjižici (mogla je da bude i duža, ali eto…).
Ima tu pričica o stvarima svakidašnjim, a na koje ja imam primedbe i dopune. Recimo, pišući o doručku, Kaza pominje „kuriozitete“: da ko je sve koliko pojeo – 25 kugli sladoleda ili 30 ćevapa. Skrušeno se kandidujem kao kuriozitet: sredinom maja 1970. u sedam ujutro pojeo sam tri tuceta svežih ostriga iz Stona na dubrovačkoj pijaci; bio sam se kladio sa Milkom Babović i dobio sam. I nije mi bilo ništa, osim što nisam jeo dva dana, toliko je to bila jaka hrana; i sveža, što je od značaja.
Kad je o pticama reč, imam i tu dopunu: Kaza i ja živimo blizu – dva ćoška oko Liona. On se žali da su ptice otišle, fale mu slavuji, a ostali su gačci koje on meša sa vranama (nije isto). Da je u letnjoj noći otišao ta dva ćoška do mene, čuo bi slavuje. Čuo bi i detliće koji su se nedavno pojavili, a i ćuka koji je redovan. Slavujâ je bio pun Novi Beograd dok sam se tuda vozio noću biciklom, nekad davno; danas ne znam ima li ih. U svakom slučaju, gornji deo opštine Zvezdara čuva svoje ekološko bogatstvo, barem kad su u pitanju ptice, mačke i ježevi.
Pominje Kaza i čuveno ukazanje kita u Beogradu, početkom pedesetih, bio sam mali, ali se sećam: ciča zima, kit izložen na kamionskoj prikolici na Tašmajdanu, pored Vatrogasne komande (tadašnje). Pogolemo čudovište, sa jezikom prikucanim za pod prikolice. Ne sećam se da je smrdeo (Kaza tvrdi da jeste), ali mi je tata objasnio da to nije mesožder, već da lovi planktone tom gustom četkom od dlaka u ustima. Da skratim: nije stvar u tome o čemu Kaza ovde piše, nego kako piše, a to je jedino važno. Piše dobro, kao što je uvek pisao.
Tu sad dolazimo i na naslov: Muzej melanholije. „Potreba za melanholijom suštinski je estetska i moralna“, kaže Kaza. I više od toga, usuđujem se da dodam. Postoje i zanimanja suštinski melanholična, ona koja vas dovode u neposredni dodir sa ljudskom patnjom, da sad ne ulazimo i u to; duža je to priča. Lokacija Kazinog Muzeja melanholije dobro je odabrana; znam mesto, tamo, u podrum, u skladište zagrebačke izdavačke kuće „Mladost“ zalazio sam dok je postojalo, iz nekih mojih melanholičnih razloga. Sa izvesnom nelagodom gledam na „projekt“ tog Muzeja: mnogo mi je, brate, virtuelan, ali bolje i to nego ništa. A možda je Kaza u pravu: svako ima svoju melanholiju (ako ima sreće da je ima), pa je možda virtuelno-digitalni pristup donekle praktičniji. U krajnjoj liniji, ta kuća u Crnogorskoj ulici tu više i ne treba, ako stvar uzmemo virtualno-digitalno.
U svakom slučaju, ova knjižica je za čitanje.
