Ptica u bežičnom svetu

Još koliko sredinom prošlog veka, legendarna Koenova Ptica… čučala je na simbolu razvoja/povezivanja sveta, napretka koji dopire i u idilične zabiti. Moje su nebo vezali žicom stiglo je koju deceniju kasnije, a misli se na malo drugačiju žicu. Po isteku prve petine 21. veka, međutim, i slobode i žica je sve manje.

Kako je to i kad napredak prestao da bude razvoj, izgubio kvalitet i sveo se na puke kvantitete, brojčano i beslovesno nadmetanje (a na opštu štetu)? Da l’ je tu išta skrivio prog(resivni) rok? Otkud je baš napredna stranka najgora, destruktivna?

Oznaka organska muzika – za ono kad živi ljudi, nekim čudom, sviraju muzičke instrumente – potrebna je samo onima koji su naseli na slabosmislenu frazu “DJ live”. Jer, šta je suprotno, “DJ pošalje mixtape”? Dakle, bend/grupa/sastav, osnovni oblik kolektivne proizvodnje muzike, naročito žive & zdrave. Ostali nek uživaju u skupoj hrono-ishrani i zalivaju biodinamičkim vinima.

Najbolje stareći predstavnik Novog talasa (iz) SFRJ, Darko Rundek, logično je iscrpeo mogućnosti Cargo orkestra/trija i prešao u sledeću fazu svoje plodne karijere, nove pratioce nazvavši jednostavno Ekipa. Neki od njih i nisu mu sasvim novi: mladolika, sedom kosom uokvirena faca trubača Igora Pavlice bila je i u čuvenoj duvačkoj sekciji Darkovog nezaboravnog Haustora ‘80-ih, a vibrafonista Miro Manojlović je iz dugovečnog eksperimentalnog Cul-de-Sac gde su sarađivali i Rundek i Pavlica. Ekipu nam je predstavio velikim koncertom na stadionu malih sportova Tašmajdan u Beogradu juna 2017. (“Vreme” br. 1381): mlade snage u toj postavi su basista Roko Crnić iz uzlazeće ZG-atrakcije Porto Morto, i saksofonistkinja Ana Kovačić, a za bubnjeve je kasnije seo Silvio Bočić.

Rundek raspolaže katalogom starih i novijih pesama čiji kvaliteti dozvoljavaju da ih vodi kroz različite aranžmane, ali ne uslovljen spolja/komercijalnim trendovima i produkcijskim novotarijama, nego iznutra/kreativnim promenama samog autora i stilskom razuđenošću probranih pratilaca. Polivalentno etabliran i u stvarno elitnim kulturama balkanskih zemalja, Darko time ipak nije opterećen i dopušta sebi meandre kao što je dvostruki EP (starinski format, extended play) Brisani prostor (2020, u Srbiji: Long Play). Na ta 2 CD-a, u ukupnom trajanju doteglom za 1 LP (opet, antika: long play, dugosvirajuća, tzv. velika vinilna ploča), Crnić je ko/autor većine numera, baš retkost u Rundekovom opusu. Diskovi su naslovljeni ‘od’ i ‘do’, prvi tipično rundekovski, intimistički, pesmama nalik većini njegovih samostalnih izdanja, a drugi razbarušeniji, nekonvencionalan, s neočekivanim iskoracima. Brisani prostor su Rundek & Ekipa u Beogradu predstavili 2021, takođe krajem avgusta, tokom 3 večeri u Botaničkoj bašti Jevremovac.

DARKO RUNDEK

E, tu smo došli na lice mesta. Naime, letnji koncerti pod otvorenim/vedrim nebom (engl. open air) ne moraju obavezno biti festivalski, po livadama, tvrđavama, kejovima, iliti bliže Belom gradu, u Košutnjaku i na Adi Huji. Naprotiv, u najužem centru naše prestonice, između nekih od najprometnijih i najzagađenijih ulica, iza starih zidova i kovane ograde, bujno je zelena Botanička bašta Jevremovac na oko 5 hektara. Na predlog prirodnjaka/botaničara Josifa Pančića osnovana 1874. u Kneževini Srbiji, a na ovoj lokaciji (Jevremovac) nalazi se od 1889. Izuzetan zastakljeni paviljon ubrzo je kupljen iz Drezdena, a posle renoviranja 2014. Botanička svoju drugu mladost (d)oživljava i raznim umetničkim programima. Leta 2021. tokom prvih pokušaja povratka iz pandemije, počeli su raznovrsni koncerti, Garden Sessions i sl., pa se Jevremovac bez oklevanja uvrstio u najprijatnije gradske, takoreći klupske prostore za provod u toplim danima/večerima. Tako obrazovna bašta efikasno konkuriše razglašenim, nebrojenim ugostiteljskim; verujem da su i neki Beograđani zbog svirke prvi put kročili u ovu negovanu oazu, nadam se i naknadno je posetili da upoznaju i delove koji nisu odvojeni za muzička događanja.

Organizator većine pop-muzičkih večeri u Jevremovcu je koncertna agencija Long Play, dugoročni (ni izdaleka samo) Rundekov partner pa i izdavač u Srbiji, a dubinski ekološki stavovi prvi put podudarili su im se još pre korone, kod brendiranih čaša za višekratnu upotrebu na svirkama, koje je Long Play (pro)davao uz ulaznice. Danas su mnogima to dragi suveniri, a i još uvek aktivno sredstvo za smanjenje zagađenja plastikom. U skladu s takvim pristupom je i pažljiv odnos svih prema bašti, koju nekim čudom urbicid-monstrum SićVe nije satro i betonirao, jer bi baš super došla za nove hi-tech, high corrpution građevine, tornjeve erektilno disfunkcionalne Vučićeve vlasti.

Kao ptica koja ima sve manje ostrva i oaza gde može da se spusti, Rundek je tokom 4 dana na 3 koncerta u Jevremovcu okupio deo velike, postojane publike širom ove zemlje gajene brojnim, nikako uniformnim nastupima. Pre nekoliko nedelja npr., kao nenajavljeni spec. gost, samo s Pavlicom, pojavio se u završnici Dok’n’Ritam festivala muzičkog dokumentarnog filma u beogradskom Studentskom gradu. Posle nekih 45 godina karijere bez kvalitativnih padova, nije onda čudo da se sjate njegovi doduše ne tako dobro očuvani ispisnici (Darko je rođen 1956. u Zagrebu), ali i mlađi, s potomstvom od beba i razdragane balavurdije do donekle zbunjenih tinejdžera.

Na pozornici koja bi zadovoljila i veće prostore, pored viktorijanskog staklenika, počelo je uglavnom ‘od’ (drugom) polovinom Brisanog prostora, gde Rundek akustičnu gitaru zanimljivo zamenjuje električnom. Rokade ostalih 5 muzičara za raznim instrumentima nisu tako česte kao u studiju, no svi doprinose pratećim vokalima i efektima, te udaraljkama. Manjak klavijaturističkih deonica je osvežavajući, prostor dobija i džezistički razigrava vibrafon, Darko ima prilike za rečitative. Posle New World kreću Grane smo na vjetru, Kuba, Sejmeni…

DARKO RUNDEK

Više od 5000 posetilaca u ove 3 večeri (uz razmerno skupe ulaznice, po 2000 din.) verovatno su od Ekipe najviše obradovale vraćene herojske duvačke linije, i ritam-sekcija koja nenametljivo valja i ljulja. Zvezda programa nakratko to zaustavlja proveganskim monologom i namenskom Revolucija počinje na tanjuru, no i pali cigaretu koja će mu nadalje visiti u uglu usana. Ruke, Uzalud pitaš, Ena… da li je potrebno išta o oduševljenju prisutnih?… TV man, Makedo, Ay Carmela, Bi mog’o da mogu…

Pavlica ukrašava i solira, od blistavih latino-melodija do četovanja (vidi: Chet Baker), Ana je s tenor-saksofonom od zurlanja do džez-modalnosti, to i glavnom pevaču dopušta da ponešto novo vokalno isproba. A ispod toga, neprekidno plesno i pametno, iz rege-gruvanja svetski prošarano, da i Byrne pozavidi. Više od sat i po, završava Apokalipso. Bis je ‘na Š’, prvo moćni Šejn pa tanani Šal od svile. Izdašno puštanu zagrebačku maglu (srpski: suvi led) moćno izrešetaju mobilni telefoni, ali ne šareni ekrani nego baš prodorne bat. lampe.

Stihovi-postali-slogani kao Izađi i bori se (još) nas nikad nisu doveli do pobede, možda je sve to samo romantizovano junačenje u rezervatu – gde objektivno i jesmo saterani – a opet, moglo bi dobro doći ako/kad budemo svoje pragove branili od nadirućih prostaka. Daleko su Guns of Brixton, ovo je naše.

U takvom ubeđenju, ispunjeni i radosni, stigli smo da se raziđemo ispod donje strane munje koja je nagoveštavala još jednu letnju oluju, kišu koja smesta prepuni godinama nečišćene slivnike ovog propadajućeg grada.